Tomislav Nikolić ustaje sa stolice i traži od prisutnih da se pomole. On ne predlaže kome da se oni mole. Svi se mole kao da su na vetrovitom groblju. Neki se čak i krste. Neki se krste levom rukom a neki desnom. Svi mrmljaju sebi u bradu:
Oče naš,
Koji si na nebesima,
da se sveti ime Tvoje;
da dođe Carstvo Tvoje,
da bude volja Tvoja,
i na zemlji kao na nebu.
Vlada mišljenje da se svi mole Bogu. Neki od prisutnih se mole Bogu a neki se mole gospodinu Putinu i ne žele da to drugi primete. To je moleban lunarnog[1] dela političkog rukovodstva Srbije.
Patrijarh Irinej, po prethodnom dogovoru, stade naširoko i nadugačko da blagosilja razna jela i razna pića, beli stolnjak, салфетки, čačkalice, escajg, čaše, flaše, veliki gvozdeni karafindl i sto za kojim gosti sede, pa se zatim, potrbuške, kao da pliva po svetom ulju, vraća na svoje mesto. Ne vraća se naš patrijarh u zgradu patrijaršije, tamo preko puta Saborne crkve, već na stolicu na kojoj je do malopre ugodno sedeo. Patrijarh je u brzini, onako smeten i nesmotren zaboravio da blagosilja stolice. Patrijarh se ozlovoljio zbog tog propusta pred uvaženim gostom.
Predsednik Putin pred svima stade da hvali srpsko predjelo. Svi su oduševljeni tom bratskom i ekonomsko-političkom opaskom. Ima i suza. Predsednik najveće države na svetu je rekao da je srpsko meze sjajna stvar.
Predsednik Nikolić ponovo ustaje; On drži govor koji mu je Milorad napisao.[2] Predsednik Nikolić je smrtno ozbiljan ali nigde ne pominje pomično predjelo koje je predsednik Ruske Federacije gospodin Vladimir Vladimirovič Putin maločas pohvalio. Otkud je nesretni Milorad mogao predvideti da će gospodin Vladimir Vladimirovič Putin pomenuti srpsko predjelo. Vladini službenici su mu rekli da Vladimir Vladimirovič voli mastan pilav sa svinjskim ušima i sitno seckanom piletinom. Posle Predsednika Nikolića koji seda na svoju stolicu, sa stolice ustaje premijer Aleksandar Vučić. I premijer Vučić drži poduži speech ali o srpskom predjelu nije rekao ništa. Na red potom dolazi šef diplomatije Dačić; i on ustaje sa stolice u naumu da drži slovo ali bez beležaka, bez papira, skice, onako napamet, iz glave, naizust, spontano, drugarski, raspevano, by heart, kao na školskoj priredbi, međutim od pomenutog predjela ni p. Napokon do reči dolazi naša svetost patrijarh Irinej, alias Miroslav Gavrilović. Zašto Gavrilović drži govor poslednji, onako sedeći, to nikome za trpezom nije jasno. Nije naš patrijarh kuče pa da bude na repu događaja. Naravno, i on bi nešto da kaže povodom sretne okolnosti da se predsedniku Putinu svidelo srpsko predjelo: prosciutto, havyar, kaymak…
Predsednik Ruske Federacije gospodin Vladimir Vladimirovič Putin ni da zucne, ni da se nasmeje, ni da mrdne uvetom, ni da bekne il’ da mane desnom rukom. Gospodin Vladimir Vladimirovič Putin ćuti, gleda belo, prezrivo belo, tačnije, “disprezzo bianco”, kako bi to rekao moj stari prijatelj Antonello da Messina. [3] Gospodin Putin u svojoj glavi misli da je štrudla sa makom, poslužena na zelenim tanjirićima, bila bljutava jer je mak stigao iz Avganistana a o zelenoj boji da i ne govorimo.
Kraj
Verzija: 24 oktobar 2014.
Peščanik.net, 10.11.2014.
- Lunarni; ovde se prevashodno misli na htonski, ženski i podzemni, a ne na satelitski deo rukovodstva Srbije. ↑
- A number of papal encyclicals have been written by ghostwriters. ↑
- Disprezzo bianco, doslovan ili grub prevod bi bio “prezrivo belo” ili “beli prezir” mada se u ovom slučaju misli na stilsku figuru koja govori o krajnje nemarnom odnosu napolitanskih slikara prema beloj (uljanoj) boji. Kada je Antonello po povratku iz Milana Italijanima pokazao postupak slikanja uljanim bojama jajčana tempera je otišla u drugi plan. Tempera ostade za skice, za gvaš i šegrte. Tu činjenicu naši politikanti nisu mogli pravilno da rastumače. Nisu razumeli zaludnost borbe izmedju uljane boje i tempere. ↑
