U tekstu o Istraživačkoj stanici Petnica, Ana Todorović otkriva da ona stoji iza ukazivanja na ozbiljne probleme u vezi sa seksualnim uznemiravanjem polaznica Petnice i poručuje da je tvrdnja kako je Petnica kao institucija sada realno ugrožena samo spin kojim uprava Petnice i ljudi oko nje koji organizuju peticije i šire apokaliptične priče hoće da skrenu pažnju javnosti s glavnog problema. Pored te spinovane realnosti, u vezi s Petnicom i događajima u njoj postoji i druga realnost. Pretpostavljam da autorka tu drugu uzima za jedinu pravu: to je realnost u kojoj se brine za žrtve nasilja, dok za opstanak Petnice ne trebe brinuti, pod uslovom da se smeni Upravni odbor, zaustave seminari i sve aktivnosti, povuče crta i Petnica nastavi s radom tek pošto raskrsti sa svojom lošom prošlošću. To je jedini način.
Jedna sam od petoro autorki i autora peticije koje Ana Todorović pominje u kontekstu „odbrane Petnice“ od „fiktivnog spoljašnjeg neprijatelja“. Ovaj tekst pišem isključivo u svoje ime. Ipak, kao za sebe, i za ostale autorke i autore peticije mogu da tvrdim da sa Upravnim odborom i „upravnim strukturama“ nemamo nikakve veze, niti smo sa bilo kim iz Upravnog odbora i uprave Petnice bili u kontaktu pre, tokom ili posle pisanja peticije. Kao Ana, te kao mnogi drugi nekadašnji petnički polaznici i kasnije saradnici, nas petoro ima svoje živote i karijere, uglavnom daleko od Srbije. Nemamo veze u Srbiji, a još manje pretenzije prema vlasti. To se uostalom moglo lako utvrditi jednostavnom pretragom na internetu ili u direktnoj komunikaciji. Autorkama i autorima peticije može se pisati na adrese na sajtu na kome je peticija objavljena. Moju pak mail adresu lako je izguglati: ona je dostupna na sajtu instituta na kome radim. Autorka teksta je ipak odabrala da nas bez ustezanja olako smesti u jednu od dve realnosti koje je iscrtala u svom tekstu.
Zašto tako? Sigurna sam da nije iz navike, jer bi se to kosilo s naučnim metodama koje Ana Todorović koristi u svom poslu. Slično sam se pitala i kada se pojavio tekst Jovane Gligorijević u Vremenu. Taj tekst jasno postavlja okvir: u Petnici vlada kompetitivnost, polaznici su pod užasnim pritiskom, najvažniji im je uspeh, a uslov za dolazak na naredne seminare je objavljivanje rada u Petničkim sveskama; polaznicima je „predstavljeno“ da nasilnik, za njih inače „vrhunski autoritet“, ima moć da odlučuje o tome koji će radovi biti objavljeni, pa time i ko će ponovo doći u Petnicu. To naprosto nije tačno.
Ali se sličan opis može naći u udžbenicima gde se govori kako institucionalizovano nasilje obično funkcioniše. Otuda se ne pominju slučajno ni optužbe za silovanje protiv Miroslava Aleksića na početku teksta Jovane Gligorijević. Da li bi ono što se događalo devojkama i mladim ženama u Petnici bilo manje neprihvatljivo da je izostao ovaj okvir? Zašto je autorka, profesionalna novinarka, upotrebila taj okvir bez ustezanja, olako i bez provere?
Nije stvar samo u tome što su pažljiv pristup i višestruko proveravanje imperativi u odgovornom novinarstvu. Ovde bi ta pažnja i provere bili naročito neophodni i očekivani i zbog osetljivosti problema i brige za žrtve čija se verodostojnost ne sme podrivati dodavanjem neodmerenih i neproverenih izjava, ali i zbog ostalih na koje će te izjave imati posledice: polaznike i polaznice seminara, ljude koji učestvuju u njihovoj realizaciji (mlađe saradnike, rukovodioce seminara – one koji zapravo imaju najveći uticaj na objavljivanje radova i na selekciju polaznika), na kraju i zbog same institucije za koju se svi slažemo da je dragocena za obrazovanje u Srbiji.
Pored dve realnosti (one spinovane i one prave) u koje Ana Todorović razvrstava aktere javnih diskusija o Petnici iz proteklih nekoliko sedmica, morala bi, trebalo bi da postoji i treća. Realnost u kojoj umemo bolje, u kojoj se ponašamo odgovorno, u kojoj nismo isključivi i pazimo jedni na druge. U kojoj smo, na kraju, svesni pozicija s kojih se oglašavamo. U kojoj se dobrobit i dostojanstvo žrtava nasilja ne potire ako istovremeno brinemo i za Petnicu.
Za polaznice i polaznike Petnice. Petnica nije elitna ustanova. Petnica su polaznici, deca iz raznih krajeva Srbije, kojima seminari nude prozor u svet. Za mnoge od njih bez Petnice taj prozor bio bi nedostupan ili bio ostao zauvek zatvoren. Petnica ga toj deci otvara bez obzira na materijalno stanje i socijalni kapital njihovih roditelja. Za mene, devojčicu iz sela pored Jagodine, taj prozor se otvorio u ranim devedesetim, i beskrajno sam zahvalna za to: odlično znam koliko je napora i borbe bilo potrebno da se seminari održavaju, a polaznici dobijaju tri obroka dnevno u petničkoj menzi. Taj prozor mora ostati otvoren i sada. I o toj deci, iz sela i gradova, treba da brinemo. Ta deca su željna sveta i njih čekaju instituti i univerziteti širom sveta. Srbija toj deci danas nije mnogo naklonjenija nego što je bila devedesetih.
Za zaposlene u Petnici. Ima ih četrdesetak. Primaju platu koja nije velika i daleko je od toga da bude sigurna. Često kasni, i često je manja nego što se kaže da će biti. Ako nema seminara, nema plata i onda više neće biti ni zaposlenih. Treba da brinemo da zaposleni u Petnici i njihove porodice imaju od čega da žive.
Petnica treba da ostane autonomna institucija. I o tome treba brinuti. Od početka je bila nezavisna. I zato je postala važna. I zato se ništa u vezi sa njom nikada nije podrazumevalo: ni sredstva za održavanje seminara, ni plate za zaposlene. Svakodnevne, višedecenijske napore da Petnica opstane neumesno je svoditi na tobože apokaliptičnu fiksaciju bivšeg direktora. Na to može gledati tako samo neko ko ili zaista nema nikakve veze sa Srbijom ili ne deli ekonomsku i svakodnevnu realnost većine žitelja Srbije od devedesetih naovamo. Nisu nam potrebni imaginarni moćnici, mafijske strukture ili neimaginarni Šarčević koji je još za svog mandata ponavljao da Petnicu treba uvesti u sistem – da bismo shvatili koliko je ona krhka i ugrožena.
Petnica su, naravno, i njeni saradnici i saradnice. Oni jesu njena pogonska snaga, ali tu su privremeno. Koliko god da im je važna, Petnica je njima tek jedna stanica na profesionalnom putu. To je sasvim u redu, tako treba da bude. To je bila i za nas, bivše Petničarke i Petničare koji ovde, kao i na mnogim drugim mestima razgovaramo o onome što se dogodilo i kako dalje. Mi jesmo elita. Imamo uspešne karijere, najčešće sigurnu platu, reference i naučna dostignuća koji nam pojačavaju glas u javnom prostoru. Oglašavamo se jer smo zabrinuti i jer nam je stalo, ali ostajemo u sigurnosti svojih elitnih institucija na kojima se mnogo toga podrazumeva i ne preispituje, čak ni u slučajevima većih kriza od ove koja trese Petnicu. Treba da se oglašavamo. Ali možemo li to bolje, odgovornije, pažljivije? Solidarnije, brinući za sve?
Autorka je naučna savetnica u Istraživačkom centru Slovenačke akademije nauka i umetnosti u Ljubljani. Napisala je nekoliko knjiga koje je objavila Fabrika knjiga u Beogradu. Između ostalog, bavi se pitanjima rodne ravnopravnosti u nauci i visokom obrazovanju. Trenutno je nacionalna koordinatorka EU projekta R&I PEERS, kroz koji se implementiraju akcijski planovi za rodnu jednakost na istraživačkim institucijama. Mehanizmi za sprečavanje seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja na radnom mestu neizostavan su deo tih planova.
Peščanik.net, 17.07.2021.
Srodni linkovi:
Ana Todorović – Petnica između dve realnosti
Jana Baćević – Kako raste pamet