carina

 
Pre mnogo godina, još u vreme socijalističkog samoupravljanja, u jednoj berbernici (koje su posle kafane bile najznačajnije obrazovno-političke institucije, ne znam kako je u današnjim „frizerskim salonima“) vodio se sledeći dijalog. Jedan od prisutnih građana, mislim da je to morao biti neki visoki opštinski funkcioner, hvalio se kako nikad u životu nije primio mito. Na to mu je brica šeretski dobacio: „Šteta, tako biste učinili makar nešto pametno“.

Tog davnog događaja prisetio sam se ovih dana, kada je premijer Vučić, u sklopu novog paketa mera za podsticaj privrede, najavio i pojačanu borbu protiv sive ekonomije. Štaviše, borba protiv sive ekonomije navedena je u tom setu mera kao prva po redu, što govori o značaju koji joj se pridaje. To bi, generalno, bilo u skladu sa dosta rasprostranjenom predstavom da je baš ona, ako ne najveći, onda svakako jedan od glavnih domaćih ekonomskih problema te da bi se njenim smanjivanjem postigli značajni rezultati, s jedne strane na planu razvoja regularne privrede, a sa druge, u pogledu povećanja budžetskih prihoda.

Među merama za borbu protiv sive ekonomije, da podsetim, dve su glavne: jedna je podsticajna – ona kojom se država obavezuje da će platiti 70 odsto poreza i doprinosa za svakog novozaposlenog radnika – dok je druga represivna – uskoro će privredna policija biti pojačana sa 400 novih policajaca. Ako je za utehu – ne novozaposlenih, nego „prekomandovanih“ iz drugih delova državnog aparata.

U načelu ni jedna ni druga mera nisu sporne. Kao ni čitava „borba protiv sive ekonomije“. Ono što je „sporno“, tj. što je predmet ovog teksta, jesu njeni metodi i njihovi dometi. Kada je, recimo, o prvoj meri reč, ilustrativna može da bude još jedna anegdota iz (ličnog) života. Nedavno mi je u poseti bila bratanica koja živi u Nemačkoj. Ona je zapravo u Nemačkoj i rođena, tamo je završila fakultet (neki menadžment-marketing, ima toga i tamo), ali pošto u toj struci nema posla, privremeno (već par godina) radi kao konobarica u restoranu. Restoran, pak, nije nekakva prčvarnica na periferiji, nego takoreći elitni, u centru velikog grada, na ekskluzivnom mestu – u pozorištu. Ali – radi na crno. Gazda joj samo petinu plate isplaćuje na račun, ostalo na ruke. (I) to se, dakle, dešava u Nemačkoj, pojmu uređene zemlje.

Da se vratim sad na onu pričicu s početka, zašto mi je ona pala na pamet u „aktuelnom trenutku“. Ukratko, zato što pokazuje – to sam naravno tek mnogo nakon opisanog događaja shvatio – koliki je značaj (dobre) države. Ako je, naime, država glupa, rigidna, antiposlovno nastrojena, tada nešto što je i zakonski i moralno kažnjivo može imati društveno korisne efekte.

Siva ekonomija je složen fenomen i ovde ne mogu da ulazim u sve njegove uzroke, finese i oblike, ali jedno je sigurno – taj problem ne može da reši represija, tj. policija. Kao ni privremene mere (poput jednokratnog oprosta dažbina), nego trajni i stabilno povoljni uslovi poslovanja. Već sam pisao o mukama malog srpskog preduzetnika („Ogledalo privrednika pokornog“), a u tom tekstu nabrojana je možda tek jedna desetina prepreka koje (običan) čovek mora da savlada ako hoće da se bavi biznisom.

Siva ekonomija u Srbiji nije ekscesna nego sistemska, nije nastala zato što se toleriše kriminal nego zato što se ne toleriše normalno poslovanje; u nju se manje dobrovoljno ide (mada naravno i toga ima) radi brze i lake zarade, u nju se beži da bi se opstalo i preživelo ubitačno poslovno okruženje.

U tom smislu, ako se želi dugoročno uspešna borba protiv sive ekonomije i njeno svođenje na meru u razvijenim zemljama, trebalo bi preduzeti tri stvari. Prvo, dovršiti svojevremeno gromoglasnu najavljenu, a već zaboravljenu giljotinu propisa. Drugo, uspostaviti privrednu regulativu koja biznis neće tretirati kao kriminal. I treće, izgraditi državnu (i lokalnu) administraciju, uključujući i policiju, koja privrednike neće tretirati kao prevarante i špekulante, nego kao dobrotvore i donatore.

 
Peščanik.net, 15.05.2014.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)