Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Imamo parlamentarnu demokratiju. Nominalno. Efektivno – niti je parlamentarna niti je demokratija.

Ali, umesto da stvari nazovemo pravim imenom, da kažemo popu pop (ili popu dop, kako je ovih dana postalo aktuelno) mi brinemo o političkoj korektnosti. A reč koja bi mogla da opiše ovo u čemu živimo nam je na vrh jezika. No, ipak ne bismo da koristimo prejake reči. Naročito ako one ne odgovaraju u potpunosti i u svakom detalju terminima koji se obično koriste za te pojave. Kao da naš jezik ne poznaje homonime i kao da iste reči ne mogu označavati različite stvari.

Pa ipak se libimo da zvučimo kao oni koje opisujemo, ne bismo da uvredimo žrtve holokausta niti ljude sa poteškoćama u razvoju. A dok mi pažljivo biramo reči, svakoj odmeravamo specifičnu težinu – vlast završava stvari. I nema nikakav problem da svoje nepristalice naziva kretenima, a njihove postupke čistim fašizmom.

Ali mi i dalje smišljamo kako se zove vlast koja na svakim izborima poziva na slepo jedinstvo dok ukida i ono malo izborne demokratije, a svojim putujućim batinaškim odredima demonstrira šta se dešava onima koji nisu deo tog snopa pruća? Koja ima parlament ali samo onda kad joj ne smeta i onoliko koliko joj odgovara, a ustavne promene koristi da bi sve upodobila svojim prohtevima i nakanama? Koja javnosti oduzima pravo glasa, vojsci privatne mobilne telefone kako bi ih pregledala ”iz bezbednosnih razloga”, a ženama pravo na abortus bez moralisanja (obavezno slušanje bebinog srca)? Pa vlast je čak i kampanju za povećanje nataliteta pretvorila u priču o ženi kao priplodnoj strateškoj sirovini – kao da su tridesete godine prošlog veka, a mi, daleko bilo, nacistička Nemačka. I nastavila da je vodi ratobornom pričom da je nas svakog dana za jedan avion manje, dok je ”njih”, znate već koga, svakodnevno za jedan autobus više (pa nas neće biti dovoljno da ih ponovo potrpamo u hladnjače?).

Srećom, vlast ima i one koji hoće da se biju. Dobro utreniranu ”reprezentaciju” naroda, sa kapuljačama umesto dresova i bakljama umesto lopte, koja je van terena porazila i juniorsku rukometnu reprezentaciju i policiju i celu Srbiju, dok ih je predsednik države pohvalio što su tim činom ”hteli da čuvaju ovu našu zemlju”. Jer, jedno je dati Gazivode, pozivni broj za ”geografsku oblast” ili podršku vladi ”dokazanog ratnog zločinca”, a sasvim drugo dati ženskoj reprezentaciji Kosova da igra kvalifikacionu utakmicu sa nama. Dobro reče predsednik države: pa ne mora običan narod baš sve da zna.

Peščanik.net, 26.03.2018.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.
Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)