Živana
2014. godine.
Tada dvadesetsedmogodišnja Živana, majka Milenka (9), Anđelke (5) i Sanje (3), doživela je da nemoćno posmatra kako njena deca gore u požaru koji je jednog septembarskog dana posle ponoći izbio u kartonskoj baraci iza naselja Dr Ivan Ribar na Novom Beogradu.
Mediji su skoro istovremeno sa vestima o smrti njene dece javili da je uhapšena. Usledila je neizbežna tabloidizacija slučaja, a samo su malobrojniji postavili pitanje kakvo to društvo postajemo posle ovih dečjih smrti.
Živana je nakon požara odvedena u pritvor. Institucije su radile svoj posao, pa je optužena za teško delo protiv opšte sigurnosti, za koje je prema Krivičnom zakoniku zaprećena kazna od jedne do osam godina zatvora.
Živana je osuđena jer je sveća pala i zapalila baraku u kojoj je živela, bez struje i vode, na rubu grada i egzistencije.
Živanu je sud oslobodio od kazne jer je delo učinjeno iz nehata, a posledice učinjenog su i nju kao majku teško pogodile. Sud ju je zbog toga oslobodio od kazne i troškova suđenja jer to očigledno ne bi ispunilo svrhu kažnjavanja.
Todor
2023. godine.
„Kriv je što je u vremenskom periodu od 23.7.2021. godine do 29.9.2021. godine u T, u ulici B, u stanju kada je bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, oduzeo i prisvojio tuđu pokretnu stvar – električnu energiju… čime je izvršio krivično delo krađa iz čl. 203 st. 1 Krivičnog zakonika RS“.
Todor je tada prisvojio „tuđu pokretnu stvar – električnu energiju“ u vrednosti ispod 30.000 dinara.
Zbog materijalnog stanja, Todor je oslobođen plaćanja sudskog paušala. Sud je u presudi konstatovao da je bez stalnog zaposlenja i stalnih izvora prihoda, da je bez imovine i da je otac šestoro dece, pa je u skladu sa tim doneo ovakvu odluku.
Nakon odlaska na izdržavanje kazne zatvora, lokalni centar za socijalni rad je posetio njegovu suprugu i doneo odluku da se deca hitno izmeste iz porodice i smeste kod hranitelja, ne zbog „materijalnog stanja“, već zbog toga što je objekat u kom su stanovali – neuslovan. U proceni da se radi o neuslovnom objektu pomogla je i činjenica da u njemu nema struje.
Svetlana
2024. godine.
U dopisu stoji: „Podnositeljka molbe moli naslovni organ da joj hitno ubrza proceduru priključenja na električno brojilo jer je onkološki pacijent“.
Svetlana je jedna od desetina socijalno ugroženih i, pokazaće se, onih koji su se prerano poradovali kao korisnici socijalnih stanova u naselju Kamendin u Zemun polju. Ona i njena porodica godinama unazad žive bez struje. U stanu su svuda nagomilani kablovi, baterije, punjači, čitav jedan svet skalamerija kojima se snalaze kako bi u svetu koji je odavno na struju mogli ipak nekako da funkcionišu. Ako je Svetlana nedostupna to je zato što komšinica nije bila kod kuće ili zato što je utičnica kod obućara u kraju već bila zauzeta tuđim telefonom, njen svet je sporiji, ali za nju i suroviji bez struje koja joj je preko potrebna. Dugovi su se nagomilali, a ona nije mogla da ih plati jer je socijalna pomoć skoro pa tolika da od nje može samo da plati račune za struju i Infostan. Suočila se sa dilemom koja se na engleskom jako dobro rimuje – heat or eat. Izabrala je ovo drugo.
Nedavno je posle nezakonitog pokušaja prinudnog iseljenja koji je propao uspela da konačno plati sva dugovanja „distribuciji“. Proletos je odnela plaćene uplatnice u Gradsku upravu koja raspolaže stanovima i sad moli „naslovni organ“ da joj ubrza proceduru postavljanja novog brojila. Kako su joj rekli – to se čeka šest do devet meseci.
Ako sistem bude milosrdan, možda bude i nešto pre.
***
Svi ovi slučajevi nisu nikakav izuzetak.
Oni nisu ni jedinstveni samo za ovo troje ljudi, već su mali deo mozaika koji govori o „energetskom siromaštvu“ u Srbiji, sa kojim se suočava stotine hiljada ljudi.
Formalno gledano, nadležni se bave ovim pitanjem. Ministarka ima čime da se pohvali. Doneta je Uredba o energetski ugroženom kupcu, izdvajaju se značajna sredstva iz budžeta za subvencije energetski ugroženim kupcima, plaćaju se troškovi unapređenja energetske efikasnosti zgrada i slično. Mereno aršinima partije na vlasti – nikad nije bilo bolje.
Međutim, sve te uredbe kojima se reguliše status energetski ugroženog kupca, propisuje postupak za ostvarivanje prava na sticanje ovog statusa i vrste pomoći koja može da se ostvari: subvencije i druge mere nedovoljne su da reše probleme sa kojima su se suočavali Živana, Svetlana i Todor.
Ono što mere i uredbe ne sagledavaju jeste činjenica da je energetsko siromaštvo samo jedna dimenzija dubokog, sistemskog siromaštva, obespravljivanja i zanemarivanja stotina hiljada ljudi.
Živana nije poslata u zatvor jer je sistem bio milosrdan; Svetlana će, ako sistem bude blagonaklon prema njenom karcinomu već na jesen dobiti novo brojilo i struju. Centar za socijalni rad se sažalio pa su Todorova deca posle kratkog izmeštanja iz porodice vraćena svojoj kući.
Međutim, ni jedan od njihovih problema sistemski se ne rešava, posebno ne kroz mere iz domena socijalne zaštite, zapošljavanja ili stanovanja. Problemi se ne rešavaju ni korektivnim merama državnih politika koje se bave pitanjima energetskog siromaštva.
Jednostavno, one promašuju najugroženije, kao da ih nema. Tako, na primer, državne politike ne predviđaju subvencije za kupovinu ogrevnog drveta ili uglja, već isključivo za plaćanje troškova gasa i električne energije. Odavno je poznato da socijalno i ekonomski najugroženija domaćinstva mnogo češće koriste drvo i ugalj za grejanje.
Kao po pravilu, kada su u pitanju nove velike investicije koje rešavaju nagomilane ekološke probleme, pa i najave energetske tranzicije, najugroženiji bivaju potpuno zanemareni u njihovom kreiranju. Slično je bilo za vreme pandemije korona virusa kada praktično ni jedna mera državne politike nije odgovarala na potrebe najugroženijih, da bi se na kraju sve svelo na milosrđe – dodelu paketa humanitarne pomoći.
Tako sve aktuelnije teme energetskih politika, zelene tranzicije i kreiranja novih zelenih ekonomija u potpunosti isključuju one koji su najdirektnije pogođeni kako trenutnim energetskim siromaštvom tako i planiranim merama koje treba da dovedu do tranzicije u to dugo očekivano novo doba.
Zbog toga je ovo još jedan tekst o (energetskom) siromaštvu na koji ćemo se vratiti jednom, ako ikada, kada zelena energetska tranzicija bude završena. Da uz solarne panele, vetroparkove i električne automobile pobrojimo na drugoj strani mrtve, osiromašene, obespravljene i doživotno dužne.
Peščanik.net, 26.06.2024.
