Šanse kubikaša, spremačica i seljaka
U srpskom društvu partijski kadrovi ne zadržavaju za sebe samo rukovodeće funkcije, već sva iole važnija radna mesta – sumirao je Vladimir Goati rezultate poslednjih istraživanja Transparency internationala. Prazna su bila predizborna obećanja, i ako i dalje nastavimo ovako, jedino će možda spremačice, kuriri, kafe-kuvarice, fizički radnici, kubikaši i seljaci moći da dopuste sebi da budu vanpartijci. Čak će i za mesto portira biti potrebna članska karta neke stranke. To se naročito vidi u lokalnim samoupravama, gde su u borbi za šefovska mesta dozvoljena sva sredstva i sklapaju se najneverovatnije koalicije. Prema mišljenju partijskih analitičara „lokalna politika” rešava svakodnevne probleme građana i skoro da se i ne dotiče velike („visoke”) politike. To je u neku ruku zaista tako, ali je potpuno apsurdno ako je reč o zaista temeljnim pitanjima koja presudno utiču na svakodnevni život. Jer, kako može na lokalnom nivou jedna partija, koja se zalaže za priključenje zemlje Evropskoj uniji, da stupi u koaliciju sa strankom koja se tome radikalno protivi? To nije nikakav detalj, nikakvo nebitno, parcijalno pitanje, nego vododelnica. I lideri stranaka koje trenutno čine vladajuću koaliciju, priznaju da proces priključenja zemlje uniji određuje svakodnevni život građana, odnosno, afirmiše drugačije demokratska merila. Dakle, reč je o partijskim programima koji naprosto nemaju nikakve zajedničke imenitelje, i to se ne može premostiti podelom plena osvojenog na izborima – naprotiv, to samo uvećava haos, zbrku, nesporazume. Evropska unija – ako ozbiljno mislimo – nije parola, slogan predizborne kampanje, već organski deo naše svakodnevnice. Nema sumnje da aktuelna srpska vlada uživa veliku popularnost, ali polako se otkrivaju i njene i te kako ranjive tačke: ona je izložena istoj onoj eroziji koja je zbog zbrkane politike lokalnih koalicija još pre nekoliko godina uvalila Demokratsku stranku u duboku krizu – ta kriza, taj gubitak identiteta počela je s jednim smrtnim poljupcem. Ako se aktuelna vlada bude raspala, to neće biti rezultat napora opozicionih stranaka, već ishod ponašanja vlastite lokalne nomenklature, svih tih sitnih koalicionih cmakanja.
Novosadska duga
Negde u centru grada oglašava se narodni pevač, sa guslama. S istoka nadiru tamni oblaci, žurno, skoro trkom se vraćam kući, da stignem pre kiše. Posle pljuska, na nebu iznad grada zablista duga. Načinio sam nekoliko snimaka sa terase, kačim ih na fejsbuk. Konačno nešto ohrabrujuće u ovom gradu.
Šizofreni svet politike
Koliko vidim, u Srbiji sve više jača, sve je glasniji populistički vokabular neoliberalne ekonomske politike. I do sad je taj vokabular bio preovlađujući, samo na jedan prikriveno-podmukli način. Svako može da se trgne i da kaže: zar su moguće ovolike protivrečnosti? Kako da nisu moguće, i te kako jesu, čitava politička struktura je sazdana iz tih protivrečnosti. Gore, na vrhu, vlada izrazito proevropski diskurs. Na lokalnom nivou, recimo, u Novom Sadu, stranka koja se zalaže za članstvo u Evropskoj uniji, konkretno, Srpska napredna stranka, bez ikakvih skrupula ulazi u koaliciju sa strankom koja neće ni da čuje za Evropsku uniju. Ili sa strankom čijim je liderima u izbornoj kampanji obećavala robiju. Ali ni to nije sve, već ide u koaliciju i sa strankom koja je optužuje, za ništa manje nego za veleizdaju. Ova situacija mi neizbežno priziva analizu Žana Bodrijara: „Poprište politike je, međutim, svet šizofrenije. U principu, ogromne mase ostaju u potpunosti izvan ove brbljive demokratije. Ljudi su nemoćni. Stvarno učešće jedva da je moguće…”
Partijski radijatori
Telefonski poziv iz Beča. Saznajem da se u Evropskoj uniji greju stanovi. U Novom Sadu još ne, primećujem. Partijski radijatori su i nadalje hladni.
Kredo
Sretnem na ulici starog poznanika, iza sebe ima samo pošten, častan, višedecenijski rad. Nikoga nije smenio, i nikog nije postavio, imenovao. Nije bio član nijednog tela, odbora, komisije, koja je imala i tu vrstu nadležnosti. Živeo je i radio po glasu svoje savesti. Bilo je pokušaja da ga pod sumnjivim okolnostima „pridobiju”, ali je redom odbio sve ponude. Nikad nije bio ni direktor, ni šef. Živi u višespratnici, u stanu koji je kupio na kredit. Ni malo nije ponosan na svoj život. Sumnjam, a to znači da sam prognanik – rekao je jednom. A onda je još dodao: nikome ne preporučuje pošten put, jer nema moralno pravo da oteža bilo čiji život.
Male ribe, velike ribe
Postoje dve vrste korupcije. Njihova korupcija i naša korupcija. Ponekad mora da bude žrtvovan i neko od naših, poneka manja riba. Ali te ribe su toliko male, da se i ne vide u akvarijumu grehova.
Naši dadaisti
„Rekonstruisanim” ministrima navrat-nanos se dodeljuju nova, visoka činovnička mesta u državnom aparatu. Zašto su ih onda smenili, pita me jedan poznanik. Odgovorio sam mu da je te poteze veoma teško protumačiti, ali ako želi da se bolje upozna sa situacijom, ako želi više da zna, neka čita dadaiste. Tristan Cara je to sjajno definisao: „Uzmite novine. Uzmite makaze. Izaberite iz novina članak takve dužine, koliko bi dugačka trebala da bude vaša pesma. Isecite taj članak iz novina. Pažljivo isecite iz članka svaku reč i spremite ih u jednu vrećicu. Nežno ih protresite. Potom vadite reči iz vrećice i ređate ih jednu pored druge po redosledu izvlačenja. Savesno ih prepišite. Pesma će ličiti na vas. Evo, postajete definitivno originalan i očaravajuće osetljiv pisac…” Današnju situaciju moguće je samo ovako analizirati i predočavati. Na dadaistički način.
Renoviranje
I vlast, i opozicija, zasukali rukave i revnosno prionuli na renoviranje divljeg kapitalizma.
Jogurt-puč
Prema popisu, 1948. godine nešto više od četvrtine stanovnika Vojvodine činili su Mađari, sasvim precizno: bilo ih je u ukupnoj populaciji 25,8 posto. Do danas je taj postotak sveden na 13 posto. Tada je Slovaka bilo 4,3 posto, danas ih ima 2,6 posto. Nisu bolje prošli ni Rumuni, njihov postotak u ukupnom broju vojvođanskog življa iznosio je 3,5 a danas je taj procenat pao na 1,3. Ovaj proces je posle jogurt-puča ubrzan. Oni koji su od tog puča imali, a imaju i sad, neposredne koristi – i dalje ćute.
Čovekoliki anđeli
Pokojnike volimo zbog njihovih mana, pisao je Kaneti. Zato i nema pokojnih anđela. Setih se Rilkeovih „jezivih anđela”. Prvi put sam Rilkeove Devinske elegije čitao sredinom šezdesetih godina, i tada me je obuzeo nekakav strah, neka vrsta strepnje. Prošle godine, u Bernu, u Muzeju Paula Klea, video sam njegove crteže anđela; ti Kleeovi anđeli su bili bezazleno bespomoćni, svakodnevni i čovekoliki, ali ipak – besmrtni. I tada sam se, u Bernu, na zavejanoj padini jedne planine upitao, kako ti čovekoliki anđeli preživljavaju – besmrtnost.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 05.10.2013.
Peščanik.net, 06.10.2013.
