1. Pitanje broja ćevapa na trpezi braće Karić
Poznata je priča o legendarnoj četvorici braće Karić predvođenih najprodornijim među njima, izvesnim Bogoljubom. Ta porodica talentovanih muzičara s Kosova je tokom veselih devedesetih godina napornim i nadasve poštenim radom stekla silna blaga.
Iako ih danas, istina, nešto ne viđamo više onako učestalo kao pre, mnogo toga je ipak ostalo za njima. Da pomenemo, recimo, samo onaj vanredni kompleks od tri velelepne vile u zajedničkom dvorištu kao primer izrazito uspele evokacije i transpozicije u jedan sasvim novi milje tipično kosovskog „klasterovanja“ porodičnih stambenih objekata unutar jedinstvene (visokim zidom ograđene) prostorne celine, ovde, naravno, date u formi zapadnobalkanskog tranzicijskog neoklasicizma sasvim u skladu s elitističkim ambijentom Užičke ulice na Dedinju. U taj njihov dedinjski zabran ulazilo se, pod uslovom da vas u njega uopšte propuste, kroz precizno izvedenu i nadasve ljupku repliku Trijumfalne kapije u Parizu, doduše u nešto smanjenim dimenzijama.
Braća Karić, poznato je, već odavno tu više ne žive, ali u ta davna vremena, barem tako glasi priča kakvom je ja znam, iz jedne posebne i privilegovane beogradske pečenjare svakog božjeg dana u taj njihov posed u Užičkoj dopremano je čitavih – pet stotina ćevapa.
Pet stotina – ni manje ni više.
I to s lukom.
Važno je znati da za braću Karić to nije predstavljalo samo (jako mnogo) hrane, već nešto mnogo značajnije. Tih pet stotina ćevapa na njihovoj porodičnoj trpezi davalo je precizni prikaz trenutno dosegnutog stepena poslovnog i finansijskog uspeha ove fantastične porodice. Nekad davno, naime, za legendarnih pećkih dana, dok su još prodavali oranžadu, klaker i kabezu sva četvorica braće (plus sestra) morali su da dele jednu jedinu porciju od deset s lukom, svega, dakle, dva ćevapa po gladnim – ali u gladi ravnopravnim! – ustima. Tek su kasnije, teškim radom i odricanjem, došli do toga da svako može sebi da naruči sebi po pola porcije, potom po celu, pa i po dve, ako se kome prohte. I tako dalje, i tako dalje.
Sve do ovih legendarnih pet stotina ćevapa na porodičnoj trpezi.
To svakodnevno brdo ćevapa ujedno je predstavljalo i izuzetno rečit dokaz njihove sklonosti kvantitativnom pre nego kvalitativnom bogaćenju. Iako u govoru, uprkos svim iskušenjima, pa i pritiscima, nikad nisu iskoristili više od standardna tri padeža, iako za doručak nikad nisu naručili meksičke ćilakiles, a za ručak, recimo, tajlandski crveni kari s kozicama, broj ćevapa na njihovoj kolektivnoj sofri bio je u neprestanom, čak dramatičnom porastu.
„I neće da stanemo!“ umeo je često i s posebnim žarom da zagrmi prvi među braćom, mitski Bogoljub, nadvijen nad kraljevskom trpezom, pre nego što se svi zajedno, uz tradicionalni porodični poklič „Bogoljuba za precednika!“, bace na krkanluk tamaneći sve one ćevape s gomile praktično bez gutanja. „Neće da stanemo, sve dok na ovi astal ne bude barem iljadu ćevapi! I to – s lukac!“
2. Pitanje (nekadašnje) plate Milenka Šarančića
Naravno, stvari se u Srbiji jako brzo menjaju i famozna braća Karić, proterana iz ove zemlje, lako su zatrpana mnogim traumatičnim događajima koji nas dele od njihovog pada u duboku senku. Na njih danas gotovo više niko i ne pomišlja. Iako ne raspolažem preciznim podacima, a internet mi je isključen zbog neplaćanja pa nisam u stanju da proverim, javlja mi se da ta prinudna anonimnost njihovo bogatstvo nije značajno umanjila, te je logično pretpostaviti da i danas na porodičnim okupljanjima negde u Čileu, Rusiji ili Južnoafričkoj Republici braća Karić naruče onih svojih petsto, a možda i nekad samo sanjanih, a vremenom ipak dosegnutih, iljadu ćevapi, pod uslovom, naravno, da na tako dalekim i egzotičnim destinacijama uopšte postoji pečenjara koja bi takvu količinu bila u stanju da priprema i isporučuje na dnevnoj bazi.
Sve u svemu, braće Karić više nema među nama. Sve što je za njima ostalo je legenda – fantastična saga koju ćemo sa zadovoljstvom prepričavati unucima, a naši unuci svojim unucima i tako u nedogled.
A da li smo izvukli barem nekakvu pouku iz te velike priče koja nam se godinama raspredala pred očima?
Jesmo, kako da ne.
Još jednom smo sa zadovoljstvom potvrdili ono svoje davnašnje uverenje da u životu treba krasti, kraduckati, varati, lagati, prisvajati, služiti se svim zakonitim, poluzakonitim i nezakonitim sredstvima, bez imalo zadrške, da treba brate muljati, i to onako – srpski, kako samo mi umemo, brutalno i neumereno, u svakoj prilici i neprestano.
I bog ima da te pogleda!
Evo, uzmimo kao primer… da vidimo… recimo, Milenka Šarančića od pre samo godinu ili dve. Mogli bismo, istini za volju, da odaberemo i toliko drugih, u oblasti muljanja konkurencija je ovde kod nas zaista ozbiljna. Šarančić je odabran kao čovek od poverenja, ugleda i struke (pre funkcije u železnici bio je direktor zemljoradničke zadruge, a potom i vlasnik porodične kafane Bela lađa u Vrnjačkoj Banji) da vodi Železnice Srbije, kako bi koliko-toliko doveo u red tu čistu propast od preduzeća… I – šta je on uradio? Odmah je, normalno, odredio sebi platu. Tričavih 640.000 dinara mesečno. Pored te astronomske plate Šarančić se, megaloman kakav već jeste, nije libio ni da kupuje stanove po Beogradu po ekstremno povlašćenim uslovima, što mu je na koncu i doakalo, a nedavno smo, pored mase različitih bizarnih informacija o čudnom poslovanju Železnica Srbije za njegovog vakta, saznali da je Šarančić svojevremeno za železnicu kupio službene automobile u vrednosti od 2.2 miliona evra kao i da je to preduzeće prevode važnih dokumenata naručivalo od Instituta Kirilo Savić za tričavih dve stotine evra po stranici kucanog teksta, tzv. šlajfni, za koju se u Srbiji plaća u proseku između 2 i 5 evra.
To inače navodim čisto da ne bi neko pomislio da Milenko Šarančić nije i druge čašćavao, a ne samo sebe samoga.
Pa, eto, i ta ljudina je (tužno) sprečena u svojim namerama. Ni Šarančića, kao ni Kariće, nešto ne vidimo više. Iako uopšte ne tvrdim da je, poput njih, završio na nekoj egzotičnoj destinaciji.
Premda, nikad se ne zna.
Sve to, na kraju krajeva, zavisi od toga šta smatrate egzotičnim.
3. Pitanje mesečne rente za pariski dupleks Zorice Tomić
Ni Šarančićev primer nije poslužio da se u našem društvu izvuku bilo kakve bitnije pouke. Nekako i dalje preovlađuje mišljenje da lična korist i javne funkcije idu ruku pod ruku, da je budala svako ko se ne omasti kad već može i onoliko koliko može, da je to ionako nešto što svako radi, nešto što naprosto predstavlja rizik vredan pokušaja.
Svako bi da ima tih petsto ćevapa na dnevnom meniju, pa to ti je!
Ili već – hiljadu.
Utoliko i zbog svega do sad navedenog, moram da priznam da se iskreno divim Zorici Tomić. I ona bi, eto, da okuša sreću, pa kud puklo da puklo. Otišla u Pariz, pravo u stan od sedam hiljada evra, boli je uvo – čista dekadencija!
Sigurno neće da živi u desetom arondismanu ko onaj blesavi Kiš nekad, pa da viče unaokolo: „Nisam nostalgična!“
Ne budite naivni – Zorica Tomić je ozbiljna figura, kakav Kiš, ona je univerzitetski profesor, kulturolog, sociolog kulture, publicista, kolumnista, sestra Mirjane Bobić i ko zna šta još sve ne. Osim toga, u Parizu se nalazi, kako smo brže bolje saznali od nadležnog ministra Jeremića, u svojstvu ambasadorke Srbije pri Unesku s delikatnim zadatkom „odbrane naših svetinja na Kosovu“.
Pa neće valjda da ih brani iz nekakve vlažne mansarde!
Tako da ne talasamo više, nego da utuvimo u glavu da takve stvari koštaju i gotovo.
Zorica Tomić se svih ovih dana, koliko je meni poznato, nije oglašavala. Pratila je sve to, pretpostavljam, iz nekakvih nedostižnih visina; svet i sopstvena uloga u njemu mora da se čine sasvim drugačijim kad se posmatraju iz besramno luksuznog stana u centru jedne od najelegantnijih svetskih prestonica, i kad se pri tom obavlja dostojanstvena koliko i nejasna misija „odbrane srpskih svetinja na Kosovu“.
Jer, mislim, zaista – kako se to radi?
Zato je umesto nje, putem medija, nešto imala da nam poruči jedna druga kontraverzna figura naše „„diplomatije““ – dvostruki navodnici ovde se nikako nisu našli slučajno – nekadašnja ambasadorka pri Unesku u Parizu, i u tom smislu Tomićkina prethodnica – Nada Popović Perišić.
Razumno objasnivši da su, eto, i njoj svojevremeno, one famozne devedeset devete – e kako se tad dobro živelo! – takođe iz MIP-a uredno uplaćivali rentu za neki basnoslovno skup stan u Parizu. Objasnila je i kako je to funkcionisalo kao podmazana mašina za Jovanovićeva vakta i kako se tad nikakva neprijatna i nepristojna pitanja nisu postavljala. Tako da mu, valjda, dođe prirodno koliko i nezaobilazno da i sadašnja ambasadorka Zorica Tomić uživa istovetan tretman. Ništa manje od toga naprosto ne bi bilo fer!
Pa dobro, ne može se osporiti da u svemu tome ima nekakve logike.
Osim toga, smatram da je dirljivo i predivno kad se za tebe zauzima niko drugi do – Nada Popović Perišić.
I to ličnim primerom!
Ipak, istina je da ovaj najnoviji slučaj Zorice Tomić predstavlja značajan evolutivni pomak u našem odnosu prema svojini, novcu i privilegijama. Budimo objektivni, jedino što Zorica Tomić ovim kupuje, jedino čime licitira, jedino što želi jeste – barem malo luksuza i sofistikacije. Nije njoj do iljadu ćevapi – ona bi samo da se, uz pomoć vernog i na sve spremnog ministra Jeremića, malo nauživa dok je još vreme. Neverovatno kako godine idu, nismo više mladi, a Pariz je divan, šteta bi bila boraviti u takvom gradu, a stanovati u nekakvom ćumezu. Pa, evo, recite i sami.
Uostalom, raznorazne misli opsedaju Zoricu Tomić dok jednog ledenog februarskog dana 2010. godine šeta levom obalom Sene, obnevidela za sav šarm i luksuz unaokolo, uostalom, misli ona grozničavo, neće Srbija od toga sasvim sigurno propasti. A ni „odbrana svetinja“ svakako nije šala. Da se ne lažemo, ona to radi najbolje… najbolje što ume! Evo, već je sreda, a poznato je da sredom Zorica Tomić uvek pravi žurke za sve svoje pariske prijatelje, i sad bi se, evo, trebalo posvetiti pripremama u poslednji čas. Svi u Parizu naprosto obožavaju njene žurke, jer to su pravi divlji, srpski partiji na kojima se jede, pije i puši do izbezumljenja, a ako pri tom neko još i duva – slobodno mu bilo. Već danima Zoricu Tomić mori dilema čime da ovog puta posluži i iznenadi svoje iskusne pariske goste. A onda joj je iznenada sinulo.
Zastala je u hodu i, boreći se s naletima vetra, iz torbe iskopala svoj mobilni telefon. Ruka joj je blago podrhtavala dok je u imeniku tražila broj srpskog restorana KOSMET u devetom arondismanu koji je nedavno otkrila i čiji je vlasnik bio izuzetno ljubazan prema njoj.
„Pravim žurku“, rekla mu je Zorica Tomić, razvlačeći slogove onako baš beogradski, pa mu objasnila, mljackajući pomalo, „uvek pravim žurke sredom, i, ovaj, volela bih da za večeras pripremim nešto jednostavno, a ipak elegantno i, kako da kažem, s prizvukom naše nacionalne kuhinje. Razumete me? Pretpostavljam da će doći negde između pedeset i sedamdeset ljudi.“
Vlasnik restorana se samopouzdano nasmejao s druge strane. Vetar je grozno fijukao. Zorica Tomić je, podrhtavajući od glave do pete, imala intenzivan osećaj da se on, za razliku od nje, nalazi na toplom. „Evo našeg predloga. Šta kažete da najpre serviramo slane kiflice punjene mladim sirom i štanglice s belim lukom, pa onda onako fino, raznorazne pite i proju i mladi sir, a može i malo sjeničkog da se doda, pa pršutu i rusku salatu i ajvar i pihtije, i crne masline uz to, pa da tek onda pređemo na jagnjeće sarmice i posle njih ćemo naravno da –“
„Mmm, čekajte malo, ne znam šta da kažem, morala bih da razmislim, da. Iskreno, mislim da mene u stvari zanima nešto mnogo jednostavnije, nešto, da budem precizna, krajnje ogoljeno. Čist minimalizam, razumete. Nešto što će apelovati na goste. Ipak je ovo Pariz. Znate šta, odlučila sam. Pripremićete mi samo ćevape. Da. To je to. Samo ćevape i ništa više.“
Nakon sekunde muka, glas s druge strane ponovo se oglasio. „Odličan izbor gospođo Tomić, zaista. Samo… koliko?“
„Hiljadu!“ odlučno je izjavila Zorica Tomić.
Vlasnik restorana se nije dao zbuniti. „Biće to, dakle, hiljadu ćevapa za večeras, gospođo Tomić. Samo još jedna stvar, jedno malo pitanje, pitanjce, praktično… S lukom, pretpostavljam?“
Naša trenutna ambasadorka pri Unesku, zaštitnica srpskih svetinja na Kosovu, prevrnula je očima i coknula usnama. Premestila je telefon na drugo uho. Bez obzira na hladnoću, gužva na ulicama bila je tipično pariska. Neko ju je okrznuo u hodu bez izvinjenja. Vetar joj je dunuo direktno u lice i razneo kosu pa je morala da je obuzda rukom.
„Bože, kakvo pitanje“, odgovorila je, odjednom iscrpljena i jako loše volje. „Pa, naravno – s lukom!“
Peščanik.net, 17.02.2010.
