Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Šta je to u toj Filosofiji palanke što tako muči njene protivnike? Nekad se čini: da njih nema, ta knjiga bi davno bila zaboravljena.
Filosofija palanke nije Sveto pismo. Pa da ne može da bude izložena kritici. Uostalom, raspravlja se i o Svetom pismu.
Niti poklonici Filosofije palanke, nazovimo ih tako, pokušavaju da je nametnu kao neki vrhunaravni kriterijum, niti oni to mogu. Dovoljno je pogledati gde sede i sa kojih pozicija govore oni koji Filosofiju palanke napadaju, a gde su oni koji je, kada je napadnuta, brane. Dok prvi zauzimaju „komandne visove“ srpske društveno-političke scene, drugi su, u najboljem slučaju, na nekim alternativnim, non-establišment položajima.
Čak nije ni jasno, s obzirom na to, zašto ovoj prvoj grupi („Prvoj Srbiji“?) ona toliko smeta, jer zapravo nikada nije imala previše čitalaca, mada je u stvari jasno – njih nervira i sama pomisao da (može da) postoji nekakva alternativa. Oni prosto hoće da zauzmu čitavo to idejno-vrednosno socijalno (bojno) polje. Zato – iako se deklarativno zalažu (Đorđe Stojanović, Politika, 20. jun) za „mnoštvo ravnopravnih paralelnih svetova“ i istovremenu egzistenciju „mnogostrukih Srbija“ – Filosofiju palanke treba „odbaciti“ i „staviti na policu“, kao što preporučuje isti autor, da tamo skuplja prašinu. Umesto da okuplja i kvari omladinu, jel’ tako? Avaj, Konstantinović se ne da, konstantno im stoji kao kost u grlu, ne mogu da ga progutaju, a ne mogu ni da ga ispljunu. Te malo-malo, pa se zagrcnu.
I pošto ne znaju šta će, počnu da Konstantinovića krivotvore. U stvari, nije sigurno da li se tu radi o nerazumevanju ili falsifikovanju, ali nije ni važno. Tek, dihotomija u kojoj se Konstantinović kreće nije, kao što govore njegovi oponenti, napred(no) – nazad(no), moderno – tradicionalno, futurističko i retro, nego otvoreno – zatvoreno (društvo). Ne treba čovek više puta – kao što za sebe kaže pomenuti Stojanović – da pročita Filosofiju palanke. Dovoljno je da pažljivo, sa s(a)vešću prosečnog građanina, što bi rekli pravnici, pročita samo prvu stranicu. Odmah je Konstantinović jasno i otvoreno saopštio o čemu se tu radi.
Palanka je simbol zatvorenosti, skučenosti uma. Ali i srca.
I zato ona izaziva tako mnogo otpora u intelektualnim krugovima. Jer, viđi vraga, sad i „umni radnici“ mogu da budu palančani. To jest, oni su pre svega, a ne „selske vizitarke“, nosioci duha palanke i kreatori palanačke filosofije. I to je ono što protivnicima Filosofije palanke najviše smeta. Ja član Akademije, Matice, Instituta, a ti meni – palančanin. Zato Konstantinović i kada je bio (ako je bio) oficijelno slavljen, nikad nije bio omiljen. Elita voli da joj se podilazi. Naročito novčano, tj. da je se plaća, a ne da je se pita na šta su pare potrošene. Uzgred, ni Đinđić zato u srpskoj eliti nije bio omiljen. Zato što je pitao za rezultate njenog rada, i kritikovao njen, kako teorijski tako i praktični, proizvod.
Ako će vam biti lakše, a i da ne bude zabune, nije Konstantinović mislio da je palanaštvo rezervisano za krug dvojke, ima njega i na Menhetnu, ali se on, ispravno, ograničio na Srbiju; računao je da o Menhetnu ima ko da brine.
Otvoreno društvo, ne mora čovek da pročita Popera da bi to znao, zasniva se na poštovanju tradicije i protivljenju socijalnom inženjeringu. Ali nije tradicija svaki „sitnosopstvenički“ interes i očuvanje esnafskih privilegija. Slikovitije rečeno, rodoljupci možda jesu uobičajena i dugotrajuća, sve do dana današnjih, pojava u Srbiji, ali ne spadaju u tradiciju, u smislu onoga što je vredno da o(p)stane kao nasleđe za buduće generacije.
Otvorenost, da se vratimo glavnoj temi, znači strujanje (ideja), kretanje (ljudi), (spo)razumevanje, ali „nažalost“ i konkurenciju i kompeticiju. Nema više samo: ja tebi serdaru, ti meni vojvodo.
U toj razmeni sa svetom, u Beograd je iz „dalekog Brazila“ stigla, ne godzila, nego – patka. Što su, to je indikativno, kritičari odmah zamerili „protestantima“; kao, što nisu uzeli neko domaće znamenje nego koriste strano. Bilo kako bilo, odakle god bila, ta patka je brzo poprimila lokalna obeležja. I postala simbol otpora otvorenom državnom nasilju nad mirnim građanima i njihovom imovinom. Kao što su fantomke postale simbol aktuelne vlasti.
Otpor državnom nasilju bilo je ono što je ujedinilo građane Srbije devedesetih – među kojima je, na samom početku, kao prvi među jednakima, bio i Radomir Konstantinović, i koje su posle prozvali Drugom Srbijom, za razliku od one Prve, proratne – a isto to, otpor državnom nasilju dakle, ovu „malu, malu grupu“ građana povezuje i danas. Onda je to bio otpor nasilju prema spolja, a danas je prema unutra; onda je bilo tenkovima, danas bagerima.
Mada, prikoči malo Lakićeviću, što bi rekao Velja Ilić, polako sa tim građanima; očas posla te optuže za građanizam, a odmah iza ćoška te čeka i autošovinizam. I Filosofija palanke, zauvek zaboravljena na polici, u nekom naučnom institutu.
Peščanik.net, 23.06.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
