Polovna Srbija

čovek mazi psa

Foto: Predrag Trokicić

Sada kada očekujemo statističke podatke o startnom nivou prosečnih plata u Srbiji u ovoj godini posle Vladine povišice, ponovo se pokreće pitanje zašto mesečne plate u privatnim preduzećima rastu sporije nego one u „opštoj državi”.

Naime, prema Fiskalnom savetu, plate u takozvanoj „opštoj državi” porasle su prošle godine, u odnosu na prethodnu, devet odsto, dok su u privatnom sektoru uvećane pet odsto.

Inače, u novembru prošle godine prosečna neto mesečna plata iznosila je 50.556 dinara. U odnosu na isto razdoblje od 11 meseci prethodne 2017. godine, neto mesečna plata svih zaposlenih, prema podacima RZS, bila je u 2018. godini nominalno veća 6,5 odsto, a njena realna kupovna moć povećana je 4,4 odsto. Uzgred budi rečeno, RZS je izračunao da je polovina od oko 2,15 miliona zaposlenih u novembru primala neto mesečnu zaradu u iznosu do 39.654 dinara („medijalna neto zarada”). Nešto preciznije rečeno, prema poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna novembarska plata u javnom sektoru (koji obuhvata i državna preduzeća) iznosila je 56.283 dinara (oko 5.727 dinara više od ukupnog proseka), dok su van njega u proseku neto plate iznosile 47.782 dinara.

To su dostupni podaci koji bi bili verodostojni da je Srbija „pravna država”. Problem je, a zato izbegavam da pišem na ovu temu, što postoji niz indicija da se realne „plate” u privatnom sektoru ne prijavljuju socijalnim fondovima. Vi u Srbiji imate oko 8.000 advokata koji listom prijavljuju platu od 200 evra, a svaki građanin zna da čim se uhvati za kvaku advokatske kancelarije, to ga već košta 200 evra, dok tek potom nastupaju stvarni troškovi i honorari (dobro, ima i siromašnih mladih advokata, ali ima i veoma bogatih). Zatim, tu je oko 12.000 taksista, koji takođe listom prijavljuju platu od 200 evra mesečno. To je verovatno, takođe, mnogo niže od realnosti, posebno u Beogradu, gde vozi oko 6.500 taksija po relativno pristojnoj kilometar-ceni, ali taksisti i njihovi preduzimači svojim vozačima prijavljuju minimalac. Zatim tu su kafedžije i „mali preduzetnici”, neka ih u Srbiji ima oko 35.000 „živih” (naspram preko 22.000 „uspavanih” malih firmi), koji takođe prijavljuju samo minimalac za sebe, porodicu i svoje radnike, itd. Eto, samo „odokativnom metodom” možemo već doći do oko 50.000 ljudi u privatnom sektoru čije plate dostupne statistici ne odgovaraju stvarnosti, što, dakako, remeti ozbiljne računice.

Naravno, sve zajedno, ako se i saberu prijavljene i neke „sive” mesečne zarade, to je prenisko za evropske prilike i evropske države, ali je pri toliko visokom stepenu „sivih transakcija” u plaćanju rada, veoma teško sagledati stvarne socijalne prilike u državi i međusobne odnose plata u privatnom i u javnom sektoru. Naročito ako se u račun uvede nivo kvalifikacione strukture, postaje problematična teza da su plate kod države veće nego kod drugih poslodavaca. Druga je stvar što su plate kod privatnika po pravilu krvavo zarađene, a kod države mnoge baš i nisu.

O rasporedu ekonomske moći i bogatstva u Srbiji ima mnogo jasnijih indirektnih pokazatelja od ovih iz domena plata. Evo, u Večernjim novostima (od 18. februara) zapazio sam tekst u kojem se iznosi da je od nešto preko 30.000 novih putničkih automobila i komercijalnih vozila prvi put registrovanih u Srbiji 2018. godine – čak 74 odsto registrovano u Beogradu. U Vojvodini je registrovano 14 odsto, a u ostalim delovima Srbije tek 12 odsto (tamo se uglavnom radi s polovnjacima). Duga je priča o tome kuda to vodi, ako se Srbija podeli na novu i onu polovnu.

Novi magazin, 22.02.2019.

Peščanik.net, 23.02.2019.