Teško je zamisliti jedno društvo koje se kreće u pravcu promene od autoritarnog režima ka delotvornoj demokratiji bez obračuna sa bolnim događajima iz bliske prošlosti. Ovi događaji su suviše sveži da bi se mogli potisnuti, a da to istovremeno ne stavi na kocku legitimitet nove vlade. Nedostatak obračuna s ovim iskustvima može dati impulse antidemokratskim snagama. Način na koji nova vlast tretira ranije počinjena nasilja pokazuje ton i principe budućeg političkog upravljanja.
Istina i promena režima, David Gardener

Problem huligana, njihove povezanosti sa desničarskim i nacističkim organizacijama u Srbiji opet se prelio na ulice Beograda, samo godinu dana od poslednjih nereda. Koji su se, opet, desili godinu dana posle rušenja Beograda i paljenja ambasada u glavnom gradu. Nasilje na ulicama glavnog grada skoro da je postalo konstanta, a vlasti, sem najave obračuna sa desničarskim organizacijama, nisu uradile ništa da bi to sprečile. Sve što je urađeno skoro pa da nije vredno pomena. Najbolji pokazatelj učinka režima u Srbiji protiv huliganskih grupa i profašističkih organizacija jeste rat na ulicama Beograda u nedelju, 10. oktobra, i divljanje na stadionu i po ulicama Đenove dva dana kasnije. Sve što se nakon toga desilo zapravo je već viđeno. Mediji i političari koji su krivicu prebacili na organizatore Parade ponosa, sramotne poruke vrhovnika SPC koji otvoreno izražavaju mržnju prema LGBT osobama, građani koji šute…

O huliganima, njihovoj upotrebi u političke svrhe, pozadini i posledicama nasilja na ulicama Beograda razgovarali smo sa etnologom i političkim antropologom Ivanom Čolovićem.

* Kako tumačite poslednji haos na ulicama Beograda i Đenove? Država je pre godinu dana obećala da će zabraniti desničarske grupe, no vidimo da se s tim ništa nije desilo.

Mogu da govorim samo o onome što svi znamo i vidimo. Nemam neka dodatna  obaveštenja, nemam neki dodatni izvor informacija koji bi mi rekao šta se događa iza scene, ko vuče konce, ko organizuje i režira ono što na sceni vidimo, ko sprečava sud da zabrani desničarske grupe, kao što je obećao da će učiniti. Ali mogu da skrenem pažnju na neke stvari koje su svi videli, ali im nisu pridali važnost koju, po mom mišljenju, one zaslužuju. Na primer, kad su se ne tako davno neki navijači „Partizana“ ostrvili na novinarku Brankicu Stanković, pretili joj da će proći kao Slavko Ćuruvija, i pokazivali šta će s njom uraditi šutirajući i šamarajući veliku plastičnu lutku, izgleda da niko nije primetio da su oni tom prilikom imali u rukama još jedan simbol – veliku sliku cara Dušana. A, po mom mišljenju, ta slika je ključ za razumevanje cele scene nasilje. Ona pokazuje da to nasilje nije bilo haos, nije bilo slepo, nije bilo ludo, nego teror s takoreći patriotskim i revolucionarnim motivom, da se bije i ubija u ime srpskih careva i slavne srpske tradicije.

* U medijima se huligani opet nazivaju decom, neshvaćenim klincima koji su istraumirani od postratnog društva. Koliko je štetna relativizacija i šta ona sama po sebi donosi u ovakvim slučajevima?

Čuo sam i ja: Pa to su deca, klinci, dečaci…  Mogu da prihvatim taj lament nad sudbinom mladih duša,  ali samo ako on znači osudu onih koji njima manipulišu – i roditelja, koji sad liju krokodilske suze, „one gorke suze posle“,  kako bi rekao Srđa Popović – kao da nisu imali pojma šta njihova dečica rade na ulici. U stvari, bojim se da su mnogi od njih ponosni što im je podmladak tako muževan i drčan.

* S kim mi, dakle građani Srbije, u ovom slučaju konkretno imamo posla? Ko su ljudi koji su rušili Beograd u nedelju i Đenovu u utorak?

Konkretno? Pa konkretno imali smo posla, sa popriličnim brojem maskiranih kjuklusklanovaca, sa nekoliko istetoviranih spajdermena, sa nekoliko popova u mantijama, sa nekim egzibicionistima koji su se svlačili da bi pokazali kako su seksi i da bi se sve dalo rešiti kad bi u svetu bilo više ljubavi. Da, bilo je i pesnika koji su opevali Kosovo na srpskom, ali i na italijanskom, pa smo tako čuli kako majka svih naših patriotskih parola : „Kosovo je srce Srbije“ – koju je pre više od dvadeset godina, lansirao lično Slobodan Milošević, a preoteo mu Koštunica – lepo zvuči na italijanskom, čak lepše nego na srpskom, jer nema jezika u kome stvari srca bolje zvuče od italijanskog – „Kosov e  il cuore dela Serbia!“

* Šta je bio razlog haosa koji je napravljen u Italiji? Da li još uvek imamo posla sa navijačima ratnicima?

Razlog je politički marketing, politička promocija desnog ekstremizma. To je objasnio jedan od političkih komesara ove ekspedicije ekstremne desnice u Italiju. On je, kako čitam u novinama, izjavio da je stadion u Đenovi „idealno mesto da prikažemo naše stavove, koji su potpuno politički“  i da u Beogradu vlada diktatura, koja im ne dozvoljava da se iskažu. Objasnio je da su on i drugi srpski spajdermeni nacionalisti, a nikako –  ne daj bože! – nacisti, i da oni samo ne žele Srbiju u Evropskoj uniji i Kosovo van Srbije. Nema sumnje da se on, govoreći tako, nada da će naići na razumevanje u Italiji, domovini jednog njemu bliskog nacionalističkog revolucionarnog pokreta. A možda se nada da će dobiti status političkog zatvorenika, žrtve demokratskog terora u Srbiji.

* Da li su se i na koji način promenile tzv. navijačke grupe od početka devedesetih do danas. Za šta i kome su služile tada a kome danas?

Nisu se mnogo promenile. I ove današnje skupine, kao i one od pre dvadeset godina, sebe vide kao patriote i navijanje koriste da to pokažu, da se kao takvi istaknu. I u tome uspevaju, kao i njihovi prethodnici. Pre dvadeset godina je sve ono što navijači huligani inače rade: tučnjava, izazivanje nereda, sukobi sa policijom, vređanje protivnika ponuđeno i prihvaćeno kao legitimni oblik ispoljavanja ljubavi prema narodu, ili tačnije rečeno, oblik legitimne mržnje prema navodnim neprijateljima i izdajnicima.

Pojava ovih navijača patriota ni pre dvadeset godina nije bila slučajna ni spontana, kao što nije ni sada. Naši ondašnji  politički, vojni i policijski šefovi primetili su da je navijačko nasilje politički upotrebljivo i da može da se pretvori u važan resurs u ratovima koji su tada počinjali. Sadašnji lideri i ideolozi ekstremne desnice u Srbiji – a njih ne treba tražiti samo u redovima desničarskih organizacija, jer su dileri ognja i sumpora, kao što je poznato, na drugom mestu – takođe računaju na huligane i spremaju ih za eventualne nove ratove.

Kontinuitet između navijača od pre dvadeset godina i ovih danas  je vidljiv i u velikom poštovanju koje mladi spajdermeni imaju prema starijima, onima  koji su učestvovali u bitkama za nacionalnu stvar pre dvadeset godina, na stadionima i na ratištu. O njima se govori kao o prvoborcima, slavnim precima, svetim ratnicima, čiji primer treba slediti. Evo šta piše na sajtu jedne grupe navijača Partizana iz Šapca: „Prva ekipa šabačkih Grobara odlazi na front braneći Srpstvo i veru svetosavsku, shodno svojoj ultradesničarskoj političkoj opredeljenosti, i tako ostavlja prostora za novi talas fanova koji bez obzira na društvene i socijalne trzavice nastavlja svetu tradiciju svojih prethodnika“.

* Da li je država odreagovala kako treba i da li ste zadovoljni reakcijom policije na nasilje na ulicama glavnog grada u nedelju?

Ovo je drugi put da svu nadu da ćemo jednom biti demokratska država polažemo na policiju. Prvi put je to bilo pre sedam godina, kad je, posle ubistva Zorana Đinđića, policija počela da hapsi takozvane patriote. Tada smo to tumačili kao dobar znak, nagoveštaj boljih dana za Srbiju, i činilo nam se –  u svakom slučaju, meni se činilo –  da su svi shvatili da je patriotizam – čast izuzecima – uglavnom drugo ime za najgore oblike nasilja i zločina. Eto i sad sa simpatijama slušamo priču o onom policajcu koji je očitao lekciju nekom sumporašu koga su poslali da u ime vere i otadžbine pali srpsku Sodomu.

* Opet se, zahvaljujući situaciji u Srbiji, homogenizuju nacionalisti na Balkanu, svako sa svoje strane. Nakon paljenja albanske zastave u Đenovi, zapaljena je srpska zastava u Tirani.

Da, to je nešto na šta organizatori ovakvih akcije i računaju, pa se tako retrospektivno nalazi novi motiv za mržnju i nasilje i spirala se nastavlja, na opšte zadovoljstvo.

* Huligani se, videli smo, identifikuju sa Kosovom, crkvom, porodicom. U realnosti na čemu grade svoj identitet?

Na zaklinjanju u te svetinje. Neko će reći da ih oni zloupotrebljavaju. To je samo delimično tačno. Tačno je utoliko što monopol na upotrebu i rukovanje svetinjama nacije imaju drugi, takozvani umereni nacionalisti, pa su ovi pretendenti na ulogu  čuvara svetinja osujećeni. Ali, s druge strane, nasilje koje ekstremisti koriste u borbi za naciju, porodicu, tradiciju, crkvu i druge stvari koje su na srcu i finim nacionalistima, potpuno je na svom mestu, ono je samo logična konsekvenca nacionalističke ideologije. Huligani koji mlate i ubijaju u ime nacije pokazuju logičnu posledicu, pravu istinu nacionalizma, da on ne ide bez nasilja, bez strasne mržnje prema neprijatelju. To je njegov jezik.  I umereni i ovi ekstremi njime govore, s tim što su ovi drugi direktniji, brutalniji, otvoreniji, što para uši finih nacionalista, koji bi samo da slušaju lirski slogan o Kosovu kao srcu Srbije, i ne žele da prihvate da se  uz njega logično vezuju slogani „Smrt pederima!“ „Nož, žica Srebrenica“ i njima slični.

* Imamo slične probleme u svim bivšim zemljama SFRJ koje još nisu raskrstile sa prošlošću i nemaju uređen državni i društveni sistem. U BiH se recimo navijači sukobljavaju kada igraju npr. Turska i Srbija ili Hrvatska, Mostar je u derbiju uvek u poluvanrednom stanju. Problem huligana, iako malo manji, ima i Hrvatska. U svim tim zemljama huligani su usko vezani sa političkim prilikama.

Da, svuda su oni problem i taj problem je utoliko veći što se oni svuda preporučuju kao politički relevantna i respektabilna snaga. Svuda nude desnici svoje usluge, svuda se trude da pokažu da oni nisu neki asocijalni, apolitični tipovi koji prosto luduju, koji besmisleno ruše i razbijaju sve oko sebe, nego sila s kojom država mora da računa. Oni svuda nude sebe kao bolje čuvare vrednosti od institucija društva, kao jedine prave čuvare časti. Tako se – „Čuvari časti“ –  zove  jedna grupa navijača „Partizana“, neka vrsta grobarskog senata, jer je čine stariji navijači.

Najveće navijačke skupine u Hrvatskoj imaju koordinacioni odbor koji organizuje zajedničke akcije, s ciljem da se pokaže lojalnost navijača hrvatskoj državi i naciji. Tako je taj odbor ove godine organizovao akciju “Hrvatski navijači Vukovaru”, kojom prilikom su hiljade navijača obišli Memorijalno groblje žrtava prethodnog rata u tom gradu i, kako piše na sajtu jedne od navijačkih skupina, „odali počast Vukovaru, simbolu stradanja i stvaranja Hrvatske“. I oni žele time da se nametnu kao moralni faktor koji je spreman da se obračuna sa nedovoljno budnim čuvarima nacionalnog dostojanstva, zbog čega tamošnja policija takve patriotske skupove posebno obezbeđuje.

I navijači podgoričke Budućnosti, koji se tobože mangupski zovu Varvari, zapravo se trude da na svom sajtu pokažu da su rodoljubi privrženi svojoj zemlji i nacionalnoj kulturi, odnosno Crnoj Gori i Njegošu. Na sajtu ovih rodoljubivih Varvara ima i nekoliko njihovih pesama, koje pokazuju veliku sličnost sa poezijom drugih navijačkih skupina, onih kojima je zajednički bivši hs jezik, s tim što se ovde u zajednički kliše ubacuju specifične nacionalne teme. Tako, na jednoj strani, čitamo:

Kada budem stari đedo ja pričaću svim unucima jednom kada ja sam bio mlad mrzio sam sa banjice rad i razbijo pičke ciganske pa jebao kurve grobarske uništav’o face pandurske i pjevao pjesme Varvarske

A onda, pored toga, i ove rodoljubive stihove:

Majko naša Crna Goro sve što si nam dala ti, ja sam dao Varvarima i svojoj Budućnosti. Budućnost, Budućnost, crnogorski tim, Vladika sa Lovćena ponosi se s njim.

* Kako gledate na ulogu SPC u svemu ovome? Imali smo situaciju da sveštenici predvode deo demonstranata u nedelju. 

Simpatija je, reklo bi se, obostrana. Navijači huligani u Srbiji vole danas da se predstavljaju kao pobožni mladi ljudi, u Srbiji, kao pravoslavnci, vernici. Jedan vođa navijača Zvezde rekao je nedavno da 90% navijača ima duboko religiozan osećaj u sebi. On je izneo i podatak da je od ruskih navijača saznao da je jedino tučnjava golim rukama u skladu sa pravoslavnim kanonom. Crkvi je to nesumnjio drago čuti. Na primer, prihvata da u organizaciji proslave Vidovdana na Gazimestanu sarađuje sa „Delijama“, da njima poveri važnu ulogu u organizaciji tog nacionalno-verskog rituala, da preko spomenika kosovskim junacima postave platno sa ikonom Kneza Lazara.

* e-Novine su s vama razgovarale o problemu huligana pre godinu dana. Tada su politički zvaničnici, nakon ubistva Brisa Tatona, svi u glas povikali da to nije Srbija. Danas čujemo opet sve te iste glave kako govore iste rečenice a zapravo godinu dana ništa nisu uradili da bi prag tolerancije u društvu podigli za milimetar. Da li je ovoj državi uopšte u interesu da se reši problem desničarskih grupa i huliganstva?

Da, pre godinu dana sam pozdravio izjavu Borisa Tadića u kojoj on rekao da je ubistvo Brisa Tatona nastavak nasilja iz devedesetih, ali se nisam složio sa njegovoim mišljenjem da nasilje vodi u fašizam, jer, po mom mišljenju, veza ide obrnutim smerom, odnosno fašizam vodi u nasilje, pa ako ima nasilja – onog nasilja čije je motiv ksenofobija i zaklinjanje u naciju –  onda je to znak da je fašizam već tu. Ova nova ispoljavanja nasilja pokazuju da sam bio u pravu, kao što sam bio u pravu i kad sam pre petnaeset godina, u tekstu „Fudbal, huligani i rat“, video da je devedesetih godina u Srbiji izvedena i to uspešno huliganska revolucija. Ali to su oni slučajevi kad bi čovek dao sve da nije bio u pravu i biće mi drago ako opet ne budem u pravu, jer mislim da se i dalje opasnost od nacionalizma (naglašavam: od nacionalizma, a ne samo od ekstremne desnice) ovde potcenjuje.

E-novine, 17.10.2010.

Peščanik.net, 18.10.2010.