Od pamtiveka gledam „Utisak nedelje“, a tek nedavno sam uveo nov pojam: pogrešan gost. Autorka zove građane o kojima misli da će kazati nešto značajno, ponekad bude pozvan i neko ko će se verovatno suprotstaviti pretpostavljenoj većini u studiju, da ne kažem jednoumlju u „Utisku“; dok na tom kanalu idu reklame skoknem da vidim ko su pilići okupljeni oko svake nedelje nanovo nasađene Verice Bradić, tu budem iznenađen koga su novog pronašli ili stvorili, drugi put me nakratko obuzme sažaljenje što nemaju više nikog osim Krla, Šešelja, Dačića, Brnabić i sl., glavni mudrac im je u poslednje vreme takozvani Kena, što bi me da sam ja despot izuzetno rastužilo, pa i zabrinulo, uglavnom se nakon te munjevite inspekcije vratim opet „Utisku nedelje“.
Ono što bi moglo postati kategorija u mojoj ličnoj observatoriji javnih medija, pogrešan gost, dobilo je oblik i termin prošle nedelje; slušajući jednog od četvoro gostiju upitao sam se je li voditeljka pomislila: „Ups, kud tebe pozvah!?“; ako joj je to možda i prošlo kroz glavu, nije to odala ni mimikom ni tonom, ali sam ja o gostu, profesoru arhitekture, rekao: „Ovo je pogrešan gost!“
Nije čovek rekao ništa toliko pogrešno da bih iznova slušao i sa olovkom u ruci prošao kroz gradivo, ali me je iznervirao svojom, kako sam je ja shvatio i nazvao, smušenom proračunatošću, delovao mi je kao osoba koja još uvek planira da posluje sa državom i pred kamerama meri svaku svoju reč ostavljajuć sebi prostor za vađenje ako joj sutra neko bude natrljao nos zbog toga što je uopšte bila na izdajničkoj televiziji.
Dvadeset četvrtog novembra ova nova titula, koju ja kao njen tvorac moram nekome da prilepim, pripala je advokatu Beljanskom, ispoljivšem za moj ukus previše blagonaklonosti prema tužilaštvu, samim tim, premda posredno, i prema onome ko celu državu, pa i pravosuđe, drži u svojoj beloj neradničkoj ruci; obrazložio je, nosilac titule za ovu sedmicu, da tužilaštvo ne čeka i ne dobija baš uvek komande ili zabrane, jer, kad bi stvari tako stajale, kao advokat bi morao na svoj posao gledati kao na nešto besmisleno, tako nekako… Objasnio je i da Advokatska komora Novog Sada, ili Vojvodine, nije rada da se petlja u politiku, nego bi da se, gle, bavi samo pravom, kao da je tako nešto u Srbiji moguće.
&
Senka je, gle, pala i na oca Pro-Glasa, ispravno razmišljajućeg profesora sa Pravnog, ali koji je rekao otprilike: „Eto, ja koji se malo malo, ili stalno, obrušavam na predsednika Republike, moram priznati da je sad rekao nešto dobro, ispravno, rekao je: ’Ne treba nam rat, nego rad’! Pa ne možete, poštovani profesore, uzeti samu rečenicu i uživati njenoj, ah, odveć očiglednoj razboritosti i razgovetnosti, kao da nam ju je isporučio neki novi Mojsije; ta rečenica je opšte mesto, kliše, slogan dece cveća prepravljen u narodnu poslovicu koja može da se išlinguje na kuvarici, drugo, ili prvo, ona je neiskrena, to je iznuđena dosetka nekoga ko se našao u škripcu i ko ne ume da kaže ništa što bi ličilo na istinu i što bi sadržalo bar neke naznake ili ostatke razuma. Pa ni iznad logora u Nemačkoj nije pisalo da rat oslobađa, nego da rad oslobađa, hoćemo li onoga ko je naložio da se to postavi – džinovska obrva od kovanog gvožđa, iznad ulaza u mučilišta i gubilišta: ARBEIT MACHT FREI – proglasiti uzornim hrišćaninom ili čovekoljupcem?
I najmanja, površna, nehotična pohvala režimu tj. samodržavlju ne promiče mi, razvio sam se, ili pre izrodio, u kućni seizmograf, registrujem svaku sitnicu koja bi Pokretu otpora, još neomasovljenom i još uvek neorganizovanom, mogla da naudi.
Talk show, znam i ja, služi da se sučele mišljenja pojedinaca, iz debate može da se rodi nešto neočekivano a korisno, i nije Olja Bećković filmski reditelj, koji radi po unapred napisanom scenariju, njeno je da ima i ponekog pogrešnog gosta, pogrešnog po mojim sitničavim i pristrasnim merilima, ali kako igra dobija na grubosti – tu mislim na čoveka kome su policajci smrskali testis, ali i na silne političke zatvorenike, i na Urgentni centar koji laže – tako i moja priroda, koja se godinama ispoljavala kroz doziranu podrugljivost, odlazi od mene: nakostrešeno gledam i slušam pogotovo ono što naši govore, u meni se probudio inkvizitorski poriv da razotkrivam jeres, da lovim pukotine u našoj još neizgrađenoj brani; ovom se fazom mog dijalektičkog razvoja ne ponosim, dapače, ovo pišem pre kao priznanje, kao ispovest, kao primer kako življenje u državi bespravlja može promeniti podanika koji se još pre tričavih trideset godina mogao u sebi osmehnuti kad bi mu se učinilo da je neko od naših zakoračio na stramputicu.
Peščanik.net, 25.11.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
