Pobeda militarizma

Primičući se stogodišnjem jubileju, naša armija koja kao i sve ostale otadžbinske službe bezbednosti voli da dane svoje istorije odbrojava od prvih dana sovjetske vlasti, spremna je na jek fanfara i pobedonosne hvalospeve praćene talambasima. Nema sumnje da će zvezdicama i ordenjem okićeni načelnici dugo i s uživanjem nabrajati besmislene procente prirasta naše savremene vojne tehnike i na sva usta hvaliti bojevu gotovost Oružanih snaga Ruske Federacije. Bilo bi više nego pohvalno ako bi generalima, uprkos njihovom običaju, ovoga puta pošlo za rukom da učine i nešto nemoguće: da sledeći prostu logiku prvo usaglase svoje podatke, pa ih tek onda objave ushićenoj javnosti.

I naravno, među svim uspesima i neverovatnim pobedama, na prvom mestu će stajati ona najsvežija – sirijska. Nego kako! Ta će pobeda biti najočigledniji dokaz da je naš nacionalni lider, naš sadašnji i budući predsednik preko svih očekivanja ispunio svoje obećanje dato još daleke 2000, odmah posle tragične katastrofe nuklearne podmornice Kursk. „Naš prvi zadatak je preporod Sovjetske Armije“ – rekao je tada on. Zahvaljujući uspesima na bojnom polju, to jest dvogodišnjim gotovo svakodnevnim bombardovanjima i brojnim udarima dosad neprevaziđenih krilatih raketa Kalibar, uspeli smo da razorimo teroristički halifat Isisa i da diktatoru Bašaru Asadu sačuvamo vlast. Zahvaljujući vojnoj intervenciji u Siriji, Moskva je dokazala da je na globalnom planu ponovo postala uticajni igrač. Lideri ostalih velikih država, uključujući i SAD, sada su prinuđeni da teška srca ipak razgovaraju s Kremljem. I sve to zahvaljujući iznenadnom preporodu naše vojne moći.

Naša moć je dobila ne samo regionalne, već i globalne razmere. Naši diplomati se više ne mogu žaliti kako na Rusiju niko ne obraća pažnju. U nedavno objavljenim dokumentima koji govore o novoj američkoj doktrini – u nacionalnoj odbrambenoj strategiji i u Pregledu nuklearnih sila (Nuclear Posture Review) – našoj zemlji je dato mesto jednog od glavnih protivnika SAD. Budući da je Vašington najozbiljnije shvatio glasna razmišljanja nekih ruskih vojnih analitičara o takozvanoj „eskalaciji radi deeskalacije“, američki stratezi, smišljajući nova oružja, poručuju „gradu i svetu“ da Rusija mora biti na vreme obuzdana. Naime, razmišljanja tih naših vrlih analitičara, svode se na neverovatno „pametnu ideju“ po kojoj bi već u ranoj fazi nekog budućeg lokalnog konflikta Rusija trebala da izvrši nuklearni udar na protivnika, a sve zato da bi potom NATO bio primoran na dogovore o miru pod uslovima koji će odgovarati Kremlju. To je razlog zašto američki stratezi sada intenziviraju rad na oružjima i vojnoj opremi za vođenje ograničenog nuklearnog rata.

Pogrešno je misliti da su to samo hipotetička promišljanja mogućih situacija ili nekakve teoretske strateške vežbe. U Siriji se pre par dana (u noći između 7. i 8. februara), prvi put za poslednjih 60 godina odigrao direktan vojni sukob između Rusije i Amerike. U tom sukobu su američke snage izvršile artiljerijski i vazdušni udar na kolonu proasadovskih snaga među kojima su se nalazili i ruski najamnici, takozvani Vagnerovci. Tom prilikom je ubijeno na desetine ili stotine (ne zna se: američka strana ih nije brojala, a naša ćuti) ruskih građana – doduše plaćenika. Ovde treba napomenuti i sledeće: mnogi vojni analitičari smatraju da do direktnog vojnog konflikta velikih razmera između Rusije i NATO-a može doći i nakon niza malih sukoba na teritorijama trećih zemalja. Vašington je izgleda shvatio ovu opasnost i zato visoki vojni načelnici SAD odlučno tvrde da nisu bili upućeni u „nacionalni sastav“ proasadovskih snaga koje su uništili. Međutim, činjenice su neumoljive: od davnog rata u Koreji, Rusija i SAD su se prvi put direktno sukobile na bojnom polju. I nema smisla tešiti se činjenicom da u ovoj vojnoj operaciji američka strana nije pobila ruske vojnike, to jest pripadnike Oružanih snaga RF, već dobrovoljno (i za novac) naoružane ruske građane. Reč je o borcima koji se, posle spektakularne pobede izvojevane nad teroristima Isisa, ne štedeći svoje živote herojski bore za očuvanje vlasti jednog bliskoistočnog diktatora i koji su se baš tog dana (ili noći) namerili da od mesnih Kurda preotmu jednu zgodnu rafinerijicu nafte u sirijskoj provinciji Deir ez-Zor. Već je ustaljen običaj da razne poluvojne grupe i ostali „dobrovoljci“ prethode dolasku „ljubaznih zelenih“ na teritorije koje je Rusija sklona da preotme. Uostalom, u tome i leži sva suština vođenja takozvanog „hibridnog rata“ i svih vojnih pobeda zabeleženih u novijoj ruskoj istoriji.

Međutim, pogrešno bi bilo misliti da najnoviji uspesi naših stratega, kao i nezadrživi entuzijazam naše vojne industrije, u isto vreme povećavaju i našu (mislim na nas, građane Ruske Federacije) bezbednost. Upravo je obratno. Svi kremaljski napori i uspesi u vojnoj sferi čine da je rat velikih razmera sve izvesniji.

Razloga ima nekoliko. Pre svega, sve aktuelne vojne aktivnosti Moskve – i one u Ukrajini i one u Siriji – nemaju nikakve veze sa bezbednošću zemlje. One su usmerene isključivo na pothranjivanje ponosa Kremlja, odnosno na ublažavanje Putinovog kompleksa niže vrednosti. Zbog nedostatka bilo kakvog logičnog objašnjenja naše intervencije u Siriji, javnosti se nude buđava tumačenja pozajmljena iz arsenala klasičnog imperijalizma. Pomoću vojne sile, Kremlj navodno pokušava da zaštiti nekakve „geopolitičke“ ili čak ekonomske interese Rusije udaljene hiljadama kilometara od njene teritorije.

Kako rastu rashodi za odbranu (nedavno je usvojen novi reprogram naoružanja težak oko 20 triliona rubalja), tako rukovodioci vojno-industrijskog kompleksa Rusije pokazuju sve veće interesovanje za trku u naoružanju. Danas, kada se Rusija nalazi u blago rečeno teškoj finansijskoj situaciji, Kremlj se sprema da započne realizaciju nekoliko superskupih vojnih projekata: izgradnju teške rakete Sarmat, proizvodnju novih atomskih podmornica, strateških bombardera i vojnih lovaca nove generacije. I sve će to usput puniti džepove sasvim konkretnih ljudi. Konstatacija da je trka u naoružanju bila jedan od glavnih razloga kraha sovjetske ekonomije, a na kraju i raspada SSSR-a, već odavno je postalo opšte mesto, što naravno generalima tadašnjeg vojno-industrijskog kompleksa nije smetalo da praktično do same katastrofe žive svoje generalske živote potpuno opušteno i normalno. Najverovatnije se i sada nešto slično događa.

I za kraj, ono najvažnije. Kao rezultat pažljivo pripremane militarističke histerije, od našeg vrhovnog komandanta se sada očekuju nove pobede i ratni uspesi. Posle Krima i Sirije, duša našeg prosečnog građanina ište nove duhovno-patriotske uzlete. I to može biti veoma opasno. Praznik stogodišnjice Crvene armije stiže u zemlju u kojoj je pobedio militarizam.

Ежедневный журнал, 22.02.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 27.02.2018.