Radio emisija 02.04.2004, govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Vera Marković i Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Zbog Slobodana Miloševića skupština je ove nedelje usvojila Zakon o pravima optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice. Ovim zakonom naši poslanici su prekršili sve ljudske i božje zakone. A o kršenju ljudskih zakona govoriće u današnjem Peščaniku gospođa Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo. Izgleda da smo ovim zakonom i zvanično potvrdili da je privilegija biti haški pritvorenik.
Vesna Rakić-Vodinelić: Republika Srpska je donela odluku o materijalnoj pomoći licima koja se nalaze u pritvoru i koja su optužena i članovima njihovih porodica, odluku koja je daleko, daleko manje darežljiva nego što je ovaj zakon. U odluci Republike Srpske pomoć se pruža samo onim licima koja se dobrovoljno predaju tribunalu u Hagu.
Dakle, ratio legis takve odluke Republike Srpske očigledno leži u tome da podstaknu dobrovoljnu predaju. Zakon koji je donesen juče u parlamentu Republike Srbije ne predviđa nikakvu razliku između onih koji su dobrovoljno otišli u Haški tribunal i onih koji su bili predati tamo na osnovu odluka nadležnih organa.
Što se tiče članova porodice, svim članovima porodice, koji su određeni ovim zakonom, priznaje se pravo na naknadu troškova prevoza i boravka u inostranstvu, radi posete optuženom. To se misli, kaže se u samom zakonu u članu 8, na stvarne troškove prevoza avionom, autobusom i slično u visini cene prevoznih karata i aerodromskih taksi i troškova izdavanja vize.
Takođe, njima se isplaćuje naknada za smeštaj u iznosu koja se priznaje zaposlenima u državnim organima na službenom putu u inostranstvu, dakle u visini dnevnice koja se priznaje zaposlenima u državnim organima. Pravo se priznaje za najviše dva člana porodice u okviru jedne posete, a najviše za dve posete u toku jednog meseca, dakle 24 puta u toku godine. Dok se takvo pravo u odluci Republike Srpske priznaje – tri puta godišnje.
U čemu se sastoje pravni problemi ovog zakona? Prvi pravni problem koji ja vidim, a koji ovaj zakon čini, po mom mišljenju, neustavnim, sastoji se u povredi jednakosti građana pred zakonom, odnosno u zabrani diskriminacije.
U čemu je ta nejednakost? Nejednakost, pre svega, postoji u odnosu na položaj drugih lica koja su okrivljena i nalaze se u pritvoru po odluci sudova u Srbiji, koji se nalaze u pritvoru u Srbiji, ali i onih državljana Republike Srbije koji se nalaze, recimo, u pritvoru u inostranstvu, pred bilo kojim inostranim sudom.
Nije jasno zbog čega je donesen ovakav zakona,kakav je bio razlog i šta se njime htelo postići. Da li se smatra da su pritvorenici u Haškom tribunalu posebna kategorija pritvorenika? Pogledala sam predlog koji je upućen Skupštini Republike Srbije. U delu koji se odnosi na razloge donošenja zakona piše: “Činjenica je da su naši državljani koji se nalaze u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu prepušteni da se sami brane i obezbeđuju dokaze. Za to vreme, njihove porodice su primorane da se dovijaju na razne načine da bi obezbedile egzistenciju, održavale kontakte sa optuženima i pripremale odbranu, jer drugu pomoć optuženi pred Haškim tribunalom nemaju”, i tako dalje.
Dakle, to nije legitiman ratio legis, jer se to isto moglo reći za lica koja su pritvorena po odluci domaćeg suda. Ako se htelo ovim zakonom inaugurisati neki drugi ratio legis, koji ovde nije izričito spomenut, ja se zaista pitam – koji je to? Recimo, moguće je da je taj prikriveni ratio legis bio da se privileguju lica koja su okrivljena za ratne zločine, ma kako to apsurdno zvučalo, a u ovoj državi ništa nije suviše apsurdno, onda bi takva privilegija morala biti predviđena i za one okrivljene protiv kojih se vodi postupak zbog ratnih zločina u našoj državi. A kao što znamo, ima nekoliko i takvih.
Svetlana Lukić: Sećate li se kampanje pokreta Otpor za hapšenje Miloševića, pod nazivom “Kriv je”, u proleće 2001. godine. Tada su građani podnosili prijave protiv Miloševića.
Ženski glas: Kriv je zato što je živ.
Svetlana Vuković: Ima puno tih samo kriv je, kriv je. Kriv je.
Muški glas: Da, da. Kriv je što je ološ. Upropastio mi je mladost. Jedna od uobičajenijih optužbi je što je upropastio njihovu mladost.
Ženski glas: Njegova vojska je uništila Osnovnu školu “Sonja Marinković”, slomila osam prozora, uništila dve table, kompjutere i nanela još štete u dvorištu.
Muški glas: Kriv je što je Vukovar, Sarajevo i Srebrenicu humano preselio.
Muški glas: Zato što je Srbiju unazadio za jedno stoleće. Zato što je prodao Republiku Srpsku Krajinu. I zato što je prodao Kosovo.
Ženski glas: Opljačkao je sopstveni narod. Uveo je paniku, vrisku, blud, nemoral. Upropastio je omladinu, studente, intelektualce, radnike, seljake. Upropastio je zdravstvo. Sve što je mogao da upropasti – upropastio je, pa je posle toga dobio napade poštenja.
Muški glas: Kriv je za – više od 340 hiljada pobijenih, više od tri miliona raseljenih, više miliona unesrećenih, uvođenje zemlje u četiri rata, uvođenje Srbije u eru gologuzih pevaljki i raspamećivanja i naturanja kvazinacionalizma, za održaj komunizma, za razbucavanje institucija države. Pljačka najmanje od svega.
Ženski glas: Opljačkao je narod, naneo težak psihički bol stotinama hiljada ljudi, stotine hiljada ljudi mrtvih i gladnih. Cela nacija je unapređena u švercere, nemoralne kreature, kriminalce i ponižene bednike.
Ženski glas: Zaslužio je da visi na Terazijama.
Muški glas: Podnosim krivičnu prijavu protiv Slobodana Miloševića iz Beograda zato što je – izdao narod, državu, naciju i zato što je optužio druge. Učinio je sve ono što nisu mogli Turci za 500 godina, Nemci i Šiptari. Izdao Krajinu, Bosnu, Kosovo. Zato što je poraz i kapitulaciju proglasio za pobedu. Kriv je za smrt mnogih mladih ljudi, njihov odlazak iz zemlje, rasturanja porodica, nemaštine, bede, korupcije, apsolutne depresije svega i svačega. Uništio je snove i sve čemu smo se nadali za svaki sekund ovih deset godina. Zato što je osmeh nestao sa naših lica. Kriv je za svakog sina jedinca koga više nema. Kriv je za one koji su poginuli i za one koji će tek poginuti.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ovim zakonom je okrivljenima priznata naknada za troškove advokata po advokatskoj tarifi. To je takođe ozbiljna diskriminacija.
Naime, kada je reč o okrivljenima pred domaćim sudovima, njima se priznaje naknada za odbranu advokata samo ako su siromašni. To je deo siromaškog prava. Ovaj zakon ne pravi nikakvu razliku između optuženih koji imaju sredstava i optuženih koji nemaju sredstava, dakle onih kod kojih bi moglo biti priznato siromaško pravo. Dakle, ova država će plaćati advokate i druge savetnike, ne samo advokate nego i druge savetnike odbrane onim licima koja nisu siromašna.
Na primer, koliko je meni poznato, bivši predsednik Milošević ima na Dedinju prilično veliku i vrlo vrednu kuću. Ne vidim zašto on ne bi mogao, ako nema drugih sredstava, a ima indicija da ima i drugih sredstava, da sam sebi plaća odbranu, nego plaćanje njegove odbrane treba da ide na teret poreskih obveznika, koji su i onako snosili vrlo velik teret za vreme njegove vlasti.
Članovi porodica okrivljenih pred našim sudovima nemaju nikakvo pravo na naknadu troškova prevoza i boravka, kada posećuju svoje članove porodice koji se nalaze u pritvoru. Ovde je to pravo veoma ženerozno priznato, dakle čak dva puta mesečno dva člana porodice imaju pravo na avionski prevoz, koji uključuje ne samo kartu nego i aerodromsku taksu i troškove pribavljanja vize i boravak od četiri dana, uz plaćanje dnevnice, koja se inače isplaćuje zaposlenima u državnim organima.
Ništa od toga, apsolutno ništa nije predviđeno za članove porodice okrivljenih pred našim sudovima. U ovom trenutku, ja pripremam predlog koji će biti podnesen Ustavnom sudu Srbije, za ispitivanje ustavnosti ovog zakona. Taj predlog koji ja pripremam podneće jedno pravno lice u Srbiji, koje ima pravo na podnošenje tih predloga.
Muški glas: Kriv je što je živ.
Muški glas: Zato što je izazvao građanski rat u Jugoslaviji, osnovao paradržavne banke – Dafiment banku, Jugoskandik banku i ostale, preko kojih je opljačkao svoj narod.
Muški glas: Pod njegovom naredbom, Vojska Jugoslavije je za vreme bombardovanja 21.4. 1999. meni oduzela jugo 55, ’89. godište i 180 litara nafte za grejanje. Jugo je vraćen, ali bez ručne dizalice, svećica i sa ulubljenom haubom i slomljenom šoferšajbnom. Nafta nije vraćena.
Muški glas: Znate, ovaj fiškal, Miloševićev advokat …
Ženski glas: Ma dosta s tim pravnikom i s tim zakonom. Ja sam bila u Francuskoj kad je De Gol došao na vlast i oterao Narodni front. Sve ih je pohapsio. I onda su išli i na sud. Neki su pušteni a neki su bogami zaglavili. A ne ovo, ti sve hoćeš po zakonu a oni tebe po glavi lupaju. ‘ajde molim vas.
Muški glas: Što je batinao na Arhitektonskom fakultetu, opljačkao narod, uveo zakone na univerzitetu i u informisanju, odbio da vrati crkvi imanja, posebno na Kosovu, pa je sve to danas albansko.
Ženski glas: Smatram da ga treba predati u Hag jer naši sudovi nisu sposobni da mu sude.
Vesna Rakić-Vodinelić: Naročito je opasno da jedna stranka kao što je DSS, koja se zalaže za takozvani legalizam, glasa za zakon koji je sa stanovišta principa nediskriminacije krajnje sporan. To je opasan znak za ovu državu. To je ono što meni pokazuje da zastupnici “novog legalizma”, zapravo, tumače taj pojam sa aspekta stranke na vlasti, a ne kao pojam koji je odvojen od vršenja vlasti.
Takođe, ono što je sporno u vezi sa ovim zakonom – on je duboko nepravedan. Naime, okrivljeni pred Haškim tribunalom uglavnom su ljudi koji su pripadali režimu Slobodana Miloševića, na čelu sa samim Slobodanom Miloševićem.
Pored ostalih pogubnih posledica te vlasti, ova država je u vreme njihove vlasti, i njeni građani, što je mnogo važnije, strahovito osiromašila. Mi smo pretrpeli inflaciju, koja je valjda po broju jedinica na novčanici bila najžešća inflacija na svetu. Sudeći po knjizi Mlađana Dinkića, sam režim je tu inflaciju i organizovao na način na koji je bila organizovana. I zaista je vrlo nepravedno ponovo kažnjavati građane, jer se sredstva izdvajaju iz budžeta, ma koliko se tvrdilo da ti iznosi nisu naročito impresivni, makar i da su 0,5 dinara.
Vrlo je nepravedno kažnjavati građane Srbije donošenjem ovakvog zakona. Dakle, mi moramo iz svog džepa da plaćamo odbranu ljudi koji su daleko, daleko bogatiji od prosečnog građana Srbije. To je strahovito nepravedno.
Treće, što je sa političkog stanovišta, čini mi se, važno spomenuti, jeste da je ovaj zakon donesen upravo na dan kada se očekivala sertifikacija pomoći Sjedinjenih američkih država. To je ili rezultat strašne političke gluposti – doneti takav zakon baš na taj dan, ili rezultat jedne opasne političke igre, gde se zapravo želi pokazati i nagovestiti raskid saradnje države Srbije sa Sjedinjenim američkim državama, sa njenim državnim organima, što naravno, može biti pogubno, bez obzira šta mi o tim državnim organima i o politici Sjedinjenih država inače mislili.
Verujem da je ovaj zakon iritirao veliki broj ljudi. Da li će se iz te iziritiranosti roditi neka vrsta organizovanog suprotstavljanja primeni ovog zakona, ja ne mogu da kažem. Mislim da bi bilo lepo da se rodi, bez obzira što ja više nemam snage da demonstriram, da hodam po ulicama i tako dalje.
Važno bi bilo pokazati, na bilo koji način, da građani Srbije nisu nekritični ni prema kojoj vlasti, da znaju da razlikuju šta je zakonito, šta je nezakonito, šta je pravedno, šta nije pravedno, i da to, na neki način, hrabro i bez ikakvog ustručavanja pokažu. Čini mi se da, posle svega onoga što se desilo na Kosovu, posle progona građana srpske nacionalnosti, koje se može smatrati genocidom i etničkim čišćenjem, tu nema nikakve sumnje, na političkoj sceni su taj genocid i to etničko čišćenje zloupotrebljeni na odvratan način – vraćanjem u javni govor omalovažavajućih izraza, vraćanjem u javni govor i na javnu scenu potpuno lažnog patriotizma, koji tim ljudima uopšte ne može da pomogne.
Ono zbog čega se ja baš osećam loše, to je očigledna mrzovolja nove vlasti, nedostatak bilo kakvog entuzijazma i bilo kakvog optimizma. To meni kao građaninu ne prija. Ja ne volim da gledam mrzovoljne ljude, ne volim da gledam zgrčene izraze lica i zaista ne volim da slušam pakosne i zlonamerne izjave ljudi koji bi da vode ovu zemlju.
A kao osvešćeni građanin, mislim da jesam, bez obzira na moj usko lični pristup, osećam se loše zato što mislim da je ova vlast počela na način koji ne obećava mnogo. Prvo, mislim da ima mnogo osvetničkih poteza. Mislim da je osvetničko to što se na svaki način izbegavalo učešće Demokratske stranke, čak i kada je ta stranka pokazivala volju, ali smatralo se da ta stranka politički više smrdi nego Socijalistička partija Srbije i ja, naravno, uopšte ne mogu da smatram da je to opravdano.
Takođe, neki kadrovski potezi meni izgledaju krajnje osvetnički a učinjeni su uz kršenje prava. Početak ove vlasti ne obećava ni legalizam, ni racionalan pristup izgradnji institucija. Neke institucije će svakako biti izgrađene, ali ako budu izgrađene na osvetničkom, dakle iracionalnom principu, nećemo imati mnogo koristi od njih.
Ja sam potpuno uverena, iako nemam nikakvih saznanja, može se desiti da grešim, da je SPS tražio određene beneficije ili određene ustupke. Postavljenja određenih ljudi na čelo nekih velikih javnih preduzeća, kao što je železnica, takođe potvrđuju taj utisak – ako je tačno da je čovek koji je postavljen za direktora železnice, nekad bio član JUL-a. Jer, ostale njegove poslovne karakteristike – da je vlasnik kafane, ne znam kako se zove, i da je bio upravnik zemljoradničke zadruge, ne opravdavaju tako visoko postavljenje.
Svetlana Lukić: Nastavljamo sa Peščanikom. Govori gospođa Vera Marković. Gospođa Marković je u prošlom sazivu parlamenta bila poslanica Socijaldemokratske unije. Bivša u tom smislu što više stari saziv parlamenta ne postoji. Imamo nove poslanike i podsećamo da govorimo o onom sramnom zakonu koji je pre neki dan usvojen u skupštini Srbije.
Vera Marković: Kad je skupštinska većina formirana sa SPS-om, za mene je to bilo bolno, i za mnoge građane Srbije, što nama vladajuću većinu čini i SPS. Ja sam znala da će postaviti uslove. Tadašnji mandatar za sastav Vlade je to odlučno demantovao.
Mi sad vidimo možda prvi od tih uslova. To je Zakon o zaštiti haških pritvorenika. To je za mene i za mnoge ljude koji to prate i koji su učestvovali u borbi protiv tog režima deset godina i mnogo lično žrtvovali i mnogo se nadali posle 5. oktobra, za nas je to poraz. Za sve nas je to emotivno izuzetno bolno. Ali, to je deo onoga što se plaća za podršku SPS-a manjinskoj vladi.
Biće postavljeni drugi uslovi. Jedan je već nadomak, a to je da će pred Skupštinom biti doneta odluka o ukidanju Specijalnog suda. Znači, opet se relativizuje ko je žrtva, a ko je zločinac. Kao što i donošenje zakona o zaštiti prava pritvorenika, u stvari, na neki način, čini Miloševića i Šešelja i ostale koji su optuženi za najteže ratne zločine, čini ih ne samo miljenicima režima sada, nego ih čini na neki način herojima i predvodnicima srpskog naroda.
Onog momenta kad je Milošević odveden u Hag, i drugi optuženi za ratne zločine, nama je laknulo i počelo je da se priča o tome da je neko u naše ime nešto radio. Sad se opet ta priča poništava i govori se da je on to činio u ime svih nas i da mi stojimo iza toga kao država i kao vlada. To je ponižavajuće.
Sad smo zvanični jataci Miloševića, Šešelja i ostalih optuženih za ratne zločine. Mi stajemo iza njih. Vlada nas sve stavlja iza leđa Miloševiću i Šešelju, da mi branimo njihov koncept svojevrsne borbe za srpske nacionalne interese. To je za mene ogavno. To je nešto sa čim ne mogu da se pomirim, pogotovo sa onim segmentom da se to plaća mojim novcem i novcem drugih poreskih obveznika, u situaciji kad nisu namirene žrtve, kad nije progovoreno na ljudski moralan način o tome šta se ovde događalo i da se uputi neko izvinjenje žrtvama, pa i da se obeštete.
Ja mislim da vlada, i premijer Koštunica lično, nisu pokazali nikakvo lice. Njih je izbacila na površinu i na vlast jedna tradicionalna Srbija, revanšistička Srbija, Srbija koju su bolele reforme, Srbija koja se nije snalazila u modernizaciji, to ih je izbacilo na površinu.
Međutim, izbacilo ih je sasvim blizu obale. Da bi došli do obale i da bi došli na vlast, oni su morali da otvore svoje karte do kraja. Otvorili su ih onog momenta kad su uzeli SPS za koalicionog partnera. I onda se taj krug zatvorio.
Otkako je formirana Vlada, mi nismo videli program. Ova Vlada do sada je sprovodila samo revanšizam ili je činila ustupke onima koji su je izbacili na površinu. Dakle donela je, u okviru izbornog zakona, obećanje da će dijaspora moći da glasa. Znači, doneli su jednu odluku da pokažu da stoje uz dijasporu, a nisu doneli zakon kojim će biti omogućeno da dijaspora zaista glasa. Razumete razliku? Znači, nisu suštinski ništa promenili, nego su poslali signal – mi smo sa vama.
Na isti način su reagovali i povodom užasnih događaja na Kosovu. Oni su pustili da crkva vodi čitavu, opravdanu, reakciju oko događaja na Kosovu. Politički su bili aktivni ministri iz Saveta ministara, Svilanović i Tadić. Ono što je radila vlada Republike Srbije, to je da je išla u crkvu, da je išla među sveštena lica i da je pustila da crkva da osnovni ton.
Ja nemam ništa protiv da crkva odreaguje, i treba da odreaguje. Neka od tih reagovanja su bila izuzetno primerena i, u stvari, zamenila su reakciju državnih organa, recimo oko paljenja džamije.
Isto tako, skandal koji se dogodio juče, da je privatizacija prekinuta, da je u Agenciji napravljen krš… Nijedna država to ne sme da dopusti. Mi nemamo državu, to je ono što je problem, nego imamo grupu ljudi koja šalje nemušte ili polujasne signale, da razume ko iza nje stoji, ali ni za te ljude, ni za nas ostale, ne radi ništa. To je problem.
U jučerašnjoj situaciji, moralo je da se angažuje obezbeđenje, da se dozove policija, da Agencija radi svoj posao, da se privatizacija obavi do kraja, a da se zabrani rad lige koja ometa rad državnog organa.
Jedna uređena država bi čuvala objekat koji je rizičan u tom momentu revanšizma zbog događaja na Kosovu.taj revanšizam nije opravdan. Ono što je rekao ministar Jočić nije smelo da se da se izgovori – da je opravdan bes ljudi. Ljudi su potišteni kad vide te stvari a nisu besni prema jednoj beogradskoj građevini, nečamu što je deo beogradske kulture i tradicije. Dakle nisu smeli da dozvole da objekat bude nezaštićen, nisu smeli da dopuste da policajci budu nezaštićeni koji su telima branili taj objekat. Dakle, sve te stvari pokazuju da oni nisu spremni da vode državu. Države Srbije u ovom trenutku, po meni, nema.
To je deo vladavine koji podrazumeva da se mi međusobno razumemo, da se razumemo sa dijasporom, da se razumemo sa crkvom i sa vernicima, da se razumemo sa demonstrantima koji su ozlojeđeni, pa da se razumemo i sa Karićem. Ono što čini konfliktnu tačku u vladi, to je ekspertski deo vlade, odnosno G17 plus, koji pokušava da napravi menadžment takve vladavine, a to je apsolutno nemoguće.
Takva vrsta vladavine ne može da trpi menadžment i ne postoji nijedan genije koji može da napravi menadžment za vladu koja vlada na takav način, koja zaustavlja sve što je otpočeto, ne nudi ništa, ne objašnjava zašto, daje nekakve signale, a ništa ne sprovede do kraja.
Ono što u celoj stvari ne razumem jeste kako G17 plus uopšte može da funkcioniše. Meni se dopalo što su oni juče bili uzdržani, ali sam razočarana što nisu bili protiv donošenja zakona, jer njihovi birači od njih apsolutno ne očekuju da oni mogu da budu uzdržani kada je reč o Zakonu o zaštiti prava haških pritvorenika.
Ja mislim da bi poštenije bilo da su bili za. I da izađu pred svoje birače i da kažu – mi smo u koalicionoj vladi, koaliciona disciplina traži od nas to i to. Međutim, oni ne veruju jedni drugima. Isto tako, i kada je reč o Kariću – oni ne veruju jedni drugima. Oni koji pokušavaju nešto da naprave, G17, oni nemaju sagovornike u toj vladi. Ja ne verujem da to može da potraje duže. Očekujem od njih, zbog digniteta, da prestanu da učestvuju u tom projektu.
Sve to do čega smo došli polako nestaje. I meni ponekad izgleda kao da sam se probudila na drugoj strani ogledala, da sam se probudila u ’93. da sam se probudila u ’99. godini i da će se čuti sirene. Meni stvarno tako izgleda, kao da se poništavaju tri i po godine normalnog života, života koji je bio težak, ali smo imali potpuno jasan signal u kom pravcu idemo.
Koliko će nas lično to koštati, da bismo stigli tamo gde mi lično želimo? Koliko će koštati našu porodicu kroz napor, u obrazovanju, kroz traženje posla, da bismo stigli tamo gde želimo?
Sada ta opcija ne postoji. Mi se sad nalazimo u mračnom vilajetu. Mi ne znamo šta će sutra ko da odluči, osim što će se plaćati rate SPS-u. Ova prva za mene je jako bolna. Moguće da će druga rata plaćanja duga SPS-u biti još bolnija. Ne znam šta može da se očekuje od vlade i šta će još SPS tražiti.
Svetlana Lukić: Ako izuzmemo ovu priču za atentat na premijera Đinđića, vi to što ste rekli da su oni dočekali, oni su opstruirali suđenje …
Vera Marković: Kao da su znali šta čekaju.
Svetlana Lukić: To mu dođe kao ono što smo mislili 13. ili 14. marta, da li je ovo neka vrsta puča. Na kraju, u nekoj razblaženoj formi, godinu dana kasnije, može se reći da u tom delu mi imamo u stvari … to je puč ….
Vera Marković: Da, da su ostvareni ti ciljevi koji su tada izgledali kao da stoje u vazduhu a mi nismo znali kojim načinom će biti ostvareni ti ciljevi ali mi sada vidimo da se oni ostvarjuju. Dakle signal koji je poslat organizovanom kriminalu, optuženima za ubistvo Đinđića, optuženima za ratne zločine je vrlo jasan – mi se između sebe razumemo. Mi razumemo nekoga ko je počinio ratni zločin. I to je za mene užasavajuće. Mi razumemo, on je to učino braneći nas. Ja ne želim da mene neko brani ratnim zločinom ili ubistvom premijera.
Dakle oni koji primaju taj signal, oni ga vrlo jasno prepoznaju. Oni koji su ga očekivali i to se videlo kako izgledaju ti postupci, oni su taj signal dobili. Ja mislim da nam dolaze vrlo teška vremena. Posledice su vrlo opasne i vrlo dugotrajne. Ova vlada ne mora da traje dugo ali taj način razmišljanja trajaće mnogo duže od ove vlade. Signal je primljen i mi ćemo sad videti prvo na stranicama ove žute štampe a onda ćemo jednog dana videti i na RTS-u da se pojavljuju ti ljudi i optužuju Đinđića što je uopšte ušao u reforme, što je osakatio porodice haških pritvorenika, što je dopustio da oni nemaju od čega da žive, što Milošević nema dovoljno novca za odbranu. Dakle mi ćemo vrlo jasne i direktne optužbe na račun Đinđića.
Ono što su u predizbornoj kampanji bile optužbe na račun Demokratske stranke i DOS-a, to je bilo specifična vrsta uzdržanosti i pravljenje tog bloka koji će podržavati ovu novu vladu. Onog trenutka kada oni taj krug uspostave i kada se ta podrška učvrsti, mi ćemo imati vrlo direktno osporavanje i premijera Đinđića i svega onoga što je on radio.
Vi znate da je privođena Sonja Biserko zbog knjige “Vojna tajna”. Prvo, vojno tužilaštvo više ne postoji, otkako je usvojena Ustavna povelja. Pošto postoji u nelegalnom stanju, ne bi smelo glas da diže, a ne da šalje vojna lica da zaplene ceo tiraž u jednoj civilnoj ustanovi, u nevladinoj organizaciji. Oni su mogli da odnesu jednu knjigu ili da traže da im se pošalje pouzećem i da pogledaju to što njih interesuje za njihovo proučavanje.
Međutim, da šalje vojna lica po knjige, to je stvarno nezamislivo. To je bezobrazluk. I privođenje na informativni razgovor Sonje Biserko – da ona svedoči o knjizi koja je legalno izdata. Dakle ti zapisnici su već bili objavljivani. Ne postoji nikakva vojna tajna, postoje silne rasprave na tim sednicama o Pavkovićevim stanovima i postoje vrlo ozbiljne stvari o zloupotrebi vojne bezbednosne službe za političke i civilne ciljeve, dakle za praćenje, prisluškivanje tadašnjih lidera DOS-a.
Trebalo je iskoristiti tu knjigu, prikupljena dokumenta i povesti postupak protiv ljudi koji su zloupotrebili vojnu službu. I naša javnost ćuti. I kažu – u redu. Sad, privedena je Sonja Biserko. Pa zašto je ona štampala tu knjigu? To udvorištvo, to plašenje od vlasti koja sigurno može da mane repom i da nekome nanese dobar udarac. Ali, to nas nikada nije sprečavalo, odnosno neke od nas nikad nije sprečavalo da kažemo ono što je trebalo reći u nekom momentu, jer ne bismo stigli ni do 5. oktobra.
E sad, svako lično mora da proceni koja je to tačka. Za mene je ta tačka već tu. Trebalo bi već organizovano protestovati protiv toga.
Naravno, zakon je već donet. I automatski će biti iz poreza prebacivano u budžet i trošeno za Miloševića, za njegovu suprugu i sina, koji su inače ovde pod istragom i koji su u bekstvu. Znači – nešto najužasnije. Ako bi svako rekao – ja neću od mog novca da se plaća porez, to ne bi imalo zakonski efekat, ali bi imalo javni efekat. I ljudi bi imali kanal kroz koji mogu da kažu svoje neslaganje.
Kad govorim o tome da li je sadašnja vlast opasna kao što je bila ona bivša… Na neki način je pod većom paskom međunarodne javnosti i na neke poteze sigurno ne bi bila spremna koliko je bio spreman Milošević kad je rešio da ide u potpunu izolaciju i da ide u potpuno sukobljavanje sa međunarodnom zajednicom. Ja ne verujem da je vlada na to spremna. Ona igra igru niskog intenziteta.
Ne kažem da neko neće dobiti bombu ispod kola, kao što je dobio B92. Nije dobio od vlasti, dobio je od krugova koji su primili signal da se vraćamo na staro i da B92 postaje izdajnička stanica, kao što je onaj čovek uostalom i rekao.
Ljudi te signale prelamaju u svojoj glavi na različite načine. A mi, kao ljudi koji se ne slažu sa tim, morali bismo isto tako da reagujemo. Mislim da biti pasivan – pošto smo videli već jedanput kako se takvi projekti završavaju – da je to pogubno za svakog od nas lično a, naravno, za državu je katastrofa.
Posle ovih poteza Vlade, ako ranije nije – a meni je i ranije bilo jasno da nema nikakvih kompromisa sa tom vladom – to bi moralo da bude jasno i Demokratskoj stranci. Dakle, povučena je vrlo jasna linija u toj restauraciji i posle toga više nema razgovora sa njima.
Postoji potreba da se ogroman broj ljudi na sve moguće načine podigne na noge i da kaže da neće više da prolazi kroz ono kroz šta su već prošli na najgori mogući način.
Nije na najgori mogući način – setimo se Sarajeva. Prolazili su ljudi na mnogo gore načine.
Izabrati nešto na pogrešan način, to smo mi učinili. Međutim, fakat je da kampanjom protiv bivše vlade, u kojoj naravno postoji vrlo jasna krivica Demokratske stranke, koja je koristila manipulaciju u skupštini, zbog toga što nije imala podršku DSS-a, koji se predstavljao kao deo demokratske opcije a nije hteo ni u jednom demokratskom zakonu da daje podršku, dakle, zbog toga što ih ne opravdava, pribegli su manipulaciji i dali priliku da vlada bude stalno napadana a da ne može da se odbrani.
Međutim, napadom na tu vladu i naznakama moguće restauracije, nije se podigla Demokratska stranka Srbije onoliko koliko je očekivala, jer je očekivla da će sam napraviti vladu. On je morao vladu da pravi sa svim ovim prirepcima-strankama i još je morao i da privuče SPS, da bi imala podršku u Skupštini. Time su se dizali radikali, a ne DSS. Znači, sve ono što je radila u kampanji Demokratska stranka Srbije, što je radio G17 plus, to je podizalo radikale, jer njihove rečenice su bile nedorečene.
Samo su radikali mogli da doreknu te rečenice, da im ubace potpuno otvoren nacionalizam, potpuno otvorene populističke rečenice, na šta nisu bili spremni ostali. Zbog toga su tako loše prošli, ali su povukli jednu ozbiljnu zver za rep i taj rep sad raste kroz radikale.
Sad je potrebno da postoji jasna, otvorena grupacija, koja će da povede građane da razmišljaju ponovo o sebi, o svojoj budućnosti i da postavljaju vrlo jasne zahteve i vladi i jasne zahteve o tome šta neće.
Svetlana Lukić: Demarkaciona linija?
Vera Marković: Ja mislim da za DS više nema puta u tu vladu, nikakvog. Osim podrške, ako bi se pojavio u Skupštini neki zakon koji bi bio reformskog tipa, taj zakon bi trebalo obavezno podržati, bez obzira što ga predčaže ova restitutivna skupština, to jest vlada, ali u svim ostalim slučajevima, nikave političke trgovine s njima ne bi smelo da bude, jer onda je demokratska opcija u Srbiji za dugo vreme ubijena.
Svetlana Lukić: Slušate novinara Teofila Pančića.
Teofil Pančić: Što se tog zakona tiče, evo, ja sam mislio da više ništa ne može da me baci u bedak. Na kraju, posle 17. marta, posle onoga što se desilo na Kosovu, a onda i u Beogradu, shvatiš da zapravo nikad neće biti ništa bolje, da nikada ne možeš ničemu da se nadaš, da ovde postoji koalicija elite i naroda u takmičenju ko je gori, ko je grđi, ko je besmisleniji u svom opstajanju na najidiotskijim mogućim idejama. I jednostavno pomisliš – OK, eto sad sam video sve i nema problema.
Međutim, onda se desi taj zakon i shvatiš da ti ipak nisi video sve i da ima još. Pazi – G17 suzdržan. Dakle, Velja Ilić kaže NE, ali naš dragi liberalno-demokratsko-kapitalističko-evropejsko, ne znam sve kakav, G17 plus kaže – možda to nije u redu, ali nije ni da nije u redu.
Bilo bi sasvim drugačije da je G17 bio protiv. To bi značilo da ti imaš dva, ipak dva više civilizacijska nego politička bloka u Srbiji i znaš da je neko “za” a neko “protiv”, i zašto je neko “za” a neko “protiv”.
Ovim ljigavim postupkom, 185 000. u seriji ljigavih postupaka G17, jer oni od časa kad su se slizali sa Koštunicom, u serijama nižu ljigave poteze, jednostavno, oni te ostavljaju bez ikakve nade i ostavljaju te da stvarno razmišljaš da je ovo crna rupa u kojoj se nikada ništa neće dogoditi.
To što ćemo mi da plaćamo apanažu zlikovcima, ne kažem ja da ćemo mi sad da postanemo bedni zbog toga, mi smo već bedni, ali stvar je u poniženju. I stvar je, na kraju krajeva, o nekoj vrsti simboličke poruke. Znači, ti se solidarišeš sa onim što su oni učinili.
Kao da mi govorimo da li je tamo nekakav kokošar optužen da je ukrao kokoške ili nije a da ne govorimo o ljudima koji su pred očima miliona ljudi radili to što su radili. Mislim, govorimo o Slobodanu Miloševiću i Vojislavu Šešelju, o takvim likovima.
Znači mi kao država, kao društvo, treba Miloševiću i Šešelju da plaćamo apanažu, i njihovim porodicama. Hoće li neko da mi objasni – zašto ih mi do sad već nismo dovoljno izdržavali i da li je moguće da im nismo dovoljno dali? Nego treba da im dajemo još. Što samo znači da sadašnja država, tako da kažem, Koštuničina država, direktno povlači link ka Miloševićevom vremenu i ona se na simbolički snažan način solidariše s tim vremenom.
To znači – treba premostiti ono mrsko “Đinđićevo vreme”, vratiti se unazad i reći – u redu, momci, možda ste malo zabrljali, ali vi ste naši i mi se strateški slažemo, daj da vas vadimo, ako ikako možemo, ili da vam olakšamo teške dane pod knutom novog svetskog poretka.
Ja ne mogu to drugačije da pročitam nego tako. A mi sad svi treba da kažemo – super, to je to. A opet, s druge strane, pa jeste, to je to. Zašto da nije? Kako su Srbi glasali? Molim, evo vam rezultati glasanja.
Ako u ovoj zemlji većina stoji iza Koštunice i radikala, pa onda je normalno da imamo i takav zakon i normalno je da ćemo imati Tomu Nikolića za predsednika, jer da se mi ne zavaravamo, nama to sleduje.
Pazi, ako ti imaš državu u kojoj je već sada već gotovo izvesno da će Tomislav Nikolić posle svega, 2004. godine biti predsednik države, slobodnom voljom većine punoletnih građana ove zemlje. Pa onda šta? Daj da onda finansiramo i Šešelja i Miloševića. Sve se to savršeno uklapa. To je očigledno volja većine.
Ja se samo pitam kako smo uopšte dopustili da ti ljudi ikada siđu s vlasti. Trebalo je lepo da ostanu, ne samo da ostanu u zemlji, nego da ostanu na vlasti. Mislim, u čemu je razlika?
I ti onda kad pogledaš, definitivno neću biti prvi koji to kaže – ispostavlja se da je ono što bismo mogli nazvati “Đinđićevom Srbijom”, stvarno jedan istorijsko-političko-civilizacijski incident, za koji ne znamo kako smo dopustili da nam se dogodio. Ali smo se u međuvremenu osvestili i sad ćemo lepo da se vratimo korenima i starim dobrim izvorima i biće sve kao što je bilo. Jedino što, eto, pošto su prilike malo drugačije, sad ćemo stvari malo više da radimo u rukavicama nego što je to bilo 90-ih. ali u osnovi – to je to.
I kad bi donošenje ovog zakona bio samo dug prema SPS-u zbog podrške manjinskoj vladi, bilo bi strašno jer, pre svega, taj dug nije morao da se napravi. To je bio Koštuničin izbor. Da podsetimo da je vlada, ovakva kakva jeste, formirana zato što je Vojislav Koštunica između SPS-a i DS-a, i to pripitomljenog, Tadićevog DS-a, da ne zaboravimo, izabrao SPS. To prvo. A drugo, naravno da to nije samo taj dug.
Mene ništa u onome što je Koštunica govorio i učinio u poslednjih nekoliko godina, ma šta u poslednjih nekoliko godina, zapravo od početka, ništa što je on činio, mene ne uverava da on nije bio i ostao dosledni protivnik svega što ima veze sa Hagom, svega što ima veze sa kažnjavanjem ratnih zločina, naravno srpskih – naših ratnih zločina, svega što ima veze sa takozvanom komandnom odgovornošću i tako dalje. I on smatra da su ti ljudi na pravdi boga u Hagu. Uostalom setite se kako je on reagova sa pozicije predsednika reagovao kada je Milošević završio u Hagu. Da li je moguće da smo to zaboravili. Dakle, nije to samo pitanje duga SPS-u nego on smatra da je to najmanje što može da uradi za sabraću u nevolji.
Baš nešto razmišljam, mi smo 90-tih godina uvek imali Hrvatsku kao blizanca, manje u dobru, više u zlu. Mi smo imali Miloševića, oni su imali Tuđmana. Mi smo imali svoje ludake, oni su imali svoje. Stalno smo se nešto upoređivali, pomalo se i tešili kao – pa dobro, nismo samo mi na ovom svetu u govnima i nismo samo mi poludeli, ima još neko. Pa onda imaš 2000. godinu, pa se menja jedna vlast, pa se menja druga vlast.
Odjednom, ti sad lepo vidiš kako je Hrvatska otperjala napred, ali otperjala. A mi smo se zaglibili u potpunom besmislu. Njima sad Karla del Ponte liferuje optužnice. Boga ti, da vidiš – svi odlaze u roku od 24 sata, eto Markača, Čermaka… Idu kao lepe tetke u Hag, ma niko ih ništa ne pita.
Pusti Sanadera, pusti priče o patriotizmu. I ti lepo vidiš kako smo mi ostali potpuno sami. Mi i kosovski Albanci smo – dva jedina prokleta entiteta, u najmanju ruku na evropskom tlu. Mi apsolutno više nikakve veze s mozgom i s pameću nemamo. Mi nemamo više ni sa kim da se poredimo. Ti vidiš jednu potpuno razularena država, bez institucija, bez ljudi, bez pameti… Ovo je vreme slobodnog preduzetništva za ludake.
Danas jednostavno poslednji moron u ovom gradu i u ovoj zemlji oseća se pozvanim da ti bilo šta dobaci, da nasrne na tebe, da ti uradi bilo šta, jvo je vreme u kojem oni kapiraju da imaju prećutnu podršku odozgo, da njima niko ništa neće da uradi, da ovde može bilo šta da se uradi samo ako je u ime patriotizma, ako je u ime nacije, ako je u ime vere i ne znam čega – sve može.
Njima je jasna poruka poslata i s onim što se desilo pred džamijom. Nema frke. Lov je otvoren, slobodan. Sve je super i nema problema. I ti jednostavno vidiš da ovde imaš jednu političku elitu koja nema hrabrosti da išta uradi, koja ide niz dlaku svakoj budalaštini.
Evo, pogledaj samo šta se desilo od 17. marta do danas. Slušaš Koštunicu, slušaš Čovića, slušaš Tadića, slušaš pa možda i Svilanovića. Ti ne možeš da prepoznaš razliku. Nema razlike u diskursu, nema razlike u pristupu. Mi smo ostali bez opozicije. Ovo je zemlja bez opozicije. Ovo je zemlja bez slobodnih medija. Postoji još minimum drugačijih glasova u još ponekom mediju. I to se tretira kao grupa ludaka, koju donekle tolerišemo samo zato što smo bezobalno dobri po prirodi, inače ne bismo. To se svelo na to.
A iza svega toga stoji, što je najgore, jedna fundamentalna prema sebi, jer u Srbiji ne postoji čovek … Ja stvarno verujem da u celoj Srbiji ne možeš naći čoveka koji intimno ne zna da su sve te priče budalaštine. I onaj koji priča te priče zna da su budalaste i onaj koji sluša te priče zna da su budalaste, ali obojica čvrsto insistiraju da ta priča mora da bude samo takva i nikakva drugačija. Ne damo Kosovo, Kosovo je srce Srbije, a zapravo iza toga ne stoji ništa.
Čak nema ni iskrenog nacionalističko-ratnog zanosa. I svi kolektivno pričamo budalaštine, ali niko neće da kaže – ljudi, dosta. Pa nema ništa od toga. Mi ne verujemo u ono šta pričamo. Ode Hrvatska, ode Bosna, svi odoše. Ostala je ta Srbija, ostali su kosovski Albanci. Pri tom smo mi još u lošijoj poziciji, jer smo totalni luzeri, a još se pravimo da nam je stalo do nečega do čega nam zapravo nije stalo. Ali, ne smemo to da priznamo, jer smatramo da je prva stvar naše… ne znam čaga našeg i ako bismo mi rekli ono što svi znaju, onda bi se desilo nešto strašno.
Otprilike kao u Bunjuelovom filmu “Anđeo uništenja”. Ljudi sede u jednoj sobi i niko ne može da pređe jednu zamišljenu crtu i da izađe u drugu sobu. Jednostavno, kad dođu – kao neki nevidljivi zid da se pred njima stvori, sloši im se i ne može niko da pređe. Mi smo otprilike u tom… Ja to gledam kao takvo stanje.
Mi smo o tome pričali, čini mi se oko Nove godine, i mislim da sve što se desilo posle toga, potvrđuje priču – da je vlast koju smo imali za vreme DOS-a, uz sve njene mane, da je to bila vlast koja je bila bolja od ove zemlje, ako uzmeš prosek. Sad imamo vlast koja u potpunosti odgovara socio-kulturo-psihogramu prosečnog srpskog glasača. I jao nama!
Ono što on, želi sada, to je da dotuče i ono što je ostalo od Demokratske stranke i od svega onoga što je bilo nešto drugo u odnosu na tu neku Srbiju kako je on vidi a što je negde imalo dominantan uticaj u ovoj zemlji poslednjih nekoliko godina. I on to radi planski i sistematski. Vidim da mu dobro ide. Lepo mu ide. Nije gadljiv uopšte. Ok su mu obijači kioska, OK su mu sudije koje su sudile za verbalni delikt, svi su mu OK. Pa bože moj, šta? Legija više nije tražen. Utvrdili smo da ga nema, pa molim lepo.
Razgovaramo o tome da li će biti ukinuto Specijalno tužilaštvo. Specijalni sud. Znači, daj da mi celu tu priču onako lagano pometemo pod tepih. Tako da eto, ja mislim da je to sve. Nemaju oni ništa drugo. Samo da vide koji je najzgodniji način da se to uradi, da se maksimalno poravna teren. Jednostavno – ‘ajde, videćemo za godinu dana, ja verujem da se niko neće sećati ko su ti ljudi. Kao – pa dobro, bili su tu neki krimosi, imali su nešto oko ubistva Đinđićevog ali nije važno, idemo dalje. Imali su oni svojih dobrih strana. Mnogi od njih su imali istaknuti patriotski angažman. Šta sad da tu sitničarimo. Ja verujem da će se to tako dogoditi.
Ne treba nikad zaboraviti da je Demokratska stranka Srbije u najtoplijim sestrinskim odnosima sa Srpskom demokratskom strankom Radovana Karadžića u Bosni. Dakle to su dve stranke koje su ozvaničile svoj konkubinat, ima već par godina. U toj činjenici leži cela njegova politička filozofija. Ta politčka filozofija tokom 90-tih godina je otprilike ta – ako kritikujem Miloševića, kritikujem ga zato što nije dovoljno patriota, nije dovoljno ratovao, nije dovoljno uradio za našu napaćenu braću preko Drine. Uveo im blokadu, ne znam, uradio ovo, ono. Ceo antimiloševićevski diskurs Vojislava Koštunice i DSS-a u 90-tim godinama staje u to.
Dakle šta on sada želi? On želi naprosto da dokaže urbi et orbi da se 90-tih godina ništa strašno nije desilo ili baš ništa strašno sa ove strane. On traži svaki mogući način na koji će se ta njegova vizija nekako potvrditi. Naravno da on u tome neće uspeti, jer je to nemoguće. Ali ćemo mi kao društvo izgubiti još ne znam koliko vremena i svega drugoga na isterivanje fiks ideja ljudima kao što je Vojislav Koštunica.
U toj Koštunićinoj logici većina glasača u ovoj zemlji prepoznaje i vlastita uverenja. I kad sve onako saberemo, možemo da kažemo da sve ono što su Politika i Večernje novosti pisale ’91. i ’92. godine, pogled na ratove i sve ostalo, i dan-danas, 2004. vladajuća ideologija u ovoj zemlji. Mi smo i dalje zemlja koja je mentalno oblikovana na obrascu “Odjeka i reagovanja”.
Čitav problem sa tim ratovanjem bio je što se ratovalo pod petokrakom a nije se ratovalo pod kokardom. Pa mogli su oni da stave i znak NATO-a na kape. Nikakve razlike nema, jer kad ti bombarduješ Sarajevo, ti ga bombarduješ, pa možeš na kapu da staviš šta hoćeš.
Boris Tadić se sebi uvek sviđa u civilu, a tek u uniformi što se sebi sviđa, to je tek čudo jedno. Problem je u tome što on pati od viška ambicije, kao recimo na drugoj strani, Čović.
On sebe vidi kao budućeg, ako ne maršala, onda u najmanju ruku predsednika. Prema tome, daj da ja titram jajca prosečnom srpskom kuće-domaćinu i da ga ne iritiram.
Ne znam za Svilanovića, ali pretpostavljam da ni njegove ambicije nisu male. Mlad je čovek, sposoban je čovek, vidi sebe u politici još u narednih ne znam koliko godina i decenija. Dakle, što ja sad da teram, da ganjam vetrenjače i tako dalje.
Ali, nekad dolaziš u situaciju da istina može da se kaže samo kad se ganjaš sa vetrenjačama. Samo što eto, očigledno, svako ima legitimno pravo da između istine i koristi izabere šta god hoće. Ali, činjenica je da su to sve potezi kratkog daha. Šta oni dobijaju time što se uklapaju u hor? Oni samo dobijaju na anonimnosti, gube na težini, postaju deo nekog “narodnog fronta”. I ko će za njih da glasa, ako nemaju identitet? Zašto da glasam za Tadića, ako već imam Koštunicu, na primer?
Ako budemo imali izbore… Na primer, imaćemo predsedničke izbore. Sad je problem ko će sa Tomom grobarom? Pošto smo mi očigledno opet regresirali u stadijum masovnog idiotizma kao početkom 90-tih godina, pa će svi da titraju tom masovnom idiotizmu. Mi ćemo imati to da će neko će opet da se takmiči s Tomom grobarom u srpstvu.
Pa ne može niko njega da pobedi u “srpstvu”. Ne može – to je Tomin teren. Ko će da odbrani Kosovo bolje od Tome Nikolića? Pa ne može ni Tadić, ni Koštunica, ni Čović, ni Svilanović s njim da se u tome takmiči. Kao što niko nije ni Miloševića mogao da dobije u patriotizmu. Ne može, to je njegov žanr. Oni su prosto bili gospodari tog žanra. Toma je legitimni naslednik svog vojvode i svog predsednika. Molim lepo. A bojim se da ćemo baš to da gledamo, jer ovde je nestala svaka ideja o tome da bismo mogli da radimo nešto drugo nego da se takmičimo u busanju u prsa.
Pre neki dan slušam neko istraživanje ove novosadske agencije Skan i vršili su neko ispitivanje među Novosađanima i njihovim političkim stavovima. I sad kaže ova njihova šefica agencije da rezultati najviše podsećaju na rezultate iz marta 1999. godine, znači početka bombardovanja, kad je narod bio, razumljivo, histeričan.
Pazi, ako mi sada imamo to, znači šta smo mi ovih 15 godina zapravo radili ako se mi sada vraćamo na taj trenutak. Znači da je neko proizvodio takvu atmosferu da to bude moguće.
Svetlana Lukić: Koštunica, u stvari, kaže – ne, nije Milošević bio pravi nacionalista, ja sam pravi. Najgore je sad što, izgleda, Tadić poručuje – ma, nije Koštunica pravi, ja sam pravi.
Teofil Pančić: To je otprilike – Koštunica je nacionalista Pentium 2, a ja sam nacionalista Pentium 3. Kupite mene, ja sam “apdejtovani” patriota. Onda će naravno da se pojavi neki koji je Pentium 4… Dam to je to. Oni ne mogu da izađu iz tog žanra, oni su upali u to.
Na kraju krajeva, sve ovo što se dešava i dalje je iskijavanje posledica Đinđićevog ubistva. Tog 12. marta je nešto fundamentalno u ovoj zemlji prekinuto i fundamentalno je krenulo nagore. Ovo ne govorim da bi pravio kult ličnosti – umro je jedan čovek, ubijen je jedan čovek, pa sad je propao svet.
Ali, očigledno da iz nekih istorijskih razloga, tako su se okolnosti sklopile, da je Đinđić užižio celu jednu političku energiju i civilizacijsku, emancipatorsku. I onog trenutka, kada je on bukvalno odstranjen, likvidiran, tog trenutka je stvar počela da se raspada i mi smo regresirali, mi smo se vratili unazad. I sad konstantno imamo trovanje atmosfere tokom proleća, pogotovo tokom leta i tokom jeseni prošle godine, kada su odjednom svi likovi koji su preživeli “sablje” i ta čudesa, kad su se javili i krenuli sa osvetničkim žarom.
Rezultat toga logičan – imaš Tomu Nikolića kao parapobednika predsedničkih izbora. Posle toga imaš radikale kao solo pobednike parlamentarnih izbora, DSS kao broj dva. OK.
Pazi, ubistvo Đinđića je akt određene grupe ljudi. Ali, ja mislim da je ovo u čemu živimo… Šta vam to govori? To vam govori da je Srbija pristala na ubistvo Zorana Đinđića. Srbija se složila sa ubistvom Zorana Đinđića. Da se Srbija nije složila sa ubistvom Zorana Đinđića, ona nije mogla da vrati u život telo Zorana Đinđića, ali ona je mogla nešto drugo da uradi. Ona je mogla da se izjasni za politiku koja će biti u tom duhu.
Ne, umesto toga Srbija se, kao što pokazuju rezultati svih izbora, kao što pokazuje ko nama vlada, ko nama drži medije, Srbija je rekla – u redu, nije bilo lepo što su to uradili, ali idemo, ko ga šiša; hoćemo sad da živimo kao što smo živeli u zlatno vreme, dok su nam ona dvojica haških nesoja bili bog i batina.
To je to. Fundamentalni pristanak na posledice jednog ubistva. Politička ubistva se ne rade da bi neki čovek prestao da telesno funkcioniše, nego se politička ubistva rade da bi se promenila politika jedne zemlje. Drugim rečima, političko ubistvo Zorana Đinđića je doživelo fenomenalan uspeh. Ono je 100% odradilo posao. Dakle, nije bio puč, nego je sve urađeno na savršeno legalan, legitiman način, blago nama, sa savršenim zakonskim pokrićem. I eto, utoliko gore po nas. Kad imaš puč, onda uvek možeš da imaš i kontrapuč. Kad imaš pučiste na vlasti, možeš i da ih skineš. Ne, ovo pokazuje da iza ovoga stoji suštinska odluka naroda da ništa ne odluči.
Ja mogu samo da ti kažem da sam rezigniran totalno. Nikad nisam bio u ovakvom stanju. Sve sam to izgurao i izdurao, i Miloševića i Šešelja i ratove i bombardovanje, čudesa svakakva. Imao si oseća da je to bilo nešto što ima kraj.
Ovo je ona vrsta žabokrečine mentalne, etičke, moralne u kojoj, čini ti se, da bi moglo da se krekeće još decenijama. A ja taj kreket više ne mogu da trpim, ja ne mogu to više da slušam. Ponestaje mi fajterskog duha, kao – sad ćeš ti nešto da pišeš, da govoriš, makar da olakšaš – kazah, spasih svoju dušu. Ma, nemaš više. Ti shvataš da zapravo sve to ide u vetar. A oni, ovi dilberi mislim, trijumfuju. I ništa. I ti sediš tako i gledaš, sve odlazi do đavola.
Pogledaš ljude, oni ništa. Vesele se. Kul im je sve. Samo još da spičimo Šiptare na Kosovu i bićemo velike Baje. Ti vidiš da ovde zapravo nema štofa za skok.
Možda je postojao jedan trenutak kada je mogla da se preskoči linija, međutim, ta linija nije preskočena. Trenutak je propušten. I sad ćemo mi tako u limbu da životarimo, a nemamo nikoga ko nam daje nadu da će makar, ne znam, što kažu: “Sledeće godine u Jerusalimu.” Mi nemamo više nadu da će doći ta sledeća godina u Jerusalimu. Nema.
Svakog dana se ovde osnuje novo glasilo udruženih ludaka. Vidiš li ti neki obrnut primer? Jesu li se pojavile neke novine u poslednje vreme za normalan svet? Ne. Ovo malo što je ostalo i to se gura na totalnu marginu a najčešće i ono samo pomaže tom guranju na marginu i to ti je otprilike to.
Znači jednostavno, ti si 100 puta negde suštinski usamljeniji nego što si bio u vreme Miloševića. Sve je do te mere postalo besmisleno da možeš samo da se osetiš potpuno slobodnim. I onda zaključiš – OK. Ako je već tako, ja ću da radim svoje a vi radite šta hoćete.
Svetlana Lukić: Neko je rekao “Imam slobodu onoga koji ništa nema i mir onoga koji se rastao”. Neka vrsta kliničke smrti, čoveče.
Teofil Pančić: Pa da, da. U svakom slučaju neka vrsta izolovanosti od sveta živih.
Svetlana Lukić: Nameravala sam da te pitam šta misliš o budžetu koji je smislio ministar kulture Kojadinović, o njegovoj ideji da ćirilicu… Sad mi je glupo da te pitam…
Teofil Pančić: A i meni je glupo da odgovoram. Evo, čujem da će Bora Čorba da bude savetnik Dragana Kojadinovića za pop kulturu, ili tako nešto, ne znam kako će to tačno biti nazvano. Prema tome, eto…
Svetlana Lukić: Ja sam mislila da se zezaš. Uvek se nadam da….
Teofil Pančić: Ne. Ne zezam se.
Snimci sa protesta ’96/’97.
Đinđićev glas: Mrcinu jednu, truta jednog, stenu jednu da pomerimo sa našeg puta.
Muški glas: Đinđić je bandit, nemački špijun. A Miloševića volim više nego sebe. Sin mi je poginuo na Tovarniku. Jedinac.
Ženski glas: Užasnuta sam. Ja imam osećaj nabijenog gneva, ali neke nemoći da apsolutno ništa ne mogu da uradim. Moja su deca otišla iz zemlje. Meni je strašno. Ja sam se nadala da će se oni vratiti, zbog toga što sam mislila biće bolje. I mislila sam – vratiće se. Stalno čekam da bude bolje, a vidim da je sve gore.
Miloševićev glas: “Šest vekova kasnije – danas, opet smo u bitkama i pred bitkama”, to je ono što vi, gospodine, citirate. “One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene”, to je opšta rečenica. Šta dokazujete citiranjem jedne rečenice iz mog govora na Gazimestanu, koji je bio, mogu da vam kažem, jedan veoma dobar govor, rekao bih – odličan govor.
Ja zahtevam da me pustite na slobodu. Zahtevam da me pustite na slobodu, jer je valjda i vama i celom svetu jasno da iz ove bitke koja se vodi protiv moje zemlje i mog naroda, ja neću da pobegnem.
Svetlana Lukić: Od izbora na ovamo u Srbiji su bila u modi “otvorena vrata”. Vratari su bili ljudi iz G17 plus, kao – držali su nogu u vratima vlade, ne bi li carinik srpstva, poštenja i legalizma, smekšao srce i pustio DS. I Tadićevi ljudi su stalno govorili da i oni drže otvorena vrata. Izgleda da je krajnje vreme da se neka vrata u Srbiji zatvore. Mogla bi, na primer, Demokratska stranka da počne da zatvara svoja vrata.
Ovo je bio Peščanik. Da vas podsetim, u emisiji su govorili: doktor Vesna Rakić-Vodinelić, gospođa Vera Marković i Teofil Pančić.
Emisija Peščanik, 02.04.2004.
Peščanik.net, 02.04.2004.
