Lančić

žena viđena s leđa

Foto: Predrag Trokicić

REZIGNACIJA: XXVII

U kafani sedim sam
i na ništa ne mislim
drug mi pali cigaretu
jer ja nemam ruke dve

Zašto sam se borio
i po šumi hodio
kad me moja mala neće
jer ja nemam ruke dve

(Nepoznati autor)

I

Koliko se sećam ja sam u više navrata pominjao da smo Marinela i ja moju majku Anđelku iz milja ili, onako, šale radi, zvali Endži. Ona za taj nadimak nije znala ali verujem da se zbog toga ne bi ljutila. U zvaničnim dokumentima ona se pojavljuje kao Anđelija, kao Anđa ili, kao što rekoh, Anđelka. Nikad nisam bio načisto kako se ona tačno zvala jer su joj lokalne vlasti izdavale krštenice, lične karte i druge dokumente u sve tri varijante. Onako, kako kome dune. Imajući u vidu tradiciju crkvenih protokola najverovatnije je krštena kao Anđelija.

Endži i njena sestra bliznakinja Ksenija pukim su se slučajem rodile na Kosovu, u selu zvanom Orlane. Njihov otac, moj deda Milan, bio je policijski oficir. On se po službenoj dužnosti seljakao kojekuda po kraljevini Jugoslaviji. Sa Kosova je dobio premeštaj za Skoplje. Tu je dogurao do visokog policijskog položaja jer je ozbiljno shvatao svoj posao a pride je i revnosno ganjao pobunjene Arbanase. On ni komuniste nije štedeo.

Po pričanju moje majke i mojih rođaka, ali i prema onom majušnom svežnju prljavo-žućkastih i naskroz iskrzanih porodičnih fotografija koje su nekim čudom preživele mnoge selidbe, famozne evakuacije, svakojake nedaće i ostala čudesa, može se steći utisak da je on bio pravi dasa. Prava pravcata pandurčina. Bio je to stasit, krupan i ozbiljan čovek sa velikim gustim brkovima i krupnim šakama. Ponajviše je ličio na onog pandura sa karikatura crtanih posle rata na kojima su se prikazivale nepravde kraljeve vlasti. Uniforma mu je sjajno stajala. Kao salivena. U Skoplju je bio značajna zverka. Zahvaljujući visokom činu ili, što je mnogo verovatnije, zahvaljujući znatnom mirazu moje bake Stane, oni kupiše veliku i lepu kuću na šumovitim brežuljcima najluksuznijeg dela grada.

Kako se prema komplikovanim merilima današnjeg slobodoumlja štošta može pogrešno zaključiti o prošlim vremenima, tako bi se i veza između moje bake i mog dede olako mogla protumačiti kao brak iz računa. To i jeste bio patrimonijalni rezon koji se, istini za volju, ni po čemu nije razlikovao od većine drugih bračnih dogovora tog doba, zatečene tradicije ili, naprosto, duha i stila onih vremena. Ukratko, jedno ružno pače za koje se pouzdano znalo da se nikad neće raspupeti u prekrasnog labuda – u ceremonijalnom ramu vere, novca, vlasti i očekivanog potomstva – stupa u brak sa naočitim i mladim policijskim oficirom, sa dobrim pastuvom i nadasve časnim čovekom.

Moja baka, bar kakvu je ja pamtim, bila je jedna sitna i neupadljiva ženica. Imala je okrugle vesele oči, kratku i uvek nekako slepljenu tamno smeđu kosu, mali krompiroliki nos i ponešto rošavo lice. Zbog obaveza u kući i stalnih briga oko muža i dece, ona sigurno i nije imala pojma šta se to vazda zbiva u belom svetu. Možda je ipak znala mnogo više nego što je moj deda uopšte mogao i da sanja, ali beše nepisani red, nekakav običaj, da žena stoji malčice po strani i da ne zabada nos tamo gde joj nije mesto. Poticala je iz imućne porodice, ali je i pored svesti o visokoj ceni svog pedigrea uvek bila skromna i štedljiva osoba. Nije trpela aljkave služavke, „one prefrigane seoske namiguše“, a novine i naglabanja o politici je smatrala muškim zanimacijama koje se nje, navodno, nisu ticale. Svom mužu je izrodila šestoro dece od kojih je petoro ostalo u životu. Prvenac beše sin a on je, jadničak, živeo samo godinu i nešto dana. Zatim su redom na svet došle tri kćeri (ponajpre Stojanka, zatim bliznakinje Ksenija i Anđelka), a onda, eto lepe sreće, eto razloga za ponos i veselje, još dva zdrava muška deteta: prvo Dragoslav-Dači a potom Predrag-Pedi ili, prostije, Mali Dremča, budući bokser amater u sportskom društvu „Radnički“ iz Niša i sve do penzije tapetar u fabrici putničkih vagona.

Kad je reč o sudbine njihovog prvenca, bar prema onome što sam ja, kroz gustu mrežu zapetljanih i zamornih rođačkih aluzija, uspeo da razaberem, on nije umro od neke, hajde da kažemo, za ta predratna vremena, uobičajene dečije bolesti. Evo šta se tu možda moglo zbiti.

Dok je Stana nekim poslom na kratko skoknula u komšiluk, dete je ostavila na čuvanje jednoj od naših mlađih rođaka. Dete se u međuvremenu rasplakalo a neiskusna devojka, još gotovo devojčica, nije znala šta da radi i kako da smiri njegovo zacenjeno vrištanje. Svi su se tada, a i mnogo kasnije, plašili dečijeg frasa. Misleći da je beba gladna i da bi je valjalo nahraniti, ona sa kuhinjske police lakomisleno dohvati teglu meda sa drobljenim orasima, zahvati punu kašiku i uz dosta petljavine nasu taj prokleti med detetu u usta. To je zapravo sve. Gusta medena masa a i oni sitni orasi začepiše mu grlo i nos i posle nekoliko trenutaka bespomoćnog koprcanja anđelko ispusti dušu.

Pregledavši detence, seoski lekar – jedan vredan čovek, dobrica, neženja i neveseli usamljenik – reče da je po sredi smrt gušenjem ali da on ne može da domisli kako se to dogodilo. Naime, žene su još mnogo pre njegovog dolaska detetu uspaničeno ispirale grlo mlakom vodom ne bi li ga otrgle iz nepovrata. Tako su one nehotice i u dobroj nameri prikrile uzrok gušenja, pa je pravi razlog smrti ostao znan samo najužem porodičnom krugu. I pored petoro dece koje će netom izroditi, smrt prvenca je ostavila melanholičnu senku na njenom inače vazda veselom licu. Odmah pade prećutan dogovor da se o toj kobnoj devojačkoj smetenosti nikome ništa ne kazuje. Suđenje i zatvor bi zagorčali mladi život, a njima bi bio upropašćen dragi član familije. Njeno tamnovanje ne bi nikoga vaskrslo, a nama ostaje da se divimo činjenici da nikome nije padala na pamet, ni tada a ni kasnije, bilo kakva osveta ili onaj sveti krug potuljenog zlopamćenja, niti su se oni među sobom ikad gordili zbog takve odluke. Tu, dakako, ne beše reč o samilosti već o nekoj starinskoj i maglovitoj mešavini plemenitosti i pomno odvagane računice koja će sprečiti da gubitak jednog člana porodice sobom ne iznedri novu nesreću. Tako obično biva.

Kad je doktor napokon otišao, ostavivši za sobom otvorena vrata, promaju, polupraznu šišu domaće rakije i na stolu potpisanu umrlicu – a on, naravno, i nije imao šta tu mnogo da nateže i šta tu previše da njuška i filosofira u prisustvu autoriteta policijske vlasti – Stana dete prekri lepim vezenim platnom, potom ga ćutke odnese u hladovinu spavaće sobe – tamo gde anđeo beše začet – a u kuhinji nasta ridanje. „Kada smo se siti isplakali – reče mi baba Stana – „onda sam ja na sto iznela okruglu tepsiju đuveča koji smo tog jutra pekli u jednoj, zapravo onoj jednoj jedinoj seoskoj pekarnici, iliti furundžinici, pa svi stadosmo da jedemo. Nas troje kusamo đuveč, šmrčemo, kusamo, ćutimo pa se samo katkad orošenih očiju pogledujemo. Samo je bog znao šta je ko od nas tada dumao u svojoj glavi. Da nam je kojim slučajem navratila baba-roga sa usranim kolačima na poslužavniku mi bi i njih bez reči smazali. Ja sam negde imala zaturenu flašicu klakera koju je moj čovek, tvoj deda, jednom odnekud doneo pa sam pomislila da ne bi bilo zgoreg da đuveč zalijemo tim klakerom. Donesem ja flašicu a onda palcem jako pritisnem staklenu sočku. Ponudim devojku klakerom tek da duša zna da je to za naš mir i za naše mirenje i da je to znamen da joj se nikakvo zlo u ovoj kući neće niti sme desiti, ali u onoj pometnji, bože moj, nisam primetila da sam pritiskajući prokletu sočku uganula palac koji me, eto, i dan-danas žiga pred kišu i stalno seća na ona vremena, na moje pokojno krštenče i njegovu il’, valjda, našu zlu sudbinu“.

Sabirajući razbacane delove različitih naklapanja ja sam takođe doznao da je jedna vračara, zapravo stara i dalekovida Turkinja, Stani prorekla da će imati mnogo dece, da će je sva deca nadživeti, ali da njihove zvezde neće sijati onim velebnim stambolskim sjajem kakvim je mogla zasijati zvezda njenog prvorođenčeta. Turkinjine vizije možemo prihvatiti ovako ili onako, ali će ipak ostati da lebdi okato protivrečje između njegove predodređenosti da okonča u kolevci i pretpostavljene mogućnosti da postane neko i nešto – da je, naravno, uspeo da zavara svoju unapred zacrtanu sudbinu. Stana se Turkinji poverila da je ona još pre njegovog rođenja slutila nesreću, pogotovu što je jedne večeri, sa stomakom do zuba, pred kapijom svoje avlije nabasala na vradžbinu. Spremna na utuk odmah je zadigla suknju, nekako je uspela da sroza gaće a potom se popišala na srebrnkastu živu i svetlucavi urok, mada joj se na kraju učinilo da celu stvar nije valjano obavila jer joj je u odlučujućem trenutku ponestalo moče.

II

Po preseljenju u Skoplje i po nerazumnoj odluci strogog oca, umesto u željenu klasičnu gimnaziju, ženska je čeljad bez pogovora redom upisivala žensku zanatsku školu „Car Dušan“. Nova škola, sagrađena u ultra modernom stilu, beše namenjena devojkama iz nižih staleža. Umesto klasičnog grčkog, francuskog, istorije i lepe književnosti, u školi se učilo kuvanje, heklanje, vez, šivenje, higijena, veronauka i ostale korisne veštine neophodne budućim porodičnim životima naših domaćica.

Ipak, kada se sve uzme u obzir, kada se saberu dva i dva, njihov je život tekao mirnim i predvidivim tokom sve dok se zemlji nije približila pretnja ratom. U ona kobna vremena oko 27. marta, moje tetke, a uz njih i moja majka znale su za demonstracije i narodno nezadovoljstvo. Znale su da se demonstrira protiv vlade, namesnika i trojnog pakta uz parole: Bolje rat nego pakt! i Bolje grob nego rob!, Živeo kralj! i tome slično… Svi su umišljali a možda se i zaludno nadali da će buka i puka odlučnost bespomoćnog naroda uspeti da primiri zle duhove i da će sa naših granica odagnati neprijateljske vojske.

Pored traljavo sprovođene vojne mobilizacije i kobnog raskida sa praškom Škodom, činilo se da se malo toga preduzelo za ozbiljnu odbranu. Svi su se uzdali u naše hrabre vojnike, u naše neosvojive vrleti i naravno – loše puteve. Bugarofili a uz njih i oportunisti počeše da šire budalastu zamisao o otvorenom gradu. Kada grad – neznano ko i neznano kako – proglase otvorenim, nenaoružanim, bolje rečeno sasvim nebranjenim, onda ga civilizovani Nemci neće bombardovati; neće biti uličnih borbi, neće biti odmazdi niti će bespotrebno stradati civilno stanovništvo. Glupost na kub! Svako je naizust znao po dva-tri broja ili makar početne reči nekih od onih međunarodnih dogovora koji su u uslovima rata zabranjivali ovo ili ono. Ako mirno kosiš livadu ili ako u kafani sediš i piješ pivo Švaba tj. Nemac nipošto nema pravo da te mitraljira, da te truje gasom ili da te bombarduje sa nebesa. Pričalo se da svaki nemački vojnik pri sebi ima malenu knjižicu gde mu je lepo odštampano šta sme a šta nipokoju cenu ne sme da čini dok ratuje. Civilizovano, nema šta! Sve su te konvencije bile potpisivane u brdovitoj Švajcarskoj, odnosno na obali Ženevskog jezera. Švajcarska, Ženeva, Liga naroda, sile Osovine, Evropa, Francuzi, Englezi i Nemci postadoše nezaobilazne mantre i mistična polazišta svih kafanskih naglabanja o međunarodnoj politici i ratu. Međutim, čim su prvih dana aprila po visokim državnim zgradama počele vijoriti bugarske i po koja nemačka zastava mojima beše jasno da jasnije ne može biti da će dobar deo građana Skoplja mirno a možda i u veselju dočekati ulazak tuđe vojske.

Jedne noći, još početkom marta, u njihovu kuću nenajavljena banu njihova lepuškasta komšinica, Reli Amodaj. Ona im je ispričala da je pozatvarala svoje trgovačke radnje, da je dobar deo neprodate robe razdelila siromašnim ljudima, a ostatak je ostavila Bogu na čuvanje. Rekla je da je isplatila radnike, da više nikome ama baš ništa ne duguje i da su ona, njen bolesni muž i njihova deca spremni da sutra zakatanče kuću, napuste Jugoslaviju i krenu za Grčku, za Tursku, za Belgijski Kongo, za Idumeju, ravno zlotvoru Irodu pred noge, ili bilo gde, samo što dalje od nesreće koja se naovamo valja. Takođe je dodala, i dalje vidno usplahirena, da bi i za njih bilo najpametnije da se ne skanjevaju. Neka skupe ono što im je najneophodnije. Neka kako znaju i umeju unajme kamion i neka se upute, ako je ikako moguće, još ove nedelje, gore na sever, ka Beogradu. Ako im se Beograd učini nedostižnim ili ako procene da bi na putu mogle da iskrsnu nevolje, neka biraju sporedne džade i neka se privremeno skrase u prvom većem mestu u Srbiji. Nemci će napasti Jugoslaviju, naša će vojska kapitulirati za par dana, a mladi će kralj sa bogatunima otperjati za Ameriku. Bilo bi umesno i blizu zdrave pameti da se moj deda otarasi uniforme, da sakrije svoje dokumente, ordenja i slične gluposti jer se ne zna kakve sve propalice ovih dana sa oružjem tumaraju gradom. Uzvišeni proročki ton temperamentne žene veoma je zbunio mog kolebljivog dedu.

Kao u kakvom srednjovekovnom igrokazu punom oštrih senki, grubih pokreta i snažnih osećanja, svi su u kući razrogačenih očiju piljili u gospođu Amodaj, kao da je pred njima biblijska Devora. Ovoga puta to ne beše ona strasna Devora gde sa uzvišice vitla toljagom i podbada zastrašene muževe na boj i ustanak već to beše dežmekasta gospa nemirna lika puna saveta o skrivanju, kamuflaži, doskočicama, evakuaciji, vrdanju, podmićivanju i sl. Svi su nestrpljivo čekali da čuju šta će glava porodice, njegova mudrost ali i njegova očigledna smušenost na sve to da kaže.

Moj deda je ćutao, ćutao je i gladio brkove, piljeći u tavanicu kao da sa neba ili možda sa karatavana očekuje povoljna znamenja i dobar savet. Izigravao je hladnokrvnog čoveka, komandanta paradne konjice, junaka sa isukanim mačem koji u svom sedlu pred juriš misli da ta bečokasta Jevrejka nepotrebno širi paniku među njegovim hrabrim oklopnicima. Po svemu sudeći on beše uveren da prilike nisu toliko bezizgledne koliko bi gospođa Amodaj želela da ih pred drugima ocrni.

On je odavno digao ruke od mladalačkih snova i službe u Beogradu. U Skoplju je pustio korenje, poprimio je južnjački naglasak i lako se koristio arhaizmima zaboravljenim na severu i u prestonici. Tu je stekao ugled, prijatelje, veze među ljudima, ugodan život, svoj istinski dom i veliku porodicu. Sada ga jedna šmizla, u te kasne sate, bez zazora, i to pred ženom i pred decom, otvoreno nagovara da pogazi oficirsku zakletvu, da dezertira, da izda otadžbinu, da se okane stečenog imetka i da sa gomilom dečurlije on i njegova, oprosti mi Bože, spetljana Stana, kao poslednje golje nad goljama, krenu u neizvesnost i sramnu bežaniju. Toj bogohulnici bez domovine beše lasno da po tuđim odžacima tambura šta god joj padne na pamet. Kad bi ona samo znala koliko ljudi on ima pod svojom komandom i kakve ga dužnosti tek sad čekaju kad je otadžbina u opasnosti, sigurno da ne bi baljezgala sve to što je maločas izbrbljala.

Gospođa Amodaj je smazala kolač, čuvenu bakinu rum tortu, komplikovani ponos njene kuhinje, prečansko-bečki šlif, ali ne primećuje da zveckajući srebrnom kašikicom po rubu porcelanskog tanjirića unosi nervozu među ukućane.

Deda je nešto neodređeno promrmljao, nešto nalik onom iznuđenom ili nevoljno datom obećanju da će sve njene reči, kobajagi, pažljivo razmotriti jer je i on – iz poverljivih izvora – dovoljno toga načuo o nevoljama mojsijevaca u Beču i u Mađarskoj, a čuo je i o grdnim natezanjima oko Erdelja i kojekakvim glupostima u Bugarskoj. Ukratko: ni da ni ne, ni hoću ni neću, ni riba ni meso… itd. Da nije u pitanju bila komšinica i naravno gospoja iz bogate kuće, već priprosta opajdara sigurno bi odvalio: šibe kučko, šta trabunjaš, vuci se iz moje kuće, nosi se za tu tvoju jebanu Palestinu! Nije ti ovo zadimljena Gehena već jedna pristojna država! Moj deda je želeo da ostavi utisak blagorodnog čoveka, dobrog suseda koji klima glavom, koji razume problem i koji je u svojoj dobroti, baš zato što je takav, dobrodušan, superiorniji od uznemirene sabesednice. On će njene savete dobro izvagati ali se zna da se on, sa svojih policijskih visina, lako ne povodi za suknjom koja o današnjim prilikama kudikamo manje zna od njega. Njegova reč je morala biti poslednja pa makar ta šašava Jevrejka bila hiljadu puta u pravu. Mom dedi, i ne samo njemu, već i čitavoj državnoj policiji, ni približno nije bilo jasno na šta je zapravo ličila nemačka vojna mašinerija i kakvo je raspoloženje Makedonaca prema kraljevini.

Moja je baka do kapije ispratila kasnu gošću a moja majka, zapravo moja buduća majka, kriomice, kroz zavesu, prati kratku pantomimu dve zabrinute senke. Jedna senka je dizala ruke k nebu dok je druga senka svoj ispruženi kažiprst vrtela po slepoočnici. Senke su se potom zagrlile, poljubile i to je, zapravo, sve.

Dok ustreptala i do snishodljivosti dobra Stana u dvorištu ispraća dragu prijateljicu, dotle u kući, za stolom, pred decom, otac porodice, mračan kao najmračniji oblak, sebi naliva petu, šestu ili ko zna već koju čašicu meke šljivovice.

Ja sam ubeđen da je on tih mučnih časa nazirao kako neki sudbonosni vihor razvejava njegov ugled. Do juče zakon, bog i batina, večeras ostaje neprikosnoveni gospodar još samo u svojoj kući. Njegov ugled u komšiluku i dole u gradu polako se srozavao na sliku i priliku smetenog žandara kome će Bugari il´ Nemci, kada dođu – „a evo njih ovde za koji dan“ – dobro isprašiti njegovo uobraženo srpsko dupe.

Dok gospođa Reli Amodaj puna briga i svakojakih misli pustom i slabo osvetljenom alejom starih kestenova žurnim koracima hita domu i porodici spremnoj da se već sutra uputi na jug, na istok ili ko zna gde, dotle mom dedi, ćutljivom i turobnom, nije preostajalo ništa drugo nego da onako nacvrcan glumata Isusa Hrista na Maslinovoj gori.

On je već sutra, negde oko podne, u kuhinji, pred ručak, što obično ne čini, Stani nasamo ispričao da je tog jutra, na svoju ruku, bez službenih kola, fijakerom svratio u Komandu grada. Umesto starog Petronija tamo je zatekao novopostavljenog komandanta. Komandant mu je rekao da se nada da je u policiji sve u redu i da namerava da se sa njim što pre zvanično sastane. Naša diplomatija, a u to je, reče, dobro upućen, čini sve što može. Brod se ljulja, ljulja se i škripi, ali su svi izgledi da će nas Nemci uz malo dobre volje i nekoliko podnošljivih ustupaka na kraju ipak ostaviti na miru. Ako, uprkos svemu, događaji krenu naopako Treća armija će braniti Skoplje i celu istočnu granicu. Ulickani delija, zelen za svoj visoki čin, učinio mu se vrlo otresitim. Međutim, kancelarija mu nije bila uredna – nimalo po propisu. Prozori su bili prljavi, na stolu je držao pištolj, razne depeše, fišek jabuka i upaljena lampa, a po podu, uz zid, ležale su hrpe starih novina. Njegovom ađutantu, koji je nešto kasnije, bez kucanja, ušetao u sobu, beše teško da digne svoju sakatu ađutantsku ruku i pozdravi dva visoka oficira. Bio je neobrijan, u košulji, a bluzu je prebacio preko ramena. Ličio mu je na derana koji baš kao da je krenuo na vašar da merka udavače, a ne na dužnost u kancelariju komandanta grada.

Kada je izašao iz Komande fijakerista ga nije sačekao kako su se u dolasku dogovorili. Ulicom je prošlo nekoliko praznih fijakera ali, kao za inata, nijedan kočijaš nije hteo da stane; prostačina samo projuri, okrene glavu na drugu stranu i pravi se da ne vide da mu maše čovek u uniformi. Na kraju ga je kući dovezao neki Grk ili Jermenin – vrag bi ga znao od koje beše fele.

III

Sredinom aprila, tačnije dvadesetog aprila, dakle dan-dva posle kapitulacije, na dostavu bugarskog doušnika, dedu su u Skoplju ubili Nemci – najverovatnije vojnici iz divizija Feldmaršala Vilhelma fon Lista – koji su se preko osvojenog Skoplja uputili ka Grčkoj. Ubili su ga u dvorištu njegove kuće. U po bela dana. Tako, pred svima, na stepeništu, čim se on pojavio na ulaznim vratima. Doduše, bio je u uniformi ali bez kape. Nije bio naoružan.

Ogrnut starim ćebetom deda otvara ulazna staklena vrata u prednjem dvorištu, ona koja gledaju na ulicu i kestenove a vojnici, njih petorica, pripucaše u njega. Nije imao priliku ni da mrdne niti je očekivao pucnjavu. Niko se od vojnika nije potrudio da mu priđe i vidi da li je mrtav, da proveri da li su čoveka zaista dokrajčili. Jedan od njih potom uperi pušku u Staninog mezimca, u malog Predraga, onako, kao kada stariji brat kakvom bezazlenom igračkom kobajagi plaši svog mlađeg brata, pa zagrme: Bum, bum! Nastade smeh i primitivno vojničko šegačenje, a Stana stoji skamenjena, bez kapi krvi u licu, bez daha, bez glasa, ukopana, ni da mrdne. Ceo joj život prolete kroz glavu u tih nekoliko prokletih sekundi. Vojaci su bili lepo obrijani, čisti, u glanc novim uniformama i svi behu mlađarija, negde između devetnaest i dvadeset godina – izuzimajući mršavog podoficira koji je bio neku godinu stariji od ostalih. Podoficir nešto dobaci Stani na nemačkom, šutnu cokulom metalnu kapiju pa svi skupa odoše ravno dole niz ulicu. Ličili su na grupu junoša koji su tog jutra, zabave radi, krenuli u lov pa usput šenluče, onako mladalački, iz obesti.

(Ja sam dosta kasnije doznao onu dobro znanu i nikad prikrivanu činjenicu da su njihovog komandanta, feldmaršala fon Lista tj. Zigmunda Lista, rodom iz jedne nemačke selendretine zvane Oberkirhberg, 1948. godine stroge i pravedne američke vojne sudije osudile – kao dokazanog ratnog kriminalca koji je masovno ubijao Jevreje u Poljskoj i civilne taoce u Srbiji, Albaniji i Grčkoj (100 nevinih civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika) – na doživotnu robiju. Međutim, ne leži vraže, ne prođe ni punih pet godina od tih dana i od te i takve sudske odluke, a u decembru 1952, eto, navodno, iz zdravstvenih razloga, bivši feldmaršal zvanično, s overenim papirom u ruci, izlazi na slobodu. Taj bolešljivi Zigmund je otišao Bogu po istinu 19 godina kasnije, krajem 1971 – proživevši u voljenoj Nemačkoj lepu 91 godinu a sigurno da je, uzgred budi rečeno, nadživeo gotovo sve svoje sudije. Toliko o bolešljivim zločincima i čudnim rezonima američkog vojnog sudstva.)

Istine radi, da mog dedu nisu ubili oni fon Listovi vojnici smakli bi ga Bugari. Da je kojim slučajem izmakao bugarskoj pušci dočekali bi ga komunisti. U svakom slučaju moj deda ne bi uspeo da oseti kratkotrajne blagodeti Nove Evrope i svetle budućnosti Oslobođenja i Socijalističke Izgradnje.

Baba-Stana je debelo podmitila jednog mrzovoljnog rabadžiju da joj ta mrcina nad mrcinama muža pokrivenog njihovim plavim satenskim jorganima preveze do groblja. Čak je i oko kupovine groba, sahrane i potvrde o sahrani bilo povuci-potegni. Uzrok smrti: streljanje. Trebalo je pokopati čoveka koga su Nemci koliko juče likvidirali. Nije se valjda očekivalo da će mojoj baba-Stani privremena nemačka vojna komanda, privremeno smeštena ko zna gde, izdati svečanu povelju na pergamentu sa lepo iluminiranim inicijalom u znak trajnog sećanja na dan pogubljenje njenog muža. Dedu su sahranili bez sanduka. Grobari su se svojski potrudili da što pre iskopaju raku a onda su ga naprosto bacili u nju. Nažalost, telo se u padu izokrenulo i on je ostao da sedi zavaljen na dnu uže strane groba. Iz čistog sujeverja crnim Orfejima se nije mililo da silaze dole, k njemu u Ad, dole među mrtve, pa da kako valja, po propisima, nauznak ispruže pokojnika, da mu nanovo prekrste ruke na grudi i u šake tutnu sveću i da tu svećicu upale, već su ga strašljivci odmah stali zasipati zemljom onako kako se on tamo zadesio. Samo dan kasnije te iste Cigane-grobare Nemci su streljali na obližnjoj ledini. Njihove kudrave glave Vardar nije odneo do Jegejskog mora niti su ih morski talasi nasukali na lepe peščane obale Sapfinog Lezba. Eno ih gde bezimeni trunu, tamo, ko zna gde, u razbokorenom zovinom žbunju ili u trnju kraj skopskog groblja.

Baba mi je pričala da je pop nad grobom klateći kandilo drhtao k´o trstika i da ih je prestrašen psovao na sva usta. Psovao ih je da gore ne može biti, ali se prikan nije ženirao da od nje, od nje crne i unesrećene udovice, traži pare za tamjan, za bajanje i za grdan utrošak svete vodice. Umesto novca baba-Stana mu je za uzvrat ponudila srebrni putir koji je taj gorostasni bradonja crnih očiju i dlakavih ušiju u tren strpao pod svoju izbledelu mantiju. Bog sve vidi. Milan sedi u grobu i onako prljav, izgužvan i prašnjav, sklopljenih očiju odmara dušu; Cigani su odložili ašove, pognuli su glave i ćute. A i šta bi drugo. Pop drži opelo, kadi li kadi, poziva se na veru u Boga, poziva se na vaskrsenje, na Hristov drugi dolazak, na rajska blaženstva i večan život, a najrođeniji udarili u grljenje, u lelek i gorku kuknjavu.

Nekoliko dana posle sahrane moji su morali da napuste Makedoniju. Baba-Stana je pred odlazak uhvatila malog Dragoslava oko struka, podigla ga uvis da on kao najstarija muška glava u porodici muški dune, snažno kao u rođendansku tortu i iz prve ugasi kućno kandilo a onda, put pod noge: pravac Srbija. Na jedvite jade su se dovukli do Niša. Odatle ni makac. Sanjali su Beograd i tamošnju rodbinu ali za tako dugo i opasno putešestvije nisu imali ni para ni snage a bogami ni hrabrosti: Majka, tri ćerke, dva sina i jedna teška šivaća mašina marke Singer. Čuvena USA Singerica. Predlažem pravoslavnoj crkvi da staru Singericu u dogledno vreme proglasi za sveticu. Neka Sinod razmisli pa neka odluče po savesti: američka Singerica srpska svetica. Moji nisu imali ni prebijene banke za ’leb i ostalo. Zvali su ih: Izbeglice-Izelice! Naši dobri seljaci, neiskvarene seoske pitomine, usput su im tražili zlato, nakit, odeću i sve što je nalik tome. Čuveno balkansko gostoprimstvo. Sami su se čudili, čudili se i krstili kako su živi i zdravi uspeli da protutnje tom paklenom via Dolorosa, kako su prošli kraj svih tih busija zaposednutim strvinarima-krajputašima. Braćo draga, ko to po Srbiji izrodi toliko strvinara?

U Nišu im je kasnije priređeno bombardovanje u režiji braće po oružju. Avioni lete visoko, skoro da se i ne vide. Tačkice. Da nije bilo sirena niko ih ne bi ni primetio. Danas bi za tako nešto rekli: friendly fire, friendly bombing ili čisto drugarsko bombardovanje, bombardovanje na drugarskoj bazi, tek da nam kažu da nas nisu zaboravili.

U toj famoznoj savezničkoj operaciji načelno zvanoj Cinderella iliti, narodski rečeno, Pepeljuga, baku je geler pogodio u glavu. Na svu sreću u bolnici je radio vrstan hirurg, anđeo, arhangel, koji je dugo živeo u Francuskoj i uz to beše oženjen Francuskinjom. On je operisao moju babu pa je ona poživela iha-haj, još dobrih petnaestak godina, i to bez parčeta lobanje na tri prsta iznad desne obrve. Doživela je da vidi kako joj raste unuka i da kao ponosna žena predratnog  žandara, uzdignute glave, vredno čisti nišku kaldrmu. Unapređena je u Higiju, u onu Jelinima omiljenu Asklepijevu ćerku. Čistači ulica su postali higijeničari. Higijeničar zvuči lepše, čovečnije. Higijeničar brine o higijeni, đubretar skuplja đubre. Komunističko-čobanska-grko-latinština iliti žvalavi i nadasve seljoberski eufemizam. Ruska škola! Stari čika Voja, Voja Nestorović iz donjeg dela Šajkaške ulice, na to bi ozbiljna lica šanuo: voluntaristička samovolja!

Spašavanje ranjene babe-Stane nije proteklo tako jednostavno kako sam ja to maločas brzopleto opisao. Pored već pomenutog arhanđela u njenom spašavanju značajni udeo je imao i sam Lucifer. Da ne beše njegove preduzimljivosti, nesebičnosti i velike odvažnosti ko zna da li bi ona dočekala jutro.

Tokom savezničkog bombardovanja Niša njihov prvi komšija, novopečeni maroder, uzdajući se u svoju vernu sabraću – zbrku i strah – krenuo je da pljačka po gradu. Naoružan pištoljima, komšija-đavo je marisao koješta po navrat-nanos napuštanim kućama a po ulicama je uzimao vredne stvari sa mrtvih ili ranjenih ljudi. Šta će mrtvacima imovina, šta će njima kog jarca satovi, šeširi i novci kad je njima maločas navek odzvonilo? Uglavnom su ga zanimali džepni satovi, tabakere, nakit, novac, srebrnarija, neki lep kilim, posteljina, odela, ikonice i sl. Imao je malešno kljuse upregnuto u taljige u koje je bez straha i stida, bez stida ponajviše, tovario sve što bi mu palo šaka. Tada nije bilo električnih frižidera, elektiričnih šporeta, blendera, televizora, video uređaja i mobilnih telefona, ali bi pomenuti dasovan sigurno i te zgodne sitnice slatko drpisao i nosio kući svojoj presrećnoj i vazda raspevanoj kamenjarki. Krali su i veselili se. Priča o maroderstvu je jedna velika i nikad čestito opevana balkanska saga.

Negde kod železničke stanice, tamo gde je samo sat ranije bombardovanje bilo najžešće, naišao je na Stanu gde oblivena krvlju leži smandrljana tik uz gvozdenu ogradu Remontnog zavoda. Za veliko čudo, maroder je odložio posao, besvesnu ženu je lasno položio u taljige, jednom ganc novom košuljom joj je uvio glavu i sred dolazećeg talasa strahotnih eksplozija hrabro se uputio ravno ka bolnici. On i njegovo kljuse su se ponašali kao da nisu sa ovog sveta i kao da im eksplozije i sva okolna prštanja ne mogu nauditi. I to nije sve. Ušavši u bolnicu đavo stade da kukumavči, da viče i da po hodnicima preklinje lekare, govoreći im da žena koju je dovezao umire, da je pogođena u glavu i da je udovica kući ostavila petoro dečice o kojoj nema ko tamo da brine. Ako ona umre, moljakaše đavo, deca će joj skapati od gladi. Potrešen ubedljivošću njegovih reči arhangel je sestrama naložio da ranjenu ženu bez odlaganja pripreme za operaciju. Vrata spasa su se odškrinula. U njenom slučaju obe su se strane svojski potrudile da joj sačuvaju život. Bolnice su još uvek imale zalihe lekova i nešto hrane, uglavnom tople splačine; napolju, izuzimajući našu rodoljubivu sabraću, zapravo one nemilosne crnoberzijance, ni toliko.

Čak i čovek prosečne pameti ne mora previše da lupa glavom e da bi skontao da je ova priča sklepana od opštih mesta i da moja baba-Stana nije bila ništa drugo do nesvesni predmet gadnog spleta okolnosti. Zar bi jedna ranjena duša išta mogla da preduzme sem da bolna i nemoćna leži u prašini i čeka konačnu odluku tročlanog saveta Vrhovnog Suda Sudbine. Tu nema druge mudrolije.

Glavni učesnici događaja, oni od kojih je zavisio njen život, bejahu đavo i arhanđel. Da se njih dvojica nisu složno uortačili, ishod bi bio loš, bar za Stanino dalje postojanje.

Složićemo se da uloga lekara nije da sred fijukanja bombi tumara gradom i svoj život izlaže opasnosti. Njegovo je mesto u bolnici, tamo gde uz savesne pomoćnike, instrumente i lekove može biti korisniji. Sa druge strane, zašto bi đavo gubio vreme i prekidao unosan maroderski posao zbog jedne žene kad je on u podebeloj knjizi zvanoj Predodređenost (Devedeset i šesto, prošireno i broširano izdanje, štampano zahvaljujući znatnoj Božjoj donaciji i entuzijazmu stručnog tima izdavačke kuće „Sedmo Nebo“) lepo pročitao da će u nekoliko narednih godina širom sveta nasilno stradati oko osamdesetak miliona duša i to, gle čuda, čuda velikoga, nipošto njegovom zaslugom ili, hajde, njegovom krivicom. Zašto bi se od njega očekivalo milosrđe ako se skaske, bajke, narodne pesme, pesmuljci, poslovice, vicevi, doskočice, slike, skulpture, reljefi, minijature, romani, drame, kojekakve apokrifne škrabotine, novine, radio, televizija i internet i uz njih nepregledna brda zvanične i nezvanične verske literature, bez ustezanja upiru da nam dočaraju nešto suprotno tome. Kako bi se vi poneli da ste bili u Đavoljoj koži? Zbrisali biste glavom bez obzira. Molili biste Svevišnjeg da i vas ne zadesi Stanina sudbina. Doktorov poziv, savest i zakletva nalažu mu da spasava sve što se spasiti može, bez izuzetka, a od đavola to niko ne očekuje. To je jasno kao dan. Asklepijev potomak je delovao unutar zadatih pravila, po modernim načelima čovečnosti i razuma. Nasuprot doktoru, đavo se ovog puta, da li u trenucima slabosti, poneo čovečno to jest protivrečno svom zadatom istorijskom profilu. On je zbog jedne umiruće duše prekršio hiljadugodišnju tradiciju svojih po zlu čuvenih prethodnika. Hrabro je pljunuo na svoju suštinu, izdao je svoj đavolji narod, rečju, nije postupio onako kako se od njega očekuje. A šta se od đavola očekuje? Pakloljublje!? Zašto bi se đavo stideo ljubavi prema svojoj zadimljenoj domovini i vekovnim ognjištima slavnih predaka! Ako se malo bolje zagledamo u taj prividno sramotan presedan na prostorima onostranosti, u to buntovništvo bez razloga, primetićemo da je đavo ipak iznova potvrdio da ne skreće sa nepredvidljivih puteva nerazumlja. On se u ovom slučaju, naravno sa našeg stanovišta, poneo nerazumno. Glupo. Nemojte se zanositi. Budite uvereni da on nikad neće biti ono što mi smrtnici od njega očekujemo da bude. Ko je ikad negde sreo predvidivog đavola? Predvidiv đavo je contradicto in adjecto. Dok krilati anđeli, stvorovi osrednje činovničke pameti, prkoseći gravitaciji mogu da čmavošu gde god im se prohte, na nekom visokom drvetu ili na mekim oblacima, dotle đavo nikad ne sklapa svoje zle oči! Đavo nikad ne spava! Ako se o njemu raspitate kod glavnog bosa FBI-a, u srcu protestantsko-katoličke Amerike – a da ne pominjem mormone, amiše, scijentiste, subotare, baptiste, luterane, metodiste, deiste, pentakostalce, evangeliste, munovce, tomiste, pavlikance, Hristove učenike, kalviniste, pravoslavce, nazarene, jermensku apostolsku crkvu, reformiste, moravce, sikiste, budiste, taoiste, muslimane, šintoiste, Jevreje, ruske i ukrajinske unijate, ortodoksne sindikaliste, grko-katolike, animiste, adventiste sedmog dana, srpske komuniste i svu ostalu bogobojažljivu sabraću – on će vam bez dvoumljenja odgovoriti da đavo ne postoji, da je to manje-više stilska figura, metafora, simbol naših tamnih strana, psihijatrijska zamlata ili štogod slično tome. U njegovoj prebogatoj arhivi nema tog imena.

– Mister Devil? Devil Rebelman? Bez zavitlavanja. FBI je ozbiljna ustanova. Prošetajte se vi lepo do Disneylanda, tamo ima baš svašta da se vidi a i dobro da se prezalogaji. Šta bi vam falilo da odete u bioskop? Bin Ladenova sestra od tetke je naš radni prioritet.

Da ne bude zabune, Sveti Otac, onaj presvetli što stoluje u Vatikanu, po tom će pitanju biti još odrešitiji:

– Lucifer?! Lučonoša, štivo za našu bogobojažljivu dečicu.

Sa pomenutom gospodom ja se ne bih složio. Oni su neozbiljni. Spreman sam da ovog trena izdvojim znatnu svotu novca svakom ko mi sutra ili prekosutra donese njegovu glavu. Lov na đavola nije sezonski posao. Eto prilike da se nešto zaradi. Ko kaže da u Srbiji nema posla?! Posla ima, ima ga na pretek, ali niko neće da radi. Niko nije lud da naokolo ganja Đavola. Lenčuge bi da ubijaju bespomoćnu decu ili da streljaju nenaoružan narod. Koja srpska politička partija u svom programu ima zacrtanu obavezu hvatanja Sotone? Koja partija narodu javno obećava da će Sotoni kad-tad stati nogom za vrat? Naš narod više ceni gospodina Nostradamusa i gosn Drakulu nego srpsku gramatiku.

Svedržitelju i njegovoj zluradoj kamarili neopevanih spletkaroša Luciferova neodređenost nikad neće biti jasna. On ih nervira, ide im na živce. Deca bi rekla: smesta se zajabune kad ga vide. Nadam se da se nećete zgranuti ako vam kažem da je razlika između Boga i Đavola mikroskopski mala. Ona se golim okom ne razaznaje. Potreban vam je mega mikroskop apsolutne oštrine. Obojica su svemogući. Apsolutno svemogući. Sve što može Bog, ume i Nečastivi. Ono što ih deli jeste moral. Svi tvrde da đavo nema moralnih skrupula, a da Bog dela po načelima nebeske pravde koja je on sam napisao a onda ih tutnuo Mojsiju na čitanje. Mucavi štreber je tih desetak zapovesti naučio da otpeva by heart. Ako tako gledamo na stvari onda se postavlja neprijatno pitanje: ko ima više pristalica? Na rečima svi su na Božjoj strani; u stvarnosti statistika kazuje nešto drugo. Bog besni, grmi, lomi ploče zakona, a Srbi udarili sitno kaluđersko kolo oko Zlatnog Teleta. Gore vatre, sija tele a uvoznog i licencnog piva ima na pretek. Pije se na akove, dele se lozovi, nagradnih je igara koliko ti volja, baš milina.

Možda i đavo ima svojih deset đavoljih zapovesti ali se one Bogu ne dopadaju. Od naših je ruku u dvadesetom veku ubijeno preko sto miliona ljudi, žena i sitne dece i nikom ništa. Sebi smo pričinili neizrecive jade, uništili smo mnogo toga i opet nikom ništa. Svi poštuju svoje bogove. Đavo rezigniran pije viski, sluša kukavelju Dženis Džoplin, a Bog zakrabuljen u odrpanog siromaha na Bulevaru Revolucije, gore na Đermu, tamo kraj pijace, tik uz tramvajske šine, prodaje crkvene kalendare, fitilje za kandila i ubira dobrovoljne priloge za svoj novi džip i vilu na Dedinju.

U ovom posebnom slučaju Đavo je postupio u korist života; to je ono što se najoštrije kosi sa našim shvatanjima njegovog kompleksnog karaktera. Zamislite našeg dobrog Boga, starog račundžiju, kako potopnom vodurinom mrtav ladan satire čovečanstvo. Đavolu takva monumentalna ludost, mizantropija kosmičkih razmera, nikad ne bi pala na pamet. Možda bi, eventualno, mogao da zavadi i pokosi pedesetak miliona ljudi, to da, ali celo čovečanstvo, nikad. On je osoba od ukusa i ne podnosi krajnosti a još manje onaj prostački nebeski senzacionalizam. Kupite jutarnje novine, neko žuto pro-komunističko smeće, a na prvoj strani masnim slovina, slovima od po deset santimetra, lepo piše: BOG SE SPREMA DA NAS SATRE? GOSPODIN NOE U MONTE KARLU GRADI NOVU JAHTU! KO SU PODIZVOĐAČI?

Posmatrano sa stanovišta dragog Boga ili po njegovom pravilniku o moralu, đavolova belodana dobrota nema logičnu osnovu ni uporište u tradiciji. Dragi Boga je, shodno tome, bez okolišanja, svrstava među sumnjive namere. Jest da je tamo neki Sotonides, Sotonschtein, Vladimir Sotonovič ili Fitzroy MacDevilhill uradio neku dobru stvar, jest da je mudro postupio, nema zbora ali, znajući od ranije spisak njegovih nedela, biće da je reč o lukavosti Lukavoga kojom taj stari apaš, prekaljeni KGB-ovac, lučonoša obnovljenog srpsko-ruskog pravoslavnog komunizma, prikriva gomilu opakih namera. Ukratko: to mu dođe kao mudrost bez vere i moralnih začina. Kada smo već na klizavici uputno je pitati se: čijih začina? Zar toliko puta niste čuli na televiziji da je tamo neki masovni ubica ili neopevana lopurda moralna osoba, da voli svoju porodicu, da obožava svoju decu, da slavi slave, da cmače svaki pedalj srpske zemlje, da se onomad svečano pokrstio i zanavek prešao u tihe vode svekolikog pravoslavlja, da je rodoljub i da o savremenoj srpsko-vizantijskoj umetnosti zna više, daleko više i od počivšeg gospodina Georgija Ostrogorskog.

Evo pride još nekoliko zanimljivih podataka; već toliko puta pomenuti Đavo ne koristi silu. Đavo se koristi našim slabostima, našim neznanjem, našom sujetom ali, rekoh, nikad silom. Uzmite na primer proterivanje Eve i Adama iz Raja. Pitam ja vas ko se u toj starozavetnoj zgodi služio rečima a ko ognjenim mačevima svoje telesne pratnje? Šta bi vama više odgovaralo: nadmetanje rečima, možda jedna opuštena partija šaha ili, daleko bilo, cev pištolja prislonjena na vašu slepoočnicu. Ako me pamćenje ne vara našoj pramajci Evi zmija nije pretila batinom, španskom čizmom ili ukusnim prženicama onog skromnog dominikanskog kuvara zvanog Tomáso de Torquemada. O sramnoj golotinji, o porođajnim mukama i teškom rmbanju na jalovoj ledini ni slovca. O Kainu i Avelju neću da vas zamaram. Neka Svedržitelj vaseljene ćuti i nek se zbog tog sramotnog podstrekivanja na bratoubilaštvo pokrije ušima. Ako ovu tvrdnju isteramo na čistinu i pažljivo je osmotrimo sa svih strana onda može ispasti da je svekolika božja sila produžena ruka Sotonine volje. Ima onih koji tvrde, uglavnom oni iz ezoterijskih krugova Državne Bezbednosti, da je upravo Bog bio taj koji je pritisnuo Zmiju da ona, kako zna i ume, svojom slatkorečivošću obrlati Evu, da Eva svojim nespornim ženskim argumentima nagovori Adama da Adam ubere kajsiju sa drveta saznanja ne bi li i oni probali tu čuvenu zabranjenu voćku.

– Adame – reče naskroz gologuza Eva – nismo mi najgori!

Šta bi ste vi radili da ste na Adamovom mestu? Ne bi valjda udarili u dosadno moralisanje ili u recitovanje pobožnog crkvenog štiva pred jednom zgodnom i pride golom ženskinjom.

U takvim okolnostima, sada mirne savesti, Bog će poslati dva čauša da ih proteraju iz rajskog atara. On im je, koliko onomad, a to ceo Raj zna, jasno i glasno kazao da u Raju mogu brati i jesti sve što im se prohte ali nipošto plodove sa pomenutog drveta uzvišene spoznaje. Koje igde video da spoznaja raste na drvetu! Mogao ih je On, Svemogući, tako, iz čista mira, proterati iz Raja ali mišljaše da je korisnije, onako, pro futuro, da tu svoju pakost i veliku prljavštinu zauvek prevali na njihova pleća. Da ne beše Adamove želje za znanjem ne bi bilo evolucije a mi bi, kao medene i beslovesne životinjice, recimo kao lepe kineske Pande, još uvek srećni tumarali pomno paženim rajskim parkovima tražeći sveže bambusove izdanke.

Teoretičari čvrstorukaškog bihejviorizma odmah će graknuti da pomenuta udbaško-kagebeovska verzija vrvi od šupljih mesta; prvenstveno onih koja su, navodno, motivisana grižom savesti. Nije mi poznato da Istočni Greh zastareva i da su se hriščanske crkve dogovorile da tu škakljivu temu skinu sa dnevnog reda. Svi smo mi krivi, krivi smo dok je sveta i veka i tačka. Šta god da zucneš usta će ti začepiti grehom naših dobrih i čestitih praroditelja. Mi smo dakle krivi za krajnje problematične i ničim potkrepljene grehe naših pra-pra-praroditelja. Bog nema izjave očevidaca, nema fotografije, video zapise a ni pismene izjave rajskih pitomaca. On se zajebava, juri sojke a mi ispaštamo samo zato što je Adam želeleo da bude pametniji.

IV

U maglovitim bosanskim gudurama, s onu strane Drine, moja buduća majka je srela svog budućeg muža, mog budućeg oca. Oni su se, onako po partizanski, registrovali dosta pre kapitulacije Nemačke. Čovek za sve i svašta, privremena vlast u nekoj zaguljenoj selendretini, njihovu odluku je zabeležio u tefter svojim krivudavo naherenim šakopisom a njima je guzata daktilografkinja tutnula potvrdu napisanu pisaćom mašinom, sa ljubičastim žmurom, sa potpisima svedoka i sl. Smrt fašizmu – Sloboda narodu! Svedoci na njihovoj registraciji su bili Lazar Dimitrijević i Lazar Kostić. Eto, dva Lazara! Ništa lepše. Za ovog potonjeg se ispostavilo da nije Crnogorac već Cincar iz Albanije. (Obojica su nešto kasnije, na kraju rata, poginula u sremskom blatu.) Nekoć svečani čin venčanja odlukom rukovodstva KP sveden je na profano beleženje sklapanja i rasklapanja bračne zajednice.

Ja sam se rodio u jednoj maloj i gotovo improvizovanoj bolnici nadomak Beograda. Nije prošlo ni pune dve godine a moj otac Milan je ostao bez glave od podmetnute mine dok se nekim svojim poslom motao oko nemačkog vojnog kamiona. S njim su stradala dva vojnika a jedan civil, automehaničar, Palilulac, alamunja, zvani Brljone, ostao je živ i zdrav ali bez obe ruke do lakata. Srećnik. Ja sam ga dosta kasnije sretao kod bioskopa „20. oktobar“, u Balkanskoj ulici, preko puta hotela „Moskva“. Uopšte me nije prepoznao. Deca rastu. Radio je za tapkaroše. Služio im je kao sigurnosno sanduče za čuvanje bioskopskih karata. Neko mi je rekao da je njegov leš nađen u Dunavu, dole kod Višnjice. Ako je on zaista zaglavio onako kako sam ja u mojoj dečjoj mašti zamišljao onda je to bila strašna smrt bezrukog čoveka. Nabili su mu mokre novine u gubicu da se ne dernja a onda su ga dotukli gvozdenim pajserima.

Endži je, kao udovica, ponovo uzela svoje devojačko prezime. Nikad mi nije rekla šta ju je nateralo da se poduhvati te komplikovane birokratske gnjavaže. Iz meni nepoznatih razlog hitno smo morali da se selimo iz vile sa terasom i voćnjakom i da nadalje zguženi životarimo u zajedničkom stanu u kaldrmisanoj Šajkaškoj ulici. Ja sam bio jedino muško detence u celoj zgradi pa su me komšinice obožavale i vazda su me hvatale za kurac. Uhvate me za kitu ili za jaja pa ciče: muškarčić! U kući bi nastao urnebes kad god bi im uspelo da mi palcem i kažiprstom nadignu patkicu. Proricale su mi sjajnu karijeru.

Mi smo veliki stan u prizemlju delili sa partizankom Zarifom, sa njenom ćerkom Behidom a pride i sa gluvom Danicom Đurić, udovicom nekog od kraljevih ministara. Zarifa, Bosanka, raspuštenica, bivša žena zastavnika Ramadana, radila je kao peglerka u hotelu „Ekscelzior“. Zarifa je za vreme rata bila ranjena u guzicu. Endži je umela često da se šali na račun njenog ranjavanja. Bosanka joj je za uzvrat pod nos poturala svoje plehano ordenje. Onda bi Endži dohvatila oklagiju, metlu ili kakav drugi čvrst predmet a Zarifa bi se zaključala u zajedničko kupatilo. Endži bi stala kraj zaključanih vrata pa bi počela da joj peva partizanske pesme. Ona je imala predivan glas i znala je naizust bezbroj pesama. Endži je Zarifi držala prisilne časove pevanja; umela je da otpeva „Das Mädchen unter der Laterne“ iliti „Lili Marlen“ na bugarskom i na nemačkom. Prezirala je bosansko ojkanje, ono ojjjj i ono joooj. Za gusle je tvrdila da su došle iz zemlje Debilije iako sam ja dosta kasnije doznao da su izmišljene na istočnom Mediteranu. Što se tiče narodnih običaja i crkvenih rituala, recitacija, pesama, poslovica, pitalica, epskih tvorevina, zagonetki, bajki, priča, uzrečica, lascivnih crkvenih zezalica, šlagera i ostalih stvari Endži je bila pravi pravcati muzej, golemi duhovni rezervoar, jedna monumentalna Antropologia Rusticana koja se na sasvim prirodan način svojim zmijolikim završecima uplela u grad i gradski mentalitet. Endži je bila kraj jedne epohe, moja poslednja živa i krvna veza sa prošlošću. Sve je imala u malom prstu. Šta god bi neko zapevao umela je da nastavi u ovoj ili onoj verziji.

Nasuprot njenom apsolutnom sluhu ja sam bio i ostao svetski primer nemuzikalnosti. Muzikalnost nultog stepena. Kao što rekoh, keva je imala švesterku bliznakinju. Njena šveca bliznakinja se zvala Ksenija. Svi su govorili da su one ličile kao jaje jajetu i, kako se to kaže, ni rođena ih majka bez vunice ne bi razlikovala. Seljačka izreka. Reč je o vunenim koncima različitih boja. Ksenija je umrla na porođaju zajedno sa detetom. Neuhranjenost, rat, loš život, sepsa, pretrpana bolnica, nemar ili sve zajedno. To se desilo u onoj istoj privremenoj bolnici u kojoj ću ja ugledati svet četiri dana kasnije. Radost i tuga o istom trošku. Keva se hvalila da je lako podnosila trudnoću i da se zadugo nije primećivalo da je u drugom stanju. Ja sam video neke njene fotke dok je još uvek nosila titovku i bluzu. Drugu odeću nije imala. Rekla mi je da joj je to bila još nedošivena paradna bluza. Tu se, reče, odnekud stvorila drugarica sa fotoaparatom pa je htela da joj se na uspomeni ne vidi stara i dronjava uniforma. Imala je pištolj za pojasom; samo se uz mnogo dobre volje moglo naslutiti da će za koji mesec postati majka. Možda je u pitanju bila kabasta uniforma, kao kod Vermera, ili sam ja dokazano bio maleni fetus. Sada uopšte nisam siguran ko je na tim fotografijama: Anđelka ili Ksenija? Anđeo ili Strankinja? Iako smo često gladovali, keva je u licu uvek izgledala pristojno, gotovo bucmasto. Kao da je uvek sita i presita. Kao kroz san se sećam da su neki naši bliski rođaci među sobom klepetali da ona nije bila u drugom stanju i da sam ja Ksenijino dete. Priču je naokolo širio niko drugi do moj stric. Ja sam ga zvao debeli Mića. Kreten je kasnije postao vatreni Zvezdaš i uz to direktor male fabrike koja je proizvodila najružnije ženske tašne. U fabričici su rintale samo žene, priučene seljančice. Zvezdaš je tvrdio da sam ja dobio ime po Ksenijinom mužu koji se takođe zove Dragoljub. On je o tome mogao da melje koliko mu je volja, jer je tetka Ksenija ležala na mladenovačkom groblju a njenog Dragoljuba više nije bilo u Beogradu. Dragoljub je uspeo da klisne iz Titove Jugoslavije. Posle jednogodišnjeg tavorenja u izbegličkom logoru negde u okolini Ventimilje on je iz Italije otplovio za Južnu Ameriku. Postao je Argentinac i širom sveta uvažen agronom. Moj teča je postao slavni Argentinac. Kupio je kuću, ima bazen, palme, čopor pasa, svoju botaničku baštu, veliko ogledno dobro, kuvarice, poslugu, baštovane, dva automobila i oženio se Italijankom rodom iz Zadra. U pismima bi uvek pitao kako sam ja i da li učim. Kod tih reči majka bi me značajno pogledala a ja bih napravio kiselo lice i odmahnuo rukom. Naravno da učim. Ubih se učeći. U jednom pismu je napomenuo da će promeniti ime. Ono Dragoljub Argentinci ne mogu pravilno da izgovore. Penkalom je dva puta podvukao kako će se ubuduće zvati ali je meni njegovo novo ime odmah izvetrelo iz glave. Mi smo naglas čitali njegova pisma, čitali smo, uzdisali i zamišljali kako je njemu, tamo u toj Argentini, sada lepo da lepše ne može biti. Znam da smo se iskreno radovali njegovoj sreći ali smo ujedno imali razlog više da tugujemo za tetka Ksenijom i nad našom bezizlaznom bedom. On ima botaničku baštu i služavke a mi nemamo šta za klopu. Da sve bude još gore, stanovali smo preko puta vojne fabrike za proizvodnju hleba. Okrugle vojničke vekne su mirisale od jutra do sutra, izuzev nedelje. Po celi dan buka mašina, tandrkanje polica sa hlebom i dreka radnika. Nedeljom grobna tišina. Dragoljub nas nije zvao da dođemo u Argentinu. Početkom sedamdesetih sasvim je prestao da nam se javlja. Valjda Argentinos više nije imao strpljenja da se maje sa naskroz betoniranom socijalističkom slepadijom.

Jakako da smo mi znali da nam milicija otvara pisma iz inostranstva. Ne uvek. Ponekad. Tome se, uostalom, niko nije čudio niti si se ikome mogao požaliti. Recimo, odeš u miliciju u 29. novembar i kažeš: Drugovi zašto nam otvarate pisma iz Argentine. Pisma su naša privatna stvar. Pa šta! Otvaraju pisma – zna se ko otvara tuđa pisma i zašto. Milicija želi da zna šta emigracija misli i šta smera. Gulanferi čitaju naša pisma da bi nas bolje čuvali od neprijatelja. „Tuđa pisma“ kakva glupa stvar. Ako nemaš šta da kriješ zašto bi se uzbuđivao što ti čitaju pisma. I u tim i takvim okolnostima Endži je umela da izburgija filozofski stav i da vidi lepšu stranu nemilih prilika. Njoj je bilo milo oko srca što milicijske rđe i čvarkaroši (a ko bi radio u miliciji sem seoskih rđa i provincijskih funjara) čitaju o nečijoj sreći a da ne mogu da naude našem Argentincu. Tamo neka fukara čita da je neko bogat i kako taj bogataš, naše gore list, bivši zemljak, mirne duše uživa u svom velikom imetku. Vidim ih kako sabajle u zadimljenim kancelarijama mljackaju čvarke sa „Zelenog Venca“, mrve hleb i čitaju kako Dragoljub, preplanulog lica, kraj bazena za kupanje miluje vučjake i srče ledenu limunadu napravljenu od pravih limunova. Onda taj isti drndoš koji je pred svima naglas čitao i „analizirao“ njegovo pismo ode svojoj kući, seda za sto zastrt starom mušemom i čeka da mu njegova nabusita famfulja, kamenjarka u tuđem šlafroku od izlizane zenane, poturi aluminijumsku kašiku i kojekakve splačine za ručak. Prekjučerašnji kupus s oglodanim rebarcima. Samo je drug Tito mogao da uživa kao naš Dragoljub. Međutim, drug Tito je to morao da radi po službenoj dužnosti; morao je da prima strane delegacije pa ne bi imalo smisla da ljude iz belog sveta nutka masnim čvarcima, da im Jovanka Budisavljević muti Trumanova jaja ili da ih nudi da zapale „Dravu“. Kad stranci shvate kako drug Tito živi, kad se osvedoče kako je njemu lepo uz viski, kubanske cigare, kad naokolo vide učtive sluge u generalskim uniformama kako gostima nečujno raznose velike zdele sutlijaša na srebrnim poslužavnicima (hladan sutlijaš od pravog mleka sa dosta cimeta i po kojim zrnom suvog grožđa), još će pomisliti da i nama, nama narodnim masama, nije loše.

Mada ljudi izmišljaju sve i svašta ipak moram priznati da se moja mila majka prema meni odnosila s pažnjom ali ipak bez one unutrašnje majčinske strasti koju majke ispoljavaju prema svojoj deci i koju deca instinktivno mogu da osete. Nije bilo poljubaca, milovanja ni najobičnijih zagrljaja. Retko me je na ulici držala za ruku. Za rođendane mi nije kupovala poklone. Tako, nikad ništa. Beda ju je naterala da me pošalje u sirotište ali se potom pokajala pa sam se ja radostan vratio u Šajkašku ulicu. Ne znam da li sam ikad u životu bio toliko srećan kao tih dana. Ponovo sam bio u mojoj Šajkaškoj ulici. Ponovo sam bio među drugarima i mogao sam da švrljam gradom ili da idem dole na Dunav da se kupam u Profili i da u Jojkićevom dunavcu pecam kesege, linjake i kauglere ili da lutam kalemegdanskom tvrđavom u potrazi za arheološkim blagom. Možda je tetka Ksenija bila moja prava majka a Endži je, koristeći tu fascinantnu jednojajčanu istovetnost, uz pomoć lekara preuzela bebu svoje mrtve sestre. Možda je upravo ona na porođaju izgubila dete pa su joj partizanske babice, lepe li zgode, ponudili Ksenijinu bebu!? Vrag bi ga znao u kom grmu leži tajanstveni zec o mojim majkama i mojim očevima, dabome! Ako je tu uopšte bilo tajni njih je Endži namerno odnela sa sobom u grob.

Ne računajući bioskope Endži i ja smo samo jednom bili zajedno na nekom koncertu. U Domu sindikata je 1961. godine svirao Oskar Piterson. Kupili smo najjeftinije ulaznice – one za poslednje redove. Ili je Endži bila preterano obazriva sa svojim budžetom ili su te karte zaista bile jedine koje su preostale. Kao za baksuz meni je dopalo sedište iza stuba. Slušajući Oskarovu klavirsku svirku Endži je zaplakala od milja, kako bi to nadahnuto rekao Sen Džon Pers. Meni se taj crnac veoma svideo. U ta vremena u Beogradu se retko kad mogao videti čovek crne rase, bilo da je iz Afrike ili iz Amerike. U ta vremena niko nije umeo da pravi razliku između crnca iz Afrike i crnca iz Amerike. Svi su nam oni bili isti i crni „k’o imalin“. Oskar je bio jedan veseo, visok i krupan debeljko u dobro skrojenom i svakako skupom crnom odelu sa belom košuljom i u fantastično izglancanim novim novcijatim crnim cipelama. Oskar se oblačio skuplje i ukusnije od svih naših političara zajedno – onih davnašnjih i ovih sadašnih. Mora da su mu te njegove crne cipele bile papreno skupe i vrlo udobne. Belom maramicom je brisao čelo a u Domu sindikata urnebes. Bilo je i onih koji su izlazili još tokom koncerta uz komentar „da li će ovaj nešto i da otpeva“. Tek sam dosta kasnije, zaista dosta kasnije, shvatio pravi smisao tog pitanja u relaciji sa guslama. Sova uzleće u sumrak. Danas mnogi klepeću da je taj Kanađanin bio marioneta američkog hladnoratovskog imperijalizma i kapitalističke propagande. I da jeste, čova je sjajno svirao. Mora da je Boljšoj teatar sa svojom pohlepnom kagebeovskom kamarilom kružio svetom iz čisto kulturno-pedagoških razloga, iz puke ljubavi prema pesmi, igri i lepoj svirci.

V

Endži je umrla 16.4.2006. godine, pre podne, samo nedelju dana po mom povratku iz San Franciska. Ja sam u Kaliforniji bogatim studentima držao beskonačna predavanja, uglavnom o mojoj umetnosti i mojim pogledima na svet.

Endži se primicala onoj strani prateći uopšteni, da ne kažem iskonski kontra-evolutivni povratak u prošlost. Prvo je po drljavim zdravstvenim stanicama obilazila lekare opšte prakse, uzdajući se u pilule, hemiju i savremenu medicinu. Potom je počela da traži uzdanje u polupismene travare i njihove smrdljive bućkuriše da bi pri kraju stala da bistri literaturu u stilu: Život posle Života i slične hoštaplerske ludorije iliti šiš-miš ezoterije tako popularne i drage na pompeznim spiritističkim seansama u gnezdu generalštaba Srpske Vojske.

Nisam mogao da doznam da li je bila vernik ili ateist. Verovala je narodnim običajima ali je popove, gatare i vidovnjake mrzela iz dna duše. Zvala ih je socijalističkim bitangama i lezilebovićima. Endži je kao plemeniti vučjak instinktivno i s puno prava prezirala uniformisana lica: poštare, popove, milicionere i oficirske sline. Ja sam joj na grob postavio drveni krst tek toliko da se ne razlikuje od ostalog sveta. Takođe nisam uspeo da dokučim koji je od gradova, u onom čisto sentimentalnom smislu, smatrala svojim pravim zavičajem. Više od šezdeset godina je provela u Beogradu ali se uvek prisećala svog bezbrižnog detinjstva u Skoplju, života u Nišu i partizanskog mlataranja po Bosni. Takva kakva je bila ona nije prećutkivala ni strašne ni lepe trenutke pa sam stekao utisak da su svi ti gradovi ponaosob bili delovi nekog njenog uopštenog zavičaja. Sasvim određeni zavičaj, zavičaj u užem smislu, u Endžinom rečniku nije postojao jer se Orlana, uboge selendre, uopšte nije sećala sem kada bi joj birokratija tražila da zbog nečega podnese na uvid krštenicu, nikad stariju od šest meseci. Pasoš nije imala. Nije želela da putuje u inostranstvo niti je tražila da joj ja pričam o mojim putovanjima po belom svetu. Sem jadikovki o nekakvoj apstraktnoj jednakosti u siromaštvu u stilu Vase Pelagića, Endži je uistinu živela bez snova i bez želja.

Proživela je loš, dozlaboga usamljen i turoban život na periferiji Beograda; mizerna penzija, sin danguba, drlepan i umetnik a država se svela na gomilu idiota. Sve sama sitnurija, Sotonine vodonoše, đavolji gajdaši. Beograd bazdi na razmahanu provincijsku osrednjost. Sve sami napirlitani plebejci. Nigde čoveka na vidiku. Ideš Knez Mihajlovom ulicom, u po bela dana nosiš fenjer, klatiš ga naokolo, zveraš u razna lica, a kraj tebe šparta degenerisani svet: Dobro jutro našminkane hijene, dobar dan izelice, dobro veče doušnička đubradi, laka vam noć lopurde i zlurade ljubipare. Nema ničeg goreg od mediokritetske pompeznosti ili obesnih ništarija. Oni bi sve na ovom lepom i šarenom svetu da srozaju na svoj tupoglavi mutno-sivi nivo. Duhovni maroderi od svenarodnog značaja. Pišu pesme, štampaju sabrana sranja, štancuju romane, kenjaju na televiziji, krevelje se po parlamentu, krste se na parastosima i govore kroz aforizme i narodne doskočice; kaža-laža-raža-maža-trtaža… Grle se sa popovima kao da su uspaljene popadije a o belosvetskoj politici znaju bolje od engleske kraljice.

Na sahranu je došla Marinela, zatim nafrakana Dinka i njen drugi ili možda treći muž. Dinka decu nije dovela. Zašto da se momci dosađuju. Beše lep vedar aprilski dan. Niko ni suzu da pusti. Na sahrani samo nas četvoro plus dva mutava grobara i sprovodnik. Idealan dan za sahrane. Videvši da sam ja kupio najjeftiniji sanduk i da nisam angažovao popa, Dinkin muž je nad otvorenim grobom, na svoju ruku, ne pitavši me za dozvolu, odmumlao neko njemu znano opelo. Ako. Šuntavko! Eto čoveka, eto sluge svog vremena. Dinka se sa tim svojim drugim ili trećim mužem zanavek odselila za Kanadu. Sada svi zajedno hlade dupeta na nekoj bezimenoj periferiji Toronta. Verovatno će im se deca jednog dana bolje uklopiti u taj vetroviti kanadsko-eskimski-polarni san. Kao po pravilu rodoljubi prvi napuštaju brod koji, zacelo, nikad neće sasvim potonuti niti će uspeti da zaplovi punim jedrima. Nije im palo na pamet da mi se jave, makar nekom jeftinom razglednicom, onako emigrantski: Ide nam k’o po loju, puni smo love, kuća, dvoje kola a pride i vikendica negde na severu Manitobe. Vazda mislimo na vas i na voljenu Srbiju.

Nisam želeo da u „Politici“ objavim čitulju. Uvek mi se gadio seljoberski egzibicionizam. Više love veća čitulja. Endži bi rekla: „Gde vam je bre tu ta vaša jednakost pred Bogom“. Ne beše tako davno kada je u vrtirepoj „Politici“, u čuvenoj i dostojanstvenoj „Politici“, notorno kriminalno smeće za goleme novce preko celih strana naručivalo čitulje za umlaćenu sabraću ili, ne ređe, fotografije svoje kretenolike rodbine. Pa opet, to bi bilo obaveštenje mojim poznanicima da je meni umrla majka jerbo pleme vremešne Endži snom mrtvijem poodavno spava i njima nije do čitulja, pogotovu ne do onih objavljenih u naskroz kompromitovanim novinama. Oni na svojim prekogrobnim žurkama i soiréeima ne čitaju takvu srcedrpatelnu literaturu i golu komercijalu. Samo živi ljudi gledaju čitulje i bistre parnasovske nekrologe, cmizdrave panegirike, plebejsko-epske epistole i sl. Samo budale, šićardžije i nekroljubi javno paradiraju svojim pokojnicima. Prave parastose, trta-mrta komemoracije, a uz sve to besramno lažu o bivšim vrlinama svojih bližnjih. Oni valjda od toga imaju neke vajde, neke hasne il’ koristi; ne rade valjda iz čistog metafizičkog poštovanja prema smrti i ljubavi prema pokojnicima.

Telefonom mi se iz Niša javlja moj ujak Predrag, jedini polu-živi Mohikanac predratne skopske petorke. Nije mi izjavio saučešće jer se podrazumeva da je i on u žalosti. Umrla mu je rođena sestra. Ujak me moli da mu smesta fotografišem sestru i da mu što pre pošaljem fotografije. Šta će njemu te fotografije? Šta bi on radio sa fotografijama mrtve babe? Držao bi ih pod svojim bolesničkim jastukom ili na natkasni. U bolnici bi cimerima, regrutima za nebo, pokazivao slike svoje mrtve i ćelave sestre. Mrtva Endži u koloru spava.

Stojim ja kraj Endžinog uzglavlja, u ruci držim plastičnu slušalicu jeftinog crvenog telefona, ona pepeljasta, mrtvo-bela, naskroz ćelava, a ujak me iz Niša krkljavim glasom nagovara da fotografišem moju majku odnosno njegovu sestru. Zemljo, otvori se! Endži je mrtva, mrtva je zauvek. Čovek, tj. moj ujak, je otišao na onaj svet dva meseca kasnije, ne videvši fotografije svoje sestre koju – dok su bili živi – nije video petnaest godina ako ne i duže. To me je podsetilo na nekrofilsko čerečenje jednog ruskog kupler-majstora. Kunja proštac na odru, sneva rajske krajolike, sneva dolinu Gubidanku, oko njega suprematistička scenografija i ostale protokolarne pizdarije. Od tih su fotografija artističke bubašvabe napravile nekro-poslastice, svoje nekro-crno-bele-foto-torte. Podvodačka posvećenost! Serem vam se ja na tu posvećenost, da ne kažem na pećinsku zadrtost. Njima je do metafizike i lepote nesaznajnog. Od njegovih su slika napravili lutke pa ih naveliko prodaju u venecijanskom Guggenheimu.

Ja sam hipotetični Raj uvek zamišljao kao zemlju Dembeliju ili kao dobro snabdevenu samoposlugu bez kasa, kasirica i video kontrole. Pravilo broj jedan: U Raju se ne rinta. Tamo niko ništa ne radi. U Raju svi imaju jednak tretman. U Raju nema novca ni socijalnih razlika. Moja Endži i Herr Fuger sede za istim stolom. Oni igraju poker u zrna pasulja. Svi krkaju šta im se prohte, onako badava, svi pevaju a kad im dojadi pevanije letuckaju naokolo. Izigravaju paraglajdere. Tek da protegnu noge. Kako li izgleda taj Raj iz ptičije perspektive?

Ja sam grobarima u prljavim plavim radničkim odelima dao napojnice; svakom sam šljakatoru ponaosob u ogrubele ruke tutnuo po dve hiljade dinara, zatim smo Marinela i ja ušli u taksi i napustili vetrovitu Orlovaču. Crni spomenici se ređaju u beskraj. Trijumf grobljanske nemaštovitosti. Odurni klišei, svekolika tupost duha. Kakvi su ljudi takva su im i groblja. Na glavnom ulazu Ciganke prodaju vence, cveće, sveće, itd… Setio sam se Albera Kamija i nesnosnih alžirskih vrućina… šetam periferijom grada, šetam kraj mora, upekla zvezda, ja se sav znojim, leđa su mi mokra a moja duša probija zvučni zid… U stvarnosti sada sedim kraj taksiste a prikan ne prestaje da melje o našim pevaljkama-radodajkama i o politici. Dasa se pravi pametan, ređa imena nekih pterodaktila iz parlamenta, kaže da ih je prošle noći video kako mljackaju i loču u onoj bašti kod „Znaka pitanja“. Roštilj, vino, ljute papričice, srpsko-šopsko-šiptarske salate, zvuci razdrndane gitare, promukli glasovi, bunarsko pevanje, brzonogi kelneri. Baš lepo. Ja blenem, ćutim, neću da slušam šta budala tupi. Glas naroda, glas Boga.

Odlučio sam da bacim sve Endžine stvari. Sve se nadam da će završiti na prljavom asfaltu novobeogradske „Kolere“. Beogradska sirotinja će ih razneti na stotinu strana. Stvari je iz kuće iznela dobra i vredna žena koja se takođe zove Anđelka. Jedna Anđelka iznosi stvari druge Anđelke. Otkud to uporno ponavljanje dubleta u mom životu? Sumnjajući u moju preduzimljivost Anđelka je poslala imenjakinju, svoje ovozemaljsko podnevno Ra, da motri nad obnovom njenog stana. Nju sam našao preko ULUS-a. Toj drugoj Anđelki su u poslu pomagali muž, sin i majka. Oni misle da prošire biznis. Daj bože da ih posluži sreća. Za uspomenu sam zadržao zlatan lančić; najobičniji lančić koji se za sitne novce može nabaviti bilo gde. Seća me na njenu sudbinu i na onaj majušni svet u kome je ona decenijama tavorila sa cvećem, kaktusima, televizorom i svoje tri mačke. Taj lančić zna da me vrati u neko drugo vreme, ni bolje ni lošije od ovog sadašnjeg.

Endži je u jednoj vitrini čuvala zbornik Šekspirovih drama u tvrdom izrigano-skerletnom povezu, ali ih ona nikad nije listala. Naravno da je čula za Hamleta, naravno da je u bioskopu gledala ser Lorensa Olivijea u ulozi danskog kraljevića i da je znala za onu nadaleko čuvenu trulež u državi Danskoj. Jednom me je Endži pitala da li su ti Danci zaista tako potuljeni kako ih je Šekspir prikazao. Rekoh joj da Šekspiru uvek treba verovati na reč.

„Jadan Hamlet, bilo bi mu mnogo bolje da je uspeo da odmagli za Englesku“, rezignirano promrmlja moja Endži.

VI

Isprva sam namerio da napišem kratku pričicu o zlatnom lančiću da bih je potom povezao sa gospodinom M. D. Brzo sam zaključio da je o tom francusko-američkom jebivetru, o toj mumiji i Mandraku bez cilindra i belog šala napisano tone knjiga i da ludost ima tendenciju širenja geometrijskom progresijom.

Na kraju evo jedne zgodne poruke: Više sreće u sledećoj priči.

© Raša Todosijević, 2008, Beograd
Raša Todosijević, 17.8.2009, Beograd
koregirao Uroš Đurić 22.4.2010, Beograd

Peščanik.net, 05.01.2019.