Nine Boats, Andakarnnazi Beach, Kerala, India, 2008

Nova vlada nije još bila izmarširala iz Vučićeve glave, a već ju je čekalo pismo filmskih stvaralaca da mora ona imati novac za buduće filmove o Svetoj zemlji. Čekao sam da neko nadležniji od mene obeshrabri ovaj zamysel, međutim – tajac, muk, tja, ćutnja kao znak odobravanja? Ministarstvo kulture dirnuto je predlogom, samo još ne zna odakle bi nabavilo novac?

Ali ako država mudro ćuti, ne moram ja da budem mudar.

Autor pisma pomenutom ministarstvu je meni inače simpatični (ili dosad simpatični) Dimitrije Vojnov, molodec je rad da filmovi „reafirmišu status Kosova i Metohije u srpskom državnom sastavu u skladu sa Ustavom Republike Srbije.”

Pismo su potpisali Emir Kusturica, Dragan Bjelogrlić i mnoštvo drugih poslenika sedme a možda i inih umetnosti: buduća filmska dela podsetiće domaću i stranu publiku na naše kulturno blago, ali će i “ukazivati na teškoće nealbanskog stanovništva i Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih zajednica i podržavati kulturu pomirenja koja će za rezultat imati novi model zajedničkog života multietničke zajednice u našoj pokrajini.”

Ako nam se mic po mic migoljiš i iz Preambule, iz kinematografije vala nećeš, zenico oka našeg i najskuplja reči naša!

&

Mit je, kaže Borhes, na početku književnosti, ali i na njezinom kraju: ne bi li se to moglo reći i o filmu? Mit i film se prožimaju, a koji bi se naš mit mogao meriti sa kosovskim? Filmadžije se potajno uzdaju i u možda nečistu savest nove vlastele: potpisavši kleti sporazum u Briselu odrekli ste se kolevke naše, nemojte sad još da škrtarite kad hoćemo da pevamo o njoj! Za svetinje država mora uvek da odreši kesu: kad treba da se ovekoveči ravnogorstvo Vajni servis pronađe novac i naprečac ovlasti mezimca svoga, ali i miljenika Države, „Politike“ i Srpske pravoslavne crkve, da snimi seriju „Ravna gora“. Koja je plesala samo jedno leto, doklen o Kosovu ima da se snimaju filmovi dok je Sunca i dok je Mjeseca – ono što je država ispustila, filmska umetnost će da sačuva, a ne traži za uzvrat ništa osim gotovog novca!

Svetinja su do pre godinu dana bili i „Partizan“ i „Zvezda“, ali je predsednik Vlade posle izvesn. razmišljanja (možda je, ko zna, pročitao i kakav moj antiktitorski manifest?) odlučio da ih prepusti ćudima tržišta i istorije; izvesne svetinje, eto, mogu nakratko i da izađu iz mode, ali Kosovo je kao polje umetnosti zajamčeno i već u Pismu naziru se budući filmovi o teškoćama, kulturnom blagu, ali i o isto tako kulturnomu pomirenju u pokrajini od koje se očekuje samo da bude naša, i dalje naša, ili ponovo naša, kako vam drago!

&

Nikla mi je u baštici vinova loza. Shvativši da od mene nema ništa stara loza sama se rasadila i sad imam prinovu tik uz basamke. Plavom ličinom vezujem je oprezno za letvicu preostalu nakon obnove kotarke, možda ti, lozice tanana, znadeš kako se samorasađuje filmadžijska domišljatost o kojoj mišljah da u našem novokapitalističkom društvu neće imati prođu? Imali smo budžet za filmove o Narodnooslobodilačkoj borbi, pa onda sve bestidnije i o Vrhovnom komandantu (Ričard Bartonu nije valjda bio počastvovan toliko da besplatno dočara velikana?). O toj domišljatosti govorim. Nisi smeo reći da je film o Maršalu skup, ili da je ma koja pesma o Titu budalasta, a takvom jednom baš je i počinjala moja čitanka: „Mene tata pita/Voliš li ti Tita?“ (što me otac ni mati nijednom nisu pitali, verujem ni drugu predškolsku i školsku decu njihovi roditelji ili staratelji), „A ja tati velim/Da najviše želim/Da drug Tito dođe/I kroz školu prođe/Da vidi sve đake/A najpre prvake!“

O Titu imamo koračnica toliko da bismo uz njih mogli odmarširati na Kosovo (gde bismo obavezno proveli neko vreme na setu, Kosovo bi postalo naša Cinecitta). Čik ti reci nekome pukovniku iz ondašnjeg Umetničkog ansambla JNA da njegova kompozicija o Titu ne vredi po lule duvana, a čak i da je znatno bolja, nije nam potrebna, jer imamo već osamsto trideset kantata i devetsto dvadeset šest koračnica, no more, please!

Stvaraoci svesno i planski zloupotrebljavaju kult, kulturno se i organizovano navrzu na vladajuće praznoverce, na fanatike i na poplašene aparatčike; traže da se i njima tj. umetnicima dopusti da parazitiraju na sakralnom. Talenti i kreativci dakle reketiraju prvokorisnike mita: „Ti si,Vuline, na svoj neumetnički način obradio Kosovo, šetao si tamo svoju crnu uniformu dok ti nisu zabranili, zarađivao si platu i dnevnice odlazeći tamo, doživeo si da ti Srbi dole kliču i da te ispraćaju kao prijatelja i brata, e, omogući sada nama da trajno snimamo filmove o tom delu naše zemlje, naše istorije i naše duše. Ne moramo tamo ni da snimamo cele filmove. Snimićemo film o Srpkinji pobegloj od Albanaca koji su je od njene treće godine do punoletstva godina držali kao robinju: iz Bara, kao slepa putnica, u spoljašnjoj gumi traktora zaboravljenoj na donjoj palubi, dospeva do Barija, odatle nakon dve godine rada na crno odlazi u Njujork; njene slike, nastale u sumračnom suterenu gde stanuje sa trima Kineskinjama, pukim slučajem ugleda vodeći lokalni galerista koji se u nju i zaljubljuje, iako je venčan bogatašicom koja mu je rodila blizance… To, ili horor o skrnavljenju spomenika, koji može da se snima u ma kom seoskom groblju u okolini Beograda… Imamo već i gotov sinopsis za film ’Čovek koji je najviše voleo Kosovo’, gde bi gospodin Vukadinović igrao samog sebe, a sve bi bilo snimljeno u Somboru i u redakciji ’Nove srpske političke misli’: vi samo imajte trajni fond, a mi ćemo aplicirati sa novim i novim kosovskim temama!“

O toj dovitljivosti govorim, koja premošćava stoleća i društveno-ekonomske formacije: ako ju državni vrh otvoreno i javno ne obeshrabri, ona će se razvijati i razmnožavati, Kovačevići bi mogli tražiti fond za snimanje filmova o Velikom ratu, njih to uzbuđuje (publika bi u svetu mislila da je reč o našoj braći Koen, iako su samo prezimenjaci i kolege), stariji Kovačević možda bi voleo da snimi sedam igranih filmova o porodici Karađorđević i trilogiju o Krunskom savetu, neko bi da se snimaju filmovi o vladiki Nikolaju, daj fond za Svetog Savu, za Trojeručicu, Matiju, pa za filmove o Belom anđelu, o Čučuk-Stani i njenoj zaovi…

I zašto bismo dali novac samo za filmove o Kosovu? Hoćemo stipendije za muzičare koji bi o Kosovu pisali opere, mjuzikle i simfonije, hoćemo izdavačku kuću da objavljuje romane, drame i poeziju o Kosovu, i slikarsku koloniju čiji bi članovi stalno slikali besmrtne božure, manastire, kao i seobe nas preostalih Srba; na univerzitetu zar ne bi trebalo budu katedre za Kosovo, gde bi i samofinansirajući studenti besplatno slušali kurseve o njegovoj istoriji, desetercu, o Samardžiću (dvosemestralno), o Vulinu, o carstvu nebeskom i bogatstvu rudnom?…

Kako će maestro Tasovac – koji ne razume ni kakva su nepravda i prevarancija naci penzije, nego se siromah upinje da ih učini savršenim! – prepoznati da je reč o proračunatom, hladnokrvnom pokušaju eksploatacije mita, i kojim će rečima obeshrabriti odveć preduzimljive duhove? Ako jezik otaca naših to ne dopušta, neka im odgovori na tuđinskom: „Nice try, no way!“

Peščanik.net, 14.05.2014.