„Mi moramo da budemo mudri, da se malo sakrijemo ispod kamena, da sačekamo da kiša prođe“, poručio je Vučić Srbima iz Davosa.
Nije mali broj onih – analitičara, profesora, intelektualaca – koji su Vučićevu ideju podržali. Kažu, uprošćeno govoreći, gradi se novi svetski poredak, treba da sačekamo rezultat pa da se priključimo pobednicima.
Tačno je to – svedoci smo, zbilja, pokušaja da se „stari svetski poredak“ – koji ni do pola nije izgrađen a već je postao ruševan – definitivno sravni sa zemljom. Doduše, u tome što nam se prikazuje kao buduće svetsko ustrojstvo nema ni reda ni poretka, sve se praktično svodi na manje ili više ogoljenu silu. Što, ako ćemo pravo, nije ništa novo, već je zapravo vekovima staro.
Tek se u poslednjih stotinak godina, naime, čine ozbiljni napori da se međunarodni odnosi urede na drugačijim principima, odnosno da se izgradi svet kojim neće vladati gola sila nego pravila i dogovori. Prvi pokušaj bilo je osnivanje Društva naroda posle Prvog svetskog rata, a drugi Organizacija ujedinjenih nacija, posle Drugog takvog rata.
Te prve globalne institucije, nastale u času kada je postalo jasno da je svet postao globalno selo, utemeljene su na paroli Francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo – odnosno na još starijim postulatima evropskog prosvetiteljstva izraženih najpregnantnije kroz (Kantovu) ideju večnog mira i svetske države/federacije. Naravno, realizacija tako velike zamisli morala je naići na brojne teškoće, pre svega zbog nespremnosti (najvećeg dela) čovečanstva, odnosno zbog činjenice da je tek mali broj nacija uspeo da svoje države (koliko toliko) organizuje na principima slobode (pojedinca) i demokratije.
Ovaj „novi novi svetski poredak“, koji sada pokušavaju da izgrade pojedini svetski centri moći zamišljen je na potpuno suprotnim načelima. Na delu su pokušaji da se sruše ionako krhke globalne institucije i da se planeta podeli na tzv. interesne sfere – najverovatnije tri – kojima bi, kao svojim feudima, vladale velike sile: Amerika, Rusija i Kina. Tačnije – Tramp, Putin i Si.
A pošto nikada nijedan trijumvirat nije mogao dugo da opstane, to bi u stvari značilo permanentni rat. Pretežno hladni, ali bi te bitke, makar povremeno, bile i oružane, da parafraziram, iako nerado, Slobodana Miloševića.
Dakle, šta da se radi, što bi rekao Lenjin. Ne nalazi se prvi put Srbija pred takvom dilemom. Recimo, u sličnoj situaciji bila je tamo negde krajem tridesetih godina prošlog veka. Na dilemu su usledila dva odgovora. Jedan je bio, da tako kažem, četnički: sakriti se u zemunice, sačekati da zlo prođe, pa kad prođe izmileti na svetlo dana. To se posle pretvorilo u kolaboraciju sa zlom. To jest, budimo otvoreni, sa fašizmom. Što je ostavilo trajne posledice na biću nacije.
Drugi odgovor, nazovimo ga partizanski, zasnivao se na jasnom opredeljenju – aktivna borba protiv zla. Ta logika se pokazala kao pobednička, ne samo kratkoročno nego i dugoročno.
Analogije, naravno, naročito istorijske, moraju se uzimati sa krajnjom rezervom, pa i ovu treba shvatiti pre svega u simboličkom smislu. Ali – simboli su važni; oni vas obeležavaju, kao ljudske individue i kao kolektiv.
To važi i za ovu Vučićevu metaforu sa kamenom. Postavlja se, naime, pitanje: ko se krije ispod kamena? Uglavnom gmizavci, zar ne. Zmije, gušteri i slični karakteri.
Na kraju, čisto praktično, koliko bi „mi“ trebalo da provedemo pod tim „kamenom“, ako je stvarno, kao što je rekao Vučić, „politički razvod EU i SAD – trajan“?
Peščanik.net, 22.01.2026.
Srodni link: Dejan Ilić – Nacija za pod kamen
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Motivi i legende - 06/04/2026
- Vladimir Vuletić kao paradigma - 02/04/2026
- Ljudi (i) zveri - 26/03/2026
