Iako mi je zadatak da držim korak sa stvarnošću, vraćam se na zaboravljeni događaj koji mi ne ide iz glave, a ni u glavu.
Srbija je velika tajna. Jovanka Broz je velika tajna. Tamara Vučić je velika tajna. Za mene je modna revija – proistekla iz tekstilne zaostavštine pokojne Maršalove udovice – tajna. Za modni događaj decenije (mada dekada ima još osam godina) saznao sam tek kad je prva dama Srbije preko Ministarstva inostranih dela pozvala prvu damu Hrvatske da potonja svojim državničkim veleprisustvom uveliča ionako uveličan istorijsko-umetnički spektakl. Kao da im je Jovanka Broz obema neka baba-svekrva, ili da je matica sviju budućih prvih dama…
Pomislio sam: mora je Brnabić u feng šui raščišćavanju nabasala na hektare svile, brokata, kadife, žerseja, štofa, pa je ovu naknadno pronađenu imovinu pokojnice poklonila ženi svoga šefa, ali sam u svojoj najboljoj tradiciji sve promašio. Materijali nisu čamili niti prokišnjavali u vili, bili su kod pokojničine svojte, svojta ih je ponudila državi, kojoj možda unekoliko i pripadaju, ali i kad sam to doznao, za mene je tajna kako je do svega došlo. Nakon porodičnog većanja, odabrani predstavnik naslednika telefonira prvoj dami Srbije: „Dobar dan, zovem vas u ime porodice Budisavljević… – „Izvinite, biće da je neka zabuna, ne poznajem nikoga ko se preziva kao vi… – „Ja sam unuka Jovanke Broz, baba-tetka nije zadržala devojačko prezime, nije ga ni dodala prezimenu muža, pa se nas Budisavljevića danas malo ko i seća…“ Reč po reč, takva i takva stvar, od baba-tetke je ostalo mnogo materijala za haljine, kostime, mantile, pa smo želeli da to iziđe na svetlo dana… Kad biste vi pristali da budete pokrovitelj modne revije na kojoj bi ti materijali – koji naravno da su prvorazredni, i očuvani su – bili predstavljeni građanima Srbije, vi ćete već znati kojim bi modnim dizajnerima zadatak bio poveren, i gde bi revija mogla da se održi…
Ali za mene i nakon ovog zamišljenog razgovora skoro sve opet ostaje tajna: da li su Budisavljevići materijale poklonili ili su ih prodali državi Srbiji? Ako je tekstil plaćen, ne znam iz kojeg je fonda potekao novac, ali neka su pravni naslednici sve poklonili državi, je li prva dama lično okupila vodeće modne kreatore da besplatno kreiraju šta im drago od svile i kadife, jesu li manekenke – mislim da su bile i glumice, možda i muzičarke – takođe dolazile na probe kod šnajdera i pojavile se na pisti pro bono, ili je u igri bio i neki novac za koji isto ne znam odakle bi poticao? Ko je probrao i pozvao dizajnere, dobro, to nije teško, za njih su ti materijali isto što i litijum za predsednika, prilika koja se ne propušta, manekenkama jesu li bile ponuđene dnevnice, ili su prihvatile umetnički izazov iz puke želje za nastupom u visokom društvu, napokon, da li su za reviju bile prodavane karte, ili su se u zgradi pokojnog SIV-a okupile odabrane zvanice, sa specijalnim pozivnicama? Ako su bile prodavane karte, je li prihod bio dovoljan da se plati zacelo papren zakup tako svečane sale u svečanoj zgradi zvanoj sada mislim Palata Srbija (gde je bio odlikovan Džoni Dep, dok je napolju bio antirežimski protest), dalje, šta je bilo sa odećom sašivenom pod pokroviteljstvom Tamare Vučić, čuvaju se za budući Legat Tamare Vučić, ili su kao kompenzacija pripale lepojkama koje su ih pronele pistom? I sama pokroviteljka se ukazala u haljini kakva bi se dopala Jefimiji ili prokl. Jerini, samo da je bila do zemljice čarne…
Da li je revija bila tad i nikad više, ili će gostovati po Srbiji, po takozvanom regionu i po takozvanoj Evropi, a prihod će ceo ići u dobrotvorne svrhe? Modna revija sa posmrtnim tekstilnim ostacima zar nije morbidni kič, nije li modna revija zamena za nekadašnje balove koje su priređivale bračne družice suverena? Ali i tako smušena, ponesena pa upuštena, revija ima sve atribute vladavine pokroviteljkinog supruga: proizvoljnost, samovolju i zbrkanost.
Napokon, ili najpre, da li je sve to bilo lepo prema pokojnici? Uzeti ono što je očito decenijama čuvala i skrojiti nešto što vlasnici ko zna da li bi se svidelo, i da li je lepo biti duhovit pa nazvati reviju „Jovanka u boji“? Ko je to smislio i koliko je sagovornika uglas uskliknulo: „Jao, super, Jovanka u boji! Ekstra!“, šta je sa ljudskim pravima umrlih, mogu li njihova imovina i njihovo ime da se ovako koriste?!
Zbog Tita je bio smišljen poseban zakon, zakon o zaštiti Titovog imena i lika i zabrana korišćenja u komercijalne i druge svrhe, osim ako to vlasnik sam ne odobri i ne blagoslovi – a njegova udovica nema mira ni pošto se upokojila u Gospodu?!
Tugaljiv je, kako doduše unekoliko već rekoh, i napor da ceremonija bude omaž u paramparčad razbijenom jugoslovenstvu, koje je trebalo da otelotvore prve dame negdašnjih najvećih, da ne kažem glavnih republika, da, zašto Pokroviteljka nije pozvala prve dame iz sviju bivših republika (i pokrajina)?! Tempirana na godišnjicu osnivanja Jugoslavije, revija nije bila u voljenom Beogradu na vodi, nego u zgradi Saveznog izvršnog veća, crklo dabogd.: igrom sudbine preostali artefakti su još jednom izmileli iz Budisavljevića škrinje, kao što telo utopljenika još jednom dospe na površinu, pa ko ga ugleda ugleda, kasnije će moći samo da pročita vest u crnoj hronici.
Ako su karte za reviju bile u slobodnoj prodaji, zašto to nije obznanjeno tako da i ja za to saznam, mada ne kažem da bih otišao; ako je predstava pod tako visokim pokroviteljstvom bila samo za izabrane, onda smo svi mi bili u neravnoprav. položaju, što nam nije prvi put, ali što će nam jednom dosaditi, pa ćemo možda i negodovati u krugu najbližih.
Peščanik.net, 16.12.2022.
