Nije ovo prvi put da nas Vučić gura pod kamen. Gurao nas je pod isti ili neki drugi kamen i onomad, 2022, kada je počeo rat u Ukrajini. Da ne biramo stranu, rekao je, bolje je da se sklonimo pod kamen. Da se pravimo mrtvi, to je u stvari rekao. Pod kamen se polažu mrtvaci, pa bi tako Vučić i Srbiju da (moralno) ubije i položi je ispod kamena. Kao da već nije ubijena: s Vučićem na čelu, Srbija je moralno odavno mrtva.
Kaže Vučić u stvari – da izračunamo na koju ćemo stranu, za sad se ne vidi jasno ko je jači. Do tad, kamen. I laže, naravno. Jer i te 2022, on je rekao, hoćemo li na stranu Ukrajine ili Rusije, nije dobro da sad biramo, još se ništa ne vidi, pa hajmo pod – kamen. A zapravo je rekao, staćemo uz Rusiju, ali je moralno to pogrešan izbor, pa ćemo se praviti mrtvi, a zapravo ćemo šeretski namigivati (i sve ostalo što treba) Rusiji.
Istrošio se Vučić, ima još samo kamenje da ponudi. Utoliko je postao krajnje nezanimljiv. Važno je nešto drugo, i na to je pažnju lepo skrenuo Mijat Lakićević – to vam je kao da u osvit 2. svetskog rata birate stranu. Možemo se opet poigrati: zamislimo Vučića 1939/40 u Jugoslaviji (da, da, Jugoslaviji, nije to tad bila Srbija) – šta bira naš šahista. Možda bi rekao, a da se sklonimo pod kamen, dok šeretski namiguje (i radi sve ostalo što pomisli da treba da bi se dodvorio) fašistima.
Preterao sam, nisu ovo ta (epska) vremena. Zar? Evo, manimo se dosadnog (pod kamen, pod kamen) Vučića. Uzmimo Trumpa: vi Evropljani (sumnjam da je mislio samo na Dance) danas biste govorili nemački i nešto malo japanskog da nije bilo nas. Sve tako Trump, u prvom licu množine, Sjedinjene Države i on lično su jedno vanvremensko „mi“. Mi smo spasili Grenland, mi smo vas oslobodili od nemačkih i japanskih (?) nacista, mi smo i samo mi pobedili u tom ratu.
Dakle, i Trump se vraća u (epsku) prošlost, aludirajući tako na (tobože epsku) sadašnjost. Samo što se Trump kreće kroz prošlost kao Vučić – sve promašuje. Šta god da mislimo o tome ko je pobedio nacističku Nemačku, jedno je sigurno – nisu je pobedili Amerikanci sami. Ovdašnji čitalac odmah će doviknuti – i Rusi, i Rusi. S malo manje strasti, dodaće onda i domaće borce: kod nas su to bili partizani. Neki drugi čitalac, iz nekog drugog kraja Evrope, dodaće svoje, recimo Grci, partizane.
Ali to onda više nije Trumpovo „mi“. A kad je „mi“, Trump veruje da ima pravo da sebi ispunjava sve svoje hirove (kao i hirove svojih finansijera). Zato 2. svetski rat i ko je u tom ratu pobedio i šta bi bilo da je bilo… Dođe mu Trump nešto poput Philipa K. Dicka. Seća se čitalac zabavnog Dickovog romana „Čovek u visokom dvorcu“. U tom romanu, u kome Dick ukršta dva žanra: alternativnu istoriju i sf (kolonizaciju svemira), Nemci i Japanci dobiju 2. svetski rat i podele (kolonizuju) svet i Ameriku.
Što se samog Dickovog romana tiče, ima se utisak da sloj alternativne istorije u njemu nije tako bitan za osnovnu priču o glavnim junacima. Sve važne Dickove teme su već tu (roman je objavljen 1962): ontološka destabilizacija sveta (u priči) umnožavanjem falsifikata, na primer; ali i komplikovana ljubavna priča u kojoj se (kao i za svet) postavlja pitanje ima li u njoj uopšte autentičnih osećanja. Samo što se priča ipak rastače u više rukavaca od kojih svaki odlazi na svoju stranu.
Nama je pak zanimljiva i zabavna ona priča u romanu u kojoj saznajemo da je u tom fikcionalnom svetu objavljen roman, fikcija u fikciji dakle, čiji sadržaj sasvim odgovara onome što čitalac u svom svetu drži za stvarnost. Ko zna, možda mi i čitav ovaj naš svet i nismo ništa više od fikcije u Dickovoj fikciji. I kad Trump pominje nemački i japanski i tako – pogrešno, neprikladno i nemoralno – aludira na to ko bi bio pobednik u 2. svetskom ratu da nije bilo „njih“, možda samo daje nagoveštaj…
Nagoveštaj, dakle, da treba da ga vidimo kao junaka fikcije. Jer teško je zamisliti da u stvarnosti imamo takvu osobu na čelu vojno i dalje najjače države na svetu. Mada, teško ga je zamisliti i kao glavnog junaka, barem kod Dicka. Najviše bi mogao da dobaci, takav kakav je, do neke sporedne uloge. Svestan je toga i sam Trump – pa zato to njegovo „mi“. Zanimljivo je to: Trump izgovara „mi“ kako bi sebi dao za pravo da zahteva ono što se ne sme tražiti.
On kaže, pogledajte kako je veliko to „mi“, zar smete da mu išta uskratite? Zar ga se ne bojite i zar ne mislite da zaslužuje sve što traži? Tako Trump o sebi kada kaže „mi“. U tom „mi“ on vidi samo (svoju) veličinu. Ali, to „mi“, čiji bi (najvažniji) deo on hteo da bude, nije veličinu sticalo samo silom. Recimo, u tom 2. svetskom ratu bila je stvar veličine i izabrati pravu stranu. Bilo je u Americi ljudi, i nije ih bilo malo, koji su bili radi da stanu i na drugu stranu.
Veličina je bila ne podleći iskušenju. Za tu moralnu veličinu Trump je slep. Moralna strana tog „mi“ (šta god se o njoj sve može reći, a nije ni izbliza sve dobro), Trumpa ne zanima, ona ga ni na šta ne obavezuje. On vidi samo silu i kaže – dajte mi (sve), jer ja/„mi“ pobedio sam/pobedili smo u 2. svetskom ratu. Gde biste vi danas bili da nije bilo mene/„nas“. Svaka od ovih kosih crta je cezura, prekid u mišljenju, čitalac ne može a da se ne zagrcne kada to gleda, sluša, čita.
Evo, recimo – Venecuela. Šta se čeka sa oslobođenjem žitelja Venecuele od Madurovog diktatorskog režima? Jeste, Maduro je uhapšen, nema ga više u Venecueli. Ali Madurov režim je i dalje tamo – živ i zdrav. Priče o velikoj slobodarskoj američkoj naciji koja s Trumpom na čelu širi slobodu i blagostanje širom sveta, samo su to – priče. Kada Trump kaže – govorili biste nemački i japanski da… on u stvari kaže/obećava – govorićete i „nemački“ i „japanski“… pošto, sasvim zgodno, engleski već znate
Jer, ako daju Grenland, ako se tome ne suprotstave, Danska, a s njom i Evropa, u stvari pristaju na podelu/kolonizaciju sveta, kao u Dickovom romanu. Sloboda u tom svetu, kao u delima ranog Dicka, biće samo fikcija. Samo što će se u tom novom kolonijalnom dobu, umesto nemačkog i japanskog, govoriti engleski, ruski i kineski. A mi ćemo u tom trilingvalnom svetu biti nemi – kao kamen. Ako dozvolimo da Vučić stavi tačku na naš deo priče.
Peščanik.net, 23.01.2026.
Srodni link: Mijat Lakićević – Pod kamenom
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
