U Ramali se dive čvrstini stanovnika Gaze. Zbog te čvrstine Izrael ne ostvaruje prvobitni plan da ih protera i ponovo napuni Gazu jevrejskim naseljenicima. Ali to divljenje nema veze s onim što govore stanovnici Gaze. Oni žele da odu, da pobegnu da ih ne bi ubila ili ranila bomba, da se sklone od gladi, žeđi, poniženja. „Čvrsti smo iako to ne želimo“, kažu u Gazi.
Institut za analizu politika i istraživanja uradio je pre rata istraživanje javnog mnjenja. U junu je 29 posto stanovnika Gaze reklo da želi da ode iz političkih i ekonomskih razloga, ali i zbog lične bezbednosti. U septembru se beleži porast broja onih koji bi da idu. Šestog oktobra turski portal Anadolu piše o putevima emigracije, te da Hamas negira tu pojavu. Da li nacionalno patriotski razlozi sada čine da ljudi manje žele da odu iako rat preti i njima i njihovim porodicama?
Priče o tome kako da se napusti Gaza šire se i stižu do Ramale. Glasine kažu da se ovih dana za 6 ili 7 hiljada dolara po čoveku može srediti izlazak iz Pojasa Gaze kroz prolaz Rafijah. Pre mesec dana bilo je potrebno 4 ili 5 hiljada dolara po čoveku. Priča se da je jedan od bogatijih ljudi platio oko 250 hiljada dolara da bi izvukao 25 članova šire porodice. Fin izraz za to je „nadoknada za koordinaciju“. Preciznija definicija glasi: mito se daje nepoznatim licima. To su ljudi koji u ime egipatske firme koordinišu izlazak, a u sve je izgleda uključen i palestinski posrednik.
Za „koordinaciju“ su zainteresovani stanovnici Pojasa Gaze koji nažalost nemaju strano državljanstvo ni bliske rođake koji ga imaju, kao ni važeću boravišnu vizu u drugoj zemlji ili radno mestu u međunarodnoj organizaciji s dobrim odnosima sa inostranom ambasadom koja može da ih izvuče. Ali gde da obične porodice od osam članova koje sve to nemaju nađu potrebnu sumu za mito ili „koordinisani izlazak“?
Odlazak, čak i sam razgovor o odlasku, predstavlja veliki bol za svaku osobu i porodicu. Ko god je izašao, na bilo koji način, ostavio je stare roditelje ili braću i sestre: neki od njih su bolesni ili su invalidi i zavise od rođaka da ih prenesu od mesta do mesta ili da se pobrinu za njihovu bocu kiseonika. Žena koja izlazi zna da je to verovatno poslednji put da vidi, grli i ljubi svoju majku staru 80 godina ili sestru bolesnu od raka.
Oni koji mogu da se spasu, kao i drugde u bilo kom ratu, pripadaju boljestojećim društvenim i ekonomskim grupama zahvaljujući svom poreklu ili obrazovanju. U dnevnom izveštaju s prelaza Rafijah piše da je prošle srede iz Pojasa Gaze izašlo 723 ljudi: troje ranjenih i sa njima tri pratioca, 20 članova italijanske delegacije i 703 ljudi koji imaju „strani pasoš“ (zbir se ne slaže u originalnim papirima). U kategoriji „stranaca“ za koje se pretpostavlja da su uglavnom stanovnici Gaze 2. decembra je izašlo 862 ljudi. Uz njih je izašlo 12 ranjenih, jedan bolesnik kome je potrebno lečenje u inostranstvu, 16 pratilaca i troje predstavnika Ujedinjenih nacija (za koje ne znamo da li su stanovnici Gaze). Ukupno 894 ljudi. Broj onih koji su ušli u Pojas Gaze: dvoje građana (stanovnika) i „tri smrtna slučaja“ (okolnosti nisu objašnjenje).
Diviti se čvrstini stanovnika Gaze sporno je i s emotivne i s etičke strane s obzirom na sledeću činjenicu: Palestinci su uvereni da Izrael protiv njih vodi rat do uništenja unutar granica Pojasa Gaze. To je genocid. Zar nije logično da ljudi pobegnu od onih koji žele da ih unište, pogotovo ako je reč samo o prelazu na drugu stranu granice?
„Zar nema nijednog arapskog lidera, princa ili kralja, te poslanika Ujedinjenih Nacija koji bi mogao da ubedi Egipat da dozvoli građanima Gaze da izađu kroz Rafijah izvan ratnih dejstava i tamo dobiju pomoć od Ujedinjenih nacija ili Crvenog krsta? Egipat je logično odredište.“ To je napisao čitalac (nije se predstavio): njegovo pitanje zvuči kao eho sličnih predloga domaćih političara, od Smotričeve „Cionut Datit“ do Lapidovog „Ješ Atid“. Želja da se Palestinci proteraju prerušava se u brigu za njih. Ti razgovori su malo utihnuli, verovatno posle odbijanja Egipta i Sjedinjenih Država.
Ali kada Sjedinjene Države stavljaju veto na odluku o momentalnom prekidu vatre, samo ohrabruju pritisak na Egipat da otvori svoje granice. U bombardovanju i borbama uništavaju se zgrade i infrastruktura u većem delu Pojasa. Čak i da se rat završi sutra, oni koji prežive neće imati gde da žive, a obnova će, bez obzira na to ko će proglasiti konačnu pobedu, trajati niz godina. Dilemu koji je izbor pravi, odlazak u ime života ili ostanak u „kamenom dobu“ zbog nacionalnosti i patriotizma moraće da reši svako za sebe.
Haaretz, 09.12.2023
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 13.12.2023.
IZRAEL / PALESTINA