Odgovor Vladimiru Pavićeviću
Pretpostavio sam da će moj tekst Trijumf volje “naroda” verovatno isprovocirati rekacije čitalaca, ali zapravo ne u domenu koji se tiče stvari kojima se nisam bavio već u onima koje su predstavljale predmet analize, a to je prošlost dnevnog lista Politika kao i mehanizmi medijske reprezentacije političke stvarnosti danas. Dakle, u tekstu se nisam bavio opravdanjem nasilja Nenada Čanka nad Pavlom Lešanovićem, kako to u svom tekstu tvrdi Vladimir Pavićević, niti pokušajem legitimisanja takvog akta u obračunu sa provokatorima ili političkim neistomišljenicima. Mislim da u pogledu istrage i sankcionisanja lidera LSV i njegovih telohranitelja nema ni razloga raspravljati. Nema medija koji se nije podrobno bavio ovim slučajem, a zahvaljujući takvoj zdušnoj reakciji Srbije nema ni pojedinca koji bi valjda mogao da pomisli drugačije. Stoga i ne nameravam da odgovaram na taj segment Pavićevićevog teksta kojim mi spočitava i to da su me “zavere prošlosti toliko zasenile” da “delom makar zanemarujem realnost”. Postoji, međutim, jedan momenat u Pavićevićevom tekstu koji me zanima i koji bi mogao biti važan u temi kojom sam se bavio, a tiče se opet Politike i njene obrade stvarnosti pod dugom senkom prošlosti, koja očigledno uznemirava još samo mene.
Reč je o Pavićevićevom negiranju sličnosti uloge Politike u slučaju Ugričić (ispravnije bi bilo reći Nikolaidis/Forum pisaca/Ugričić) i obračuna Nenada Čanka sa Pavlom Lešanovićem. Najpre, ja nisam pravio analogiju između tih događaja već uloga koje je Politika imala u njihovom posredovanju. Dakle, ne događaji sami, već njihova slika u medijima. I tada i danas, Pavićević i ja smo se nalazili na različitim pozicijama posmatranja problema. On je u svom tekstu Jad i beda, objavljenom 21.1.2012. na sajtu Peščanika upravo razmatrao moralne ponore samog Nikolaidisa, dok sam ja sa Forumom pisaca i pomenutim Sretenom Ugričićem smatrao da je Politika prekoračila medijsku upotrebu sile. Sećam se da sam tih dana, dok smo pokušavali da pronađemo bilo kakvu pomoć usled obrušavanja države na nas, video Pavićevićev tekst ali u toj situaciji nisam bio u prilici da repliciram. Ubrzo potom, raspisana peticija za povratak Ugričića na mesto direktora Narodne biblioteke Srbije dodatno mi je objasnila neke činjenice. U tih hiljadu potpisnika bilo je najmanje intelektualaca iz Srbije (u promilima se merio broj profesora Beogradskog univerziteta). Zbog čega je to bilo tako? Odgovor na to pitanje ostavljam nekome drugom, a verovatno i nekom drugom vremenu. Uglavnom, Politika je tog januara višestruko poentirala, učvrstivši svoju programsku orijentaciju u skladu sa aktuelnom politikom i nedodirljivom prošlošću, za šta je dobila legitimitet od apsolutne većine intelektualne zajednice u Srbiji. Zaista, respektabilna ali zabrinjavajuća podrška. Zanimljivo je bilo tada čuti i Ljiljanu Smajlović u ulozi veštaka, koja je pozdravila uredničku strategiju svog naslednika, naglasivši da bi i sama isto tako uradila.
Protekle nedelje je Politika ponovo prepoznala svoju temu i reagovala u skladu sa svojom uređivačkom strategijom. U svemu tome, Politika je htela da se pokaže kao izrazito senzibilan medij koji prokazuje očiglednu nepravdu, odnosno krivično delo koje je počinio poslanik i političar Nenad Čanak. Istovremeno je objasnila čitaocima kako stvari stoje u Špiglu, sugerišući s jedne strane, da je prošlost važna, a s druge, da ona s njom, za razliku od nemačkog nedeljnika, nema problema. Jer, zaboga, evo kako slobodarski staje na put (ovog puta fizičkom) nasilju političara nad građanima. To je isti mehanizam koji je Politika koristila i u januaru, samo je smer bio obrnut; građani su onda hteli da naude političarima. Trebalo bi, ipak, uvideti nekoliko stvari. Ovaj list nikada nije reagovao izvan okvira zvanične politike koja je trasirala smer i žestinu reakcije, kao i krajnju intenciju ovog medija. Zbog toga sam pokušao da pokažem kako se to očigledno radilo krajem osamdesetih godina, kada je medijska upotreba sile bila neograničena, i kada je ovaj list mogao po nahođenju da koristi zapaljiva retorička sredstva i medijski prostor. Takođe, hteo sam da pokažem kako je reprezentovan prvi sukob sa pokrajinskim rukovodstvom, te kako je to izvedeno danas, koliko ima sličnosti u medijskom narativu i gde se on generiše. Međutim, iako Politika sebi pripisuje kredibilitet da se može slobodno i neograničeno baviti svojim omiljenim temama (Kosovo, Republika srpska, Crna Gora, autonomaštvo u Vojvodini), ona ga nažalost još uvek nema. I neće ga imati još dugo, upravo zbog odsustva bilo kakve potrebe da ovlada sopstvenom prošlošću. Stoga je i obrada nasilja Nenada Čanka nad Pavlom Lešanovićem samo još jedan signal paktiranja (a ne zaštite građana!) sa aktuelnom politikom koja sa ovim listom deli jednu veoma važnu komponentu: zajedničku nacionalističku prošlost. Da je ovo tačno pokazuje i njena naslovna strana objavljena danas (30. septembra). Na njoj dve trećine zaprema vest da je Aleksandar Vučić jednoglasno izabran za predsednika SNS-a. Novo simboličko jedinstvo predstavljeno je i fotografijom na kojoj su u prvom planu listići sa napisanim “ZA” podignuti uvis. U drugim novinama, ta vest je svedena na desetak redova (Danas) i nalazi se na dnu druge strane. Dugo pratim rad Politike i možda je najeklatantniji primer strogo kontrolisanog disbalansa u izveštavanju nedavna 17. godišnjica genocida u Srebrenici, malo nakon pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, kada o sećanju na 8.000 smrti Politika nije objavila nijedno slovo.
Peščanik.net, 01.10.2012.
Srodni linkovi:
Vladimir Pavićević – Nepotpune paralele i potpuna odgovornost
Saša Ilić – Trijumf volje “naroda”
Nadežda Milenković – Zakon dovoljnog razloga
Vladimir Pavićević – Zavere prošlosti: ko ruši Nenada Čanka?
Svetlana Lukić – Čankova nedelja
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
