Gde smo, Beograde?

Gde-smo,-Beograde

Živana Stanković, Romkinja koja je izgubila troje dece u požaru, ostaje u pritvoru, i svi su izgledi da će biti osuđena na nekoliko godina (najviše 8). Sasvim je uverljivo da je kriva za „nebrigu“ jer je u kartonskoj kutiji u kojoj je živela sa petoro dece grejala svoju porodicu svećom, istovremeno i zaštitom od pacova. Sveća je pala, sve se zapalilo. Okolnosti, olakšavajuće i otežavajuće, oceniće sud, u koji nemam nameru da sumnjam unapred. Mi ostali, posmatrači, možemo do mile volje da procenjujemo, odmeravamo i rezoniramo o sudbini grupe (Romi), sudbini žene u toj grupi, sudbini dece u toj grupi, i tako dalje. Živanina preživela beba možda će u državnoj brizi biti sitija, čistija i očešljanija. U međuvremenu, stotine i hiljade takvih, ispalih iz sistema, administracije i života, živi na rubovima, ali i u srcu grada. U ovome slučaju, teško je prići naselju u kojem SVI žive kao Živana Stanković, jer ima mnogo blata. Možda sačekati dok se blato ne smrzne?

No uopšte nije reč o tome kako smiriti, racionalizovati, ne izazivati još veću mržnju – to je već uveliko postignuto. Tačnije, sudbinu Živane Stanković, njene dece i njenih suseda smo komotno prepustili onoj grani vlasti i onom delu države za koji mislimo da još uvek funkcioniše. Sve su druge priče o odnosu sudstva i građana dobre za objavljivanje, poneke i za angažovanje, jedino one o Romima nekako baš nisu. Posebno o ovoj, najtragičnijoj od svih Romkinja.

Recimo da se Živani Stanković više ne može mnogo pomoći. Samo dakle iz očaja i beznađa, a ne radi optuživanja bilo koga, moram postaviti pitanja na koja bih najviše volela da dobijem odgovore u obliku demantija i uvređenosti što su uopšte postavljena.

– Koliko je organizacija i/ili pojedinaca otišlo da poseti naselje u kojem je Živana Stanković živela, makar radi raspitivanja o preostalom detetu i ispitivanja/anketiranja o tome šta bi bilo najkorisnije da se bar pred ovu zimu uradi za njih?

– Koliko je poklonjenih šporeta na drva, paketa za decu (odeća, hrana, higijena, knjige) i paketa za odrasle odneseno u naselje gde se desila nesreća?

– Koliko je slavnih i bogatih advokata priletelo da brani Živanu Stanković pro bono?

– Koliko je pojedinaca i organizacija ponudilo montažne kuće, stambene kontejnere, dobrovoljni rad da se u naselju (možda i u drugima sličnim) situacija popravi?

– Koliko je socijalnih radnika u takvim naseljima podsticalo potencijalne građane Srbije i pomagalo im da postanu punopravni građani relativno jednostavnim administrativnim postupcima?

– Koliko je restorana svoju dnevno nepotrošenu hranu dostavilo u ovakva naselja?

– Koliko je žena ili ženskih organizacija otišlo da poseti Živanu Stanković u pritvoru, da se raspita za njeno stanje, i da joj kupi nešto što joj tamo treba, recimo cigarete?

– Koliko je nevladinih organizacija preuzelo slučaj Živane Stanković, da ga bolje i humanije predstavi javnosti, podstakne zanimanje, nađe sredstva i rešenja?

– Koliko je poslanika u srpskom parlamentu postavilo pitanje društvenog statusa Roma povodom ovog slučaja?

– Koliko je gradskih savetnika pokrenulo akcije, i koje, da se popravi stanje urbanih Roma u Beogradu i oko njega?

– Koliko je ljudi i organizacija u Beogradu javno demonstriralo za zaštitu osnovnih ljudskih prava Roma u Beogradu?

– Kome je palo na pamet da u javljanu o ovome slučaju Živanu Stanković navede kao „gospođu Stanković“?

Iskreno se nadam da ću dobiti odgovore koji svedoče o mojoj neobaveštenosti na svih 12 pitanja. A biću srećna i ako dobijem bar jedan. Bar će moja neobaveštenost biti još jedan kanal da se o ovoj stvari misli i govori.

Peščanik.net, 29.10.2014.

Srodni link: Branislava Isailović – Sva naša deca

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)