U čemu je zapravo stvar sa ovom blokadom američke federalne administracije? Sredinom aprila 2009. odmarao sam se u hotelskoj sobi u Sirakuzi, Njujork, i vrteo dva kanala: na jednom je bio dokumentarac PBS-a o Pitu Sigeru, velikom američkom kantri pevaču levice, a na drugom reportaža Foks njuza o kantri pevaču antiporeske „Čajanke“ i njegovoj populističkoj pesmi protiv Obame, ispunjenoj žalopojkama o Vašingtonu koji radnom narodu udara harač da bi finansirao bogataše sa Volstrita.

Čudno, ali dva pevača izgledala su slično. Formulišući populistički protest protiv establišmenta, bogatih izrabljivača i vlade, obojica su pozivala na radikalne korake, uključujući i građansku neposlušnost. Bio je to još jedan bolni podsetnik da savremena radikalno-populistička desnica neobično podseća na staru radikalno-populističku levicu. Nisu li današnje hrišćanske fundamentalističke grupe za opstanak, sa svojim poluilegalnim statusom i stavom da je opresivni državni režim glavna pretnja njihovoj slobodi – u stvari slične Crnim Panterima 60-ih?

Razlika je u bazičnoj iracionalnosti agende „Čajanke“: zaštititi interes radnog naroda privilegovanjem „bogatih izrabljivača“ i tako doslovce poništiti interes radnog naroda. Jedna od sumanutih posledica finansijskog kraha iz 2008. i preduzetih mera za oporavak (enormne sume novca date kao pomoć bankama) bila je oživljavanje ideja Ajn Rand, otvorenoj zagovornici teze „pohlepa je dobra“ radikalnog kapitalizma. Prodaja njenog ključnog dela „Ravnodušni Atlas“ ponovo je eksplodirala. Prema nekim izveštajima, već ima znakova da se ostvaruje scenario opisan u Ravnodušnom Atlasu – kada kreativni kapitalisti sami kreću u štrajk. Apsurd ove reakcije leži u potpuno pogrešnom shvatanju situacije: veći deo gigantske sume novca datih za spas banaka, naime, otišao je pravo u ruke tih randijanskih deregulisanih „titana“, čije su „kreativne“ šeme prsle i uzrokovale opšti krah. Nisu veliki kreativni geniji ti koji sada izdržavaju lenjivce iz običnog naroda – već obični poreski obveznici pomažu propale „kreativne genije“. Treba se prosto setiti da je ideološko-politički otac dugog ekonomskog procesa okončanog krahom 2008. bio Alen Grinspen, randijanski „objektivista“ sa članskom kartom. Sada konačno znamo i ko je Džon Galt iz Ravnodušnog Atlasa – idiot odgovoran za finansijski krah 2008, a posledično i tekuće federalne blokade.

Koliko će još ova majstorska ideološka manipulacija trajati?

Istraživanje javnog mnenja u Sjedinjenim državama s kraja juna 2012. pokazalo je da velika većina, iako se protivi Obaminoj zdravstvenoj reformi, snažno podržava mnoge njegove odredbe: većina želi i svoje (ideološko) jare i svoje (stvarne) pare. Žele realnu korist od reforme zdravstvenog sistema, ali odbijaju njen ideološki oblik, koji shvataju kao pretnju „slobodi izbora“. Odbacuju ideju plodova, ali žele jabuke, šljive, jagode…

Neki od nas pamte ozloglašene komunističke tirade protiv buržujske „formalne“ slobode. Bili su smešni, ali u razlikovanju „formalne“ od „stvarne“ slobode ima nešto. Direktor firme u krizi ima „slobodu“ da otpusti ili radnika A ili radnika B, ali nije slobodan da promeni situaciju koja ga uslovljava da pravi takav izbor. Čim ovako pristupimo debati o zdravstvenom sistemu, „sloboda izbora“ ukazuje se na drugačiji način. Istina, većem delu stanovništva praktično će biti isporučena sumnjiva „sloboda“ da brinu o tome ko će im pokriti troškove lečenja, da se sami snalaze u zamršenoj mreži finansijskih i drugih odluka. Dakle, ako je osnovnu zdravstvenu zaštitu moguće uzeti zdravo za gotovo – računati na nju kao što neko računa na isporuku vode i struje, bez potrebe da brine oko izbora snabdevača – prosto će biti više vremena i energije za druge stvari u životu. Prema tome, lekcija glasi da je sloboda izbora nešto što radi samo ukoliko postoji složena mreža pravnih, obrazovnih, etičkih, ekonomskih i drugih uslova kao nevidiljva i jaka zaleđina naše praktične slobode.

Zbog toga, kao protivotrov ideologiji izbora, za model treba uzimati zemlje kao što je Norveška: iako svi glavni učesnici poštuju temeljni društveni dogovor, a veliki socijalni projekti se sprovode u solidarnosti, društvena produktivnost i dinamika su na izvanrednom nivou, potpuno obarajući zdravorazumsku pretpostavku da bi takvo društvo trebalo da stagnira.

Ne znaju svi, a još manje ljudi shvata ironiju da je ikonična pesma Frenka Sinatre „I’ll do it my way“ – koja je trebalo da prikaže američki individualizam – u stvari amerikanizovana verzija francuske pesme „Comme d’habitude“, što znači „kao i obično, po navici“. Na prvi pogled, te su pesme još jedan primer sukoba između sterilnih francuskih manira i američke inventivnosti (Francuzi slede utvrđene običaje, dok Amerikanci traže nova rešenja) – ali šta ako odustanemo od lažnog prikaza suprotstavljenosti i prepoznamo u navici prikrivenu tužnu istinu o hvaljenoj potrazi za novim rešenjima? Kako bismo to uradili na moj način, svako od nas treba da se osloni na hrpu navika. Mnogo toga treba regulisati da bismo uživali u svojoj neregulisanoj slobodi. Učesnik Čajanke ne može da ode na protest protiv Obame ako se zamajava biranjem firme koja će ga snabdevati vodom (što je JEDINI dobar argument za deregulaciju isporuke vode koji mi pada na pamet!)

Suočeni smo ovde sa teškim izborom. Često se čuje da je federalna blokada rezultat kratkovidih partijskih čarki, da političari treba da nauče da se izdignu iznad sitnih sporova i nađu šira, dvopartijska rešenja za dobro nacije. Ne samo ljudi sa Čajanke, već je i predsednik Obama optužen za unošenje razdora u američki narod, umesto da ga objedinjuje – ali šta ako je baš to ono što je dobro kod Obame? U situacijama duboke krize, autentični razdor je hitno potreban – razdor između onih koji žele da taljigaju u starim okvirima i onih koji su svesni da su promene nužne. Takav razdor, a ne oportuni kompromisi, jedini je put ka eventualnom istinskom jedinstvu.

 
In These Times, 10.10.2013.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 15.10.2013.

Srodni linkovi:

Robert Reich – Ljudima je prekipelo

Paul Krugman – Mogućnosti neplaćanja

The New Yorker – Vašingtonske drame

The New York Review of Books – Blokada rada sveta