Jim Sumkay2

Današnja ukrajinska kriza je ozbiljna i opasna, do te mere da je neki komentatori čak porede sa kubanskom raketnom krizom 1962.

Kolumnista Tanasis Kambanis sažeo je osnovno pitanje u listu Boston Globe: „Putinova aneksija Krima predstavlja raskid sa poretkom na koji su se Amerika i njeni saveznici oslanjali od završetka Hladnog rata – naime, sa poretkom u kojem velike sile vojno intervenišu samo kada na svojoj strani imaju međunarodni konsenzus, ili ukoliko to nije moguće, kada ne prelaze crvene linije suparničke sile.“

Dakle, najekstremniji međunarodni zločin našeg doba, američko-britanska invazija na Irak, nije predstavljala raskid sa svetskim poretkom – jer iako nisu obezbedili međunarodnu podršku, agresori nisu prešli ni rusku ni kinesku crvenu liniju.

S druge strane, Putinovo preuzimanje Krima i njegove ambicije u Ukrajini prelaze američku crvenu liniju.

Sledstveno tome: „Obama se fokusirao na izolovanje Putinove Rusije presecanjem njenih ekonomskih i političkih veza sa spoljnim svetom, ograničavanjem njenih ekspanzionističkih ambicija prema susedstvu i njenim praktičnim svođenjem na status izopštene države“, piše Piter Bejker u New York Timesu.

Američke crvene linije su, u najkraćem, odlučno povučene duž ruske granice. Zato ruske ambicije „prema susedstvu“ krše svetski poredak i izazivaju krizu.

Ova poenta se može generalizovati. I drugim zemljama je ponekad dozvoljeno da imaju crvene linije – na svojim granicama (gde se takođe nalaze i crvene linije Sjedinjenih Država). Ali, recimo, Iraku nije. Ili Iranu, kome Amerika neprekidno preti napadom („sve opcije su na stolu“).

Takve pretnje ne krše samo Povelju Ujedinjenih nacija, već i rezoluciju Generalne skupštine UN koja je osudila Rusiju i koju su Sjedinjene Države upravo potpisale. Rezolucija počinje isticanjem Povelje UN koja zabranjuje „pretnju ili upotrebu sile“ u međunarodnim odnosima.

Kubanska raketna kriza takođe je jasno pokazala crvene linije velikih sila. Svet se opasno približio nuklearnom ratu kada je predsednik Kenedi odbacio ponudu premijera Hruščova da okonča krizu istovremenim javnim povlačenjem sovjetskih raketa sa Kube i američkih raketa iz Turske. (Prema prethodnom planu, američki projektili bi ionako bili zamenjeni daleko smrtonosnijim podmornicama Polaris, kao deo ogromnog sistema koji je Rusiji pretio uništenjem.)

I u ovom slučaju crvene linije Sjedinjenih Država nalazile su se na ruskim granicama, i to je prihvatano na svim stranama.

Američka invazija na Indokinu, poput invazije na Irak, nije prešla nijednu crvenu liniju, kao ni mnoga druga američka pustošenja širom sveta. Da ponovimo ključnu tačku: protivnicima je ponekad dozvoljeno da imaju crvene linije, ali na svojim granicama, gde se nalaze i američke crvene linije. Ako protivnik ima „ekspanzionističke ambicije prema susedstvu“, prelazeći američku crvenu liniju, svet ulazi u krizu.

U aktuelnom broju žurnala International Security, oksfordski profesor Juen Fung Kong objašnjava da postoji „duga (i dvopartijska) tradicija u američkoj strateškoj misli: uzastopne administracije isticale su da je jedan od ključnih interesa SAD sprečavanje neprijateljske hegemonske sile da zavlada u nekoj važnoj svetskoj regiji.“

Osim toga, vlada opšta saglasnost da Sjedinjene Države moraju da „održe svoju dominaciju“, jer je „američka hegemonija održavala regionalni mir i stabilnosti“ – što je stručni izraz za pokoravanje američkim zahtevima.

Uzgred, svet ne misli tako i smatra SAD „parijom“ i „najvećom pretnjom svetskom miru“, u čemu joj u anketama niko nije ni blizu. Ali šta zna svet?

Kongov članak odnosi se na krizu u Aziji, izazvanu usponom Kine, koja se kreće ka „ekonomskoj dominaciji u Aziji“ i poput Rusije ima „ekspanzionističke ambicije prema susedstvu“, čime prelazi američku crvenu liniju.

Nedavna poseta predsednika Obame Aziji organizovana je da potvrdi „dugu (i dvopartijsku) tradiciju“, u diplomatskom žargonu.

Skoro univerzalna zapadna osuda Putina obuhvata citiranje „emocionalnog obraćanja“ u kome se on ogorčeno žali kako su ih Amerika i njeni saveznici „redovno varali, donosili odluke iza naših leđa, stavljajući nas pred svršen čin sa širenjem NATO-a na istoku, raspoređivanjem vojne infrastrukture duž naših granica. Uvek su nam govorili istu stvar: „Pa, to se vas ne tiče.’“

Putinove primedbe su činjenično tačne. Kada je predsednik Gorbačov prihvatio ujedinjenje Nemačke kao deo NATO-a – što je zaprepašćujući ustupak u svetlu istorijskih činjenica – postojao je i protivuslov. Vašington je pristao da se NATO ne pomera „ni milimetar na istok“, misleći na Istočnu Nemačku.

Obećanje je odmah prekršeno, a kada se Gorbačov požalio rečeno mu je da je to bilo samo verbalno obećanje, i da kao takvo nema nikakvu težinu.

Predsednik Klinton je nastavio da proširuje NATO još dalje na istok, do granica Rusije. Danas se predlaže i proširenje NATO-a čak i na Ukrajinu, što je duboko zadiranje u istorijsko rusko „susedstvo“. Ali to se „ne tiče“ Rusa, jer su za „održavanje mira i stabilnosti“ neophodne američke crvene linije na ruskim granicama.

Ruska aneksija Krima predstavlja nelegalan čin, suprotan međunarodnom pravu i konkretnim sporazumima. Sličan primer iz nedavne prošlosti je teško pronaći – invazija na Irak je neizmerno ozbiljniji zločin.

Ali jedan uporediv nam ipak pada na pamet: američka kontrola nad zalivom Gvantanamo u jugoistočnoj Kubi. Gvantanamo je preotet od Kube pod pretnjom oružjem 1903. i nije joj vraćen uprkos upornim kubanskim zahtevima od ostvarenja nezavisnosti 1959.

Naravno, Rusija ima daleko jače argumente. Čak i pored jake unutrašnje podrške aneksiji, Krim je istorijski ruski; to je jedini ruski izlaz na toplo more, tu se nalazi ruska flote i strateški je vrlo značajan. Sjedinjene Države ne polažu nikakva prava na Gvantanamo, osim svog monopola sile.

Jedan od razloga zašto Amerika odbija da vrati Gvantanamo Kubi najverovatnije je činjenica da je u pitanju velika luka i da američka kontrola tog regiona ozbiljno ometa kubanski razvoj. To je glavni cilj američke politike već 50 godina, u koju spadaju i terorizam velikih razmera i ekonomsko ratovanje.

Sjedinjene Države tvrde da su šokirane kubanskim kršenjem ljudskih prava, previđajući činjenicu da su se najgori primeri kršenja ljudskih prava mogli videti upravo u Gvantanamu; da se inače opravdane optužbe protiv Kube ne mogu ni porediti sa redovnom praksom među latinoameričkim klijentima Vašingtona; i da Kuba trpi ozbiljnu, nepopustljivu američku agresiju od trenutka dobijanja svoje nezavisnosti.

Ali ništa od toga ne prelazi ničije crvene linije niti izaziva krizu. Ovo spada u istu kategoriju u kojoj su i američke invazije na Irak, Indokinu i redovna rušenja parlamentarnih režima i postavljanja opakih diktatora, kao i naša gnusna istorija „održavanja mira i stabilnosti“.

In These Times, 01.05.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 07.05.2014.

TEMA – UKRAJINA