Fransisko Goja, Pogreb sardine, 1812, foto: Wikipedia
Pogreb sardine je završni ritual karnevala, u Veneciji, Španiji i još ponegde. Goja ima manju sliku sa tim motivom, koja deluje skoro veselo među njegovim turobnim karnevalskim slikama; to je i naslov romana iz 1986. Pjera Kombeskoa, uspešnog francuskog pisca koji je pod pseudonimom pisao i za Okovanog patka. Roman je eliksir veselja i ludosti, dešava se na raznim mestima i u raznim vremenima, i radnje se vrte oko nekih petnaestak stranica misterioznih navoda kako osvojiti ili srušiti vlast, ili oboje. Kroz roman prolaze najneobičniji likovi, iz visokih slojeva – čak i jedan bezimeni rimski car – a još više iz niskih, sa nakaznim izgledom, mislima i rečima. Pogreb sardine je kada karneval doživi vrhunac i treba se od njega rastati, bez kajanja i žalosti za ono što se događalo dok je trajao.
Negde i nekako u vrtlogu karnevala učinilo se da se i kod nas na Balkanu, odnosno u Srbiji izvodi ovaj ritual. Zaključak je posredan, ali su sretanja značenja i simbola razotkrivajuća: prvo je stiglo otkrovenje o preporučenoj zdravoj dijeti zasnovanoj na sardinama i poreklom iz porodične tradicije bivšeg predsednika države. Još ranije, pojavilo se misterioznih petnaestak stranica uputstva o rušenju države, koje su došle iz Hrvatske, katoličke zemlje u kojoj je karneval živ. I konačno, upravo poslednjih nekoliko dana, karnevalske ludorije dosegle su takve vrhunce da svakome mora biti jasno da je tome došao kraj. Groteskne scene sa ćacijima, u bolnici, sa studentima koji uopšte ne žele da uče i zato žive u Studenjaku a ne pred palatom Predsedništva, pa u samoj palati, gde je teškim ranjenicima ponuđeno sve, pa štrajk glađu, pa oću-neću, pa perorez kao oružje masovnog uništenja, i konačno, kraljica karnevala koja tuli o pravom nacizmu i odlazi u Doboj da poseti žrtve nacizma: sardina je definitivno mrtva, mora se odmah sahraniti da se ne usmrdi, zabavi je kraj.
Možda se neko zaista dokopao onih petnaestak stranica, neko sa razumom. Još verovatnije je da je posle pola godine karnevala masovno zaključeno da se sa sardinožderima ne može ništa drugo nego okončati zabava. Veliki izvođači karnevala prešli su sve granice. Desilo mi se da sam sasvim slučajno bila četvrt sata izložena karnevalskoj kakofoniji: čula sam da je društvo „egzamplar“ nacizma, da je negde u zemlji uspešno sprovedena „regeracija“, da se izborno ćutanje krši „svakog dana, već godinama“, da neko treba da napusti politiku i ode u opoziciju – koja nije deo politike??? – a sve se završilo krikom/zahtevom ženskog lika da je raspnu. Pažljiviji posmatrač od mene tu je prekinuo morbidnu čaroliju obaveštenjem da je ovo zadnje bio rijaliti… To je pomoglo, jer sam sačuvala zadnje snage da čujem šta se dešava u magičnim krajevima Zaječaru i Kosjeriću, gde se putevi od žute cigle sami grade dok po njima hodamo, a leteći majmuni otimaju ljude i nose ih u zatvore… a da sve to prestane, i da se vratimo kući, dovoljno je samo da udarimo petama u crvenim cipelicama.
Pa da se vratimo razumu. Karneval vlasti treba završiti odgovarajućim ritualom, da se karneval ne bi pretvorio u strašne scene iz rata, kao u Gojinom slučaju. Kombesko je u svome romanu o revoluciji očito čeznuo za veseljem koje se nastavlja u drugom obliku, a bez krvi i sa mnogo ljubavi nimalo privlačnih ljudi. Kad je sardina jedanput zbrinuta sa odgovarajućim ritualima, otvara se mogućnost za postkarnevalsku sreću. Može li se ostvariti revolucija uz sreću? I može li se ostvariti sreća bez revolucije? Može i jedno i drugo, posle sardine.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
