A Toast to the Host!

REZIGNACIJA: XXVI

El Paso, januar. Meni beše nečeg otužnog u nazivu motela „Usamljena zvezda“. Mnogima bi taj naziv možda zvučao idilično, u neku ruku i rodoljubivo. Gazda motela: oniži matori ćelavko, tek je godinu-dve mlađi od mene. Odmah se ispostavilo da smo zemljaci. Po mojim popustljivim balkanskim merilima motel bi se mogao opisati kao pristojno održavane barake, zapravo dva krila prizemnih daščara povezanih sa centralnom zgradom, recepcijom, parkingom i tako to.

Mic po mic, shvativši da sam ja nevažna cvećka, siromašak, budista il’ kaluđer nekog zaboravljenog prosjačkog reda na proputovanju ka Svetoj zemlji, a pride sam se dobrano ugnezdio u njegovoj motelskoj hacijendi, gazda mi uz već malčice otpijenu flašu tekile i dosta preslanog čipsa, onako bez povoda, tako iznebuha, valjda kao zemljak zemljaku, stade pripovedati o svojim korenima.

„Momče“, reče mi zemljak pokazujući rukom ka dubini prostorije, „sve sam ti ja ovo napravio sam, sa mojih deset prstiju. Krenuo sam od nule. Jedno malo koferče i dve stotine dolara u džepu.“

Ja klimam glavom kao da ću da kažem: Lepo zboriš. Nema šta. Hotel je prva liga. Hilton u malom. Daleko si dogurao. Onih njegovih dve stotine dolara ne pominjem jer sam tu priču čuo sto puta.

Ako ostavimo po strani ceremonijalne hvale na račun El Pasa, Teksasa, Amerike, verskih sloboda i ovdašnjeg načina života, evo njegove priče u nešto sažetom i neznatno ulickanom obliku:

Njegov deda sa očeve strane je bio Rus. Zvao se Jakov. Jakov je bio mlad i nadobudan sanitetski podoficir u Dobrovoljačkoj armiji generala Denjikina. Potom su ga sa ostalom vojskom priključili baronu Vrangelu kome je na jugu Rusije data komanda. Situacija je bila beznadežna. Propast je bila neizbežna. Krim i jug behu mišolovka i za vojnike i za izbeglice. Svi su to dobro znali. Jakov se iz Odese, tačno 15. novembra 1920. godine, pre podne, na engleskom Drednaught-u otisnuo na debelo more. Panika, evakuacija! Privremena vojna odstupnica: Turska! Sa hiljade naskroz izbezumljenih Belih nesretnika za dlaku uspeva da izmakne krvavom piru Crvenih posle zauzimanja Krima. U Srbiju je došao iz Konstantinopolja. U Niš, tačnije u Nišku Banju, dolazi krajem 1923. godine zajedno sa svojom verenicom koju je pokupio, ili je možda ona njega obrlatila, sred onih blesavih i zbrkanih dana u Odesi. Verenica mu se zvala Maja Grosman, Mina Grosman ili već tako nekako. Po dedinom pričanju, verenica mu beše visoka, bledolika, zgodna, kapriciozna i malčice histerična ženska, prava otmena gospođica rodom iz Sankt-Peterburga iliti Petrograda.

Naivnom Jakovu je dugo trebalo da dođe k sebi i da potom shvati da je Maja razuzdana velegradska šmizla širokih vidika i slobodnog ponašanja. To je izazivalo mnogo šuškanja i ogovaranja udatih žena, lokalnih svetica i alapača, ali ne i imućnijih banjskih gostiju. Dedi nije preostalo ništa pametnije nego da nevernu ljubav svojski izlema i zatim beštiju otera od kuće. Dve nedelje kasnije, ili tako nekako, sklapa brak sa jednom tamošnjom belom Cigankom i o istom trošku u Banji otvara apoteku od koje se pristojno moglo živeti. Maja je odmaglila u Crnu Goru, u neko primorsko mesto, pa je među Crnogorce nesebično počela da širi onu nadaleko poznatu rusku gonoreju – Majin ili takozvani carski triper. Triper a la Romanovi.

Dedine zlobne reči o Majinoj gonereji ne zvuče uverljivo. Nije verovatno da je ona kapavac donela sa sobom iz Rusije. To bi deda, kao farmaceut, poodavno osetio – kako se to obično kaže – na svojoj koži. Da je bilo onako kako on tvrdi, sigurno da bi nešto preduzeo još u Odesi. Biće da je reč o običnom triperu, ali je Crnogorcima iz nekog sasvim neobjašnjivog razloga više imponovala ruska verzija.

Za vreme rata omanja nemačka avionska bomba pogađa njegovu apoteku, ali na svu sreću niko nije stradao. Jakov se zajedno sa ženom i sinom jedincem, budućim ocem našeg pripovedača, seli u Niš. U Nišu, za preostale carske zlatnike, za one blistave zlatne petake iz 1903. i ko zna šta još pride – u igri je bila tapija na plac i napola srušena apoteka – kupuje prizemnu kuću sa baštom, gore iznad železničke rampe, tik uz groblje, u nekaldrmisanoj Goričkoj ulici, na brežuljkastoj periferiji koju su Nišlije, verovatno po jednom davno zamandaljenom bircuzu, s ponosom zvali Vazdušna Banja. Otac budućeg gazde „Usamljene zvezde“, dakle pola Rus a pola srpski Ciga, 1943. godine ženi se najstarijom ćerkom njihovog prvog komšije.

Nevestin otac je posle rata postao milicioner. Beše to čovek tvrde ćudi, čankogrebac sa nadimkom Kucov. Nevestinoj majci su komšije nadenuli nadimak Cajka. Kucov je bio brbljivac, neprikosnoveni gazda u kući, batina u porodici, rođeni lažov ali relativno inteligentna osoba, bar kada se ima u vidu onih šest meseci večernje škole koju je završio bez po muke. Sve mu je išlo k’o po loju. Pošto mu je milicionerska plata bila mala on stade da krade mermerne spomenike sa niškog groblja da bi ih zatim prodavao onim istim kamenorescima kod kojih su ožalošćeni ljudi dolazili da naručuju spomenike.

Jednom ipak dođe čas da se polože računi. Njegove kolege milicioneri, znanci, pa čak i dobri drugari iz iste milicijske stanice, dođoše da ga hapse. Oni banuše, da li baš slučajno, nekako u decembru, dok je Kucov okružen porodicom i prijateljima u dobrom raspoloženju slavio porodičnog sveca, Svetog Nikolu, omiljenog zaštitnika srpskih moreplovaca, svetskih putnika i male dece. Prema jednoj fascinantnoj ali ipak teško proverljivoj verziji, Sveti Nikola se od glave do pete prerušio u poznatog niškog doušnika i svodnika zvanog Mile Tetreb, te se tako vešto zakrabuljen uputio pravo komunistima u šake da bi im dojavio ime i tačnu adresu skrnavitelja svetih grobova. Po drugoj priči, takođe verovatnoj ali sasvim suprotnoj od prethodne, hapšenje je izvedeno na dan Svetog Nikole sa namerom da se našoj veri, veri naših predaka jednom i za svagda podseku krila. Valjalo je obezglaviti praznoverje a Kucov se u toj stvari namestio ko’ kec na desetku. Ovamo slavi slavu, štuje Svetog Nikolu, deci za Vrbicu kupuje zvonca i plehane krstiće a tamo noću u uniformi, sa pištoljem za pojasom, vršlja po groblju i krade spomenike. Oni koji su stanovali pokraj groblja tvrdili su da su u ta Kucovljeva vremena to tužno mesto pohodili duhovi u pratnji čopora skotnih vučica i da su se pred svitanje mogla čuti zapomaganja i jezivi dečiji jecaji.

Nikoga nećeš razuveriti ako kažeš da tu uopšte nema prekogrobnih tajni. Niko ti neće poverovati ako ustvrdiš da ona strašna priviđenja nisu karakondžule već zapravo siromašni Cigani, da one dlakave zverke užarenih očiju nisu skotne vučice već psi lutalice koji se tu od vajkada hrane ostavljenim ponudama, a da su dečiji jecaji samo zabava obesne mladeži gde u svom bezobrazluku uteruje strah u kosti prolaznicima koji se koriste poznatom grobljanskom prečicom.

Uostalom, ova bi zgoda vremenon izbledela, baš kao i svaki mutež, kao kakvo beznačajno zbitije il’ jutarnja izmaglica, da među svetom ne beše strašljivaca koji, navodno, na nagovor sujevernih žena ili svojih zloslutnih sestara, počeše o vratove da kače svakovrsne amulete, talismane ili, kako se to narodski kaže, amajlije protiv uroka, protiv zlog pogleda, vradžbina, bajanja, vampira, veštica, vukodlaka i drugih nečastivih sila, preporučujući za tu spasonosnu svrhu krstić od suvog lipovog drveta, zatim mali smotuljak crvenog konca i dva pera od morkinje.

Bilo kako bilo, Kucov ruši spomenike, duhovi cvile i tumaraju naokolo, bespomoćni pokojnici zapomažu, Sveti Nikola okleva a milicioneri vrebaju zgodnu priliku da se o istom trošku obračunaju sa lopovom, Bogom i našim lepim narodnim običajima.

Zahvaljujući tom nesretnom zbiru okolnosti ili tako nekako on je za svoj prerani pokušaj poslovnog ponašanja u duhu srpskog laissez-faire-a zaradio tri godine zatvora i novi nadimak: Robija. Kucovu je, naime, suđeno i presuđeno bez advokata, bez dokaza i bez valjanih svedoka. Na veliku sreću, u ta jadna poratna vremena, čestita reč savesnog građanina ili nekog naprednog omladinca imaše veću težinu od činjenica što je, istini za volju, sudijama znatno olakšavalo rešavanje pristiglih predmeta. Povrh toga, obnavlja se, dakako u tišini, na sporedna vrata, ispod žita, prekinuta saradnja između crkve i vlasti, mada u tom osveženom pobratimstvu ne beše iskrenog poverenje pa ni traga od stare suvladarske ljubavi. Ta će ljubav da popričeka bolje dane. Po izlasku iz zatvora Kucov ili sada Robija, pokušava da se bavi sitnom trgovinom. Mnogo pije ali ni za živu glavu neće potegnuti pivo iz zelene flaše.

Kucovu socijalizam nije dao prilike da se razmaše i svetu pokaže šta on stvarno ume. Na kraju krajeva, krasti teške mermerne spomenike nije nimalo jednostavna stvar. Nađite se vi u njegovoj koži. Radi se uglavnom po mraku, u sitne sate, a težaci – nelojalan seoski kadar – uvek kasne, traže više novaca nego što njihovo najamništvo zaslužuje ili, onako seljački, kako već samo seljaci umeju, izmišljaju šašava kovarstva, vazda bogoradaju i čestim pozajmicama ucenjuju poslodavca.

***

Čuvar ove kratke ispovesti, vlasnik motela „Usamljena zvezda“ u El Pasu, dolazi na svet u niškom porodilištu 1946. godine. Prvo pa muško.

Tokom 1967. godine zdrav i prav, širom otvorenih očiju, bez jasnih planova za budućnost, skita Parizom. Grad je veliki i svakojaki svet živi u njemu. U svojoj dvadeset i prvoj godini, na čuvenom Monmartru, kraj tezgi, slikarskih štafelaja i kafanica, mladić turistima reže crne papirnate siluete i tom veštinom ozbiljno šteti sirotinju sa Dalekog istoka. Kad je bez posla ne gubi vreme već iz jedne kupusare uči engleski i budan sneva da jednog dana ode na Aljasku. Iskonski zov ruske duše. Zahvaljujući dobroti, vezama i birokratskoj umešnosti neke verske družine 1968. godine, upravo dok pariskim ulicama besni boj izmedju policije i studenata, on sa urednim iseljeničkim papirima stupa na tlo obećane zemlje: Njujork, potom Dalas i, konačno, El Paso. Kakvi studenti, kakve puste demonstracije. Studentariju bi valjalo mlatiti usranom motkom pa nek se svi puše. Vlast je vlast, red je red i tačka. Zna se ko je domaćin u kući. To je zapravo sve: Naš čovek u raštrkanju.

***

Gazda kadašto ume da bude vrlo ljubazna osoba. On je poslovan čovek. Radi na recepciji, bavi se svakodnevnom administracijom, nabavlja neophodan provijant, vodi računa o zaposlenom osoblju a ne pada mu teško da opaše kecelju i da se lati šankerskog posla. Gotovo da nema obrva a lice mu je osuto bubuljicama – verovatno zbog svog dermatološkog nehaja ili možda neumerene upotrebe američke demokratije i brze hrane. Umesto kravate oko vrata vezuje crnu pantljiku. Kad hoda klatara levo-desno i sigurnim korakom pokojnog Džon Vejna vešto vijuga između stolova. U stvari on ne oponaša samo slavnog glumca već i one naduvene južnjačke gluperde. On je oponašao seoske dasovane, ali mu se taj zacelo kameleonski refleks postepeno uvlači pod kožu. Sinovi mu prekoputa motela drže perionicu kola. U sumrak Nišlija neće propustiti da podseti spremačicu, rošavu Meksikanku, čistunicu, da trkne na parking i da sa jarbola pažljivo skine zastavu. Neko mu je šanuo na uvo da po vrlo strogom zakonu države Teksas državna zastava ama baš nikako ne sme da prenoći na otvorenom. Kakva mi je to vajna zastava koja se plaši mraka? Možda ima kokošije slepilo ili jadnica skriva neprijatnosti iz detinjstva. Uveče cela porodica, gomila prežderanih telesa, šljoka pivo pred televizorom i već oko jedanaest sati eno ih gde spavaju ko klade. Zašto ne kupe veći televizor? Ujutru se svi tuširaju – bolje rečeno trezne se i šure!

Ščepavši hitrinom izgladnele zvečarke moj novac, moju papirnatu gotovinu, deset dolara za svaku prespavanu noć u brlogu zvanom „Usamljena zvezda“, gazda mi je veoma iskreno poželeo sretan put. Ljudi obično kažu da su oči ogledalo duše. To je lepa ali otrcana izreka; oči, misli, slutnje, pomešana osećanja, Bodler, Jesenjin, Lorka, Žak Prever, duša i tako to. Možda u tome ima neke istine.

Ponekad valja obratiti pažnju i na pokrete ruku. Novac je ščepao munjevito. Broji ga odmerenošću prevejanog zelenaša sa niške pijace. Nemam ništa protiv toga. Novac je za brojanje.

„Putuješ za Njujork, a?“, reče gazda, mada oboje znamo da je on to sa Njujorkom izburgijao tog trena da bih mu ja nesmotreno lanuo gde idem. Bilo bi odveć glupo da me otvoreno pita gde sam namerio da idem.

„Ne. Putujem za Stokton. Odatle ću za Evropu.“

Mrzi me da mu objašnjavam da ću prvo morati da svratim u Stokton, tačnije u Linkoln Vilidž a potom u San Francisko. Iz San Franciska letim za Frankfurt a odatle verovatno autobusom za Beograd. Uhvatio sam sebe da škrtarim sa rečima. Postao sam pravi usamljeni skot. Lonesome cowboy! Sumnjam da on zna gde je Stokton.

„A, za Evropu. Nisam te pitao da li si ikad bio u Nišu?“

„Bio sam. Gadno i jadno.“

Našavši se nenadano na klackalici Nišlija sleže ramenima. Sa jedne strane ponos, stari balkansko slavijanski ponos, sa druge strane stars and stripes, motel, rebarca, hladno pivo i televizija.

Htede mi reći da tamo i nije bilo toliko loše kako sam ja u dve reči i bez dlaka na jeziku oblatio njegov Niš. Pa opet, šta bi mogao da uzvrati na pitanje zašto se on kog jarca smestio čak ovde u ovaj El Paso, na špicu Teksasa, gotovo u Meksiku, među brkate kuvarice i desperadose, ako tamo u tom njegovom gradu kraj mutne Nišave i nije bilo baš tako loše, kako ja bez uglađenih reči klepećem. Možda je bio žedan demokratije i širih intelektualnih vidika, ali su ga u njegovim plemenitim namerama davile zlurade komšije okoreli komunisti, a uz njih i onaj njegov deda bivši milicioner, neopevana pandurska pijandura u narodu poznat kao Kucov Robija. Ljudi su uvek žedni neke svoje demokratije. Stvari stoje ovako: Ako bi on kazao štogod loše o Nišu to je jedna stvar. O.K. Sve je onako kao on tvrdi, od a do š. Ako mu ja nalazim mane onda vređam njegova tanana osećanja, a uz to sam i grdna neznalica. Nemam ja pojma gde se pije najbolja boza u Srbiji, gde se pravi najbolje kiselo mleko, ko je bio Stevan Sinđelić, gde je Čegar, šta je Ćele Kula, gde je Medijana, tvrđava, Niška Banja, Sićevačka klisura, Sveti Pantelejmon i tako redom do Svetog Save, Cara Dušana, Starih Slovena i onog slavnog cara Konstantina, zvanog Veliki. Ako se on jednog dana ipak vrati u Niš, da uz pivo i ljute pečene papričice progura svoje penzionerske dane, već ovde sanja kako će mu susedi nadenuti nadimak Amerikanac. Lep nadimak: Idemo kod Amerikanca. Gde je Amerikanac? Eno ga Amerikanac! Pa opet, bilo bi bolje da pita svoje sinove šta oni misle o Nišu. Da nije očevih tugaljivih pripovesti i po koje iskrene muške suze, njih dvojica za tu njegovu vukojebinu na tamo nekom Balkanu nikad ne bi ni čuli. Šta tim otresitim momcima rođenim i odraslim u El Pasu znači Niš? Ništa. Baš ništa.

„Nemaš mnogo stvari. Daleko je Evropa“, opet će Amerikanac.

Vidim ja gde on cilja. Zna on dobro šta znači skitaranje po belom svetu. Klipan sa malo prtljaga, a pride daleko od domaje, ili je skitnica ili je milioner ili ga možda juri policija. Ja očigledno nisam milioner niti me juri policija. Mada sam bliže skitnici, drznuh se da pred njim, pred nemerljivim gorostasom svekolikog srpskog rodoljublja, pred stručnjakom za geopolitiku, komunizam i Istočno pitanje, trtljam o turobnom nebu i ponornom jadu srpske provincije. Ni u najluđim snovima ne bih mogao da zamislim milionera koji se baškari po ofucanim sobama motela „Usamljena zvezda“. O cucarachama ili, naški rečeno, o bubašvabama od dva inča nikom ni reči.

***

San Francisko i Sjedinjene Države napuštam tužan. Pada sitna kiša. Prve sveže kišne kapi posle dva meseca suvog vremena. Oblaci i kišica pojačavaju moju setu. Moja seta je kao i reuma. Ne ide mi se za Srbiju. Ne ostaje mi se u San Francisku. Danas je 17. mart, dan Svetog Patrika. Sveti Patrik je zaštitnik Irske i Nigerije. Ako vas ujede kobra ili crna mamba, pomolite se Svetom Patriku i stvar je rešena. Ništa ne košta a odmah deluje. To je prava stvar. Oduvek sam verovao da pored zvanične medicine i svakojakih otrovnih hemikalija postoji i duhovna alternativa. Recimo: skok u dalj.

Šetam Embarkaderom. Skrećem u Howard Street. Kišica polako prestaje. U jednoj od poprečnih ulica, u New Montgomery Street, mali tamnoputi školarci u zelenim kaputićima i sa zelenim kapama na glavama, marširaju u čast pomenutog sveca. Patrikovi preduzimljivi zemljaci su na ovaj blagosloveni kontinent besplatno prevezli njihove pretke, pa je red da im se ovdašnja mladež afričkog porekla za te davnašnje usluge svojski oduži. Šta bi se desilo da nije bilo engleske promućurnosti, španske bezobzirnosti ili portugalskih karavela? Živeli bi u Africi i ne bi imali američke pasoše.

Na jednom starom kamionu ukrašenom šarenim girlandama od krep papira, desetak medenih beloputih devojčica u kratkim plišanim suknjicama i crvenim lakovanim cipelicama drže se za ruke i stepuju. Na trotoaru, iz donjeg rakursa, njihovi roditelji kamerama snimaju razdragan prizor ali naokolo, k’o lenje okeanske ajkule, tiho kruže zabrinuti pedofili. Narod pazari po radnjama. Porodice sede po restoranima. Dečaci veselo jurcaju naokolo. Ljubavnici se drže za ruke. Dangube hrane kliktave galebove. Sprema se parada. Ljudi i žene uživaju u svojoj debelo plaćenoj dokolici.

Čuvši za moju odluku da se vratim u domovinu Tom Ezava, profa japanske književnosti, pisac jednog bestselera i politička sveznalica, očinski mi preporučuje da zašiljim olovku i da počnem da vodim dnevnik. Pomislih: burazeru, belosvetski pametnjakoviću, vidro pacifička, morski lave, siđi već jednom sa tog svog sterilizovanog Olimpa. Ne idem ti ja u prašume Amazona, ne nameravam da istražujem život reptila na Novoj Gvineji niti mi pada na pamet da snimam dokumentarne filmove o gologuzim lovcima na divlje svinje i ljudske glave. Nikada mi neće biti jasan pravi smisao plemenitog saveta pomenutog profesora japanske književnosti. Vodi li taj kalifornijski lepotan dnevnik kad putuje za Boston ili kad zbog one svoje njujorške švalerke vazda leti na istočnu obalu? Odakle tom naduvanom kalifornijskom derletu pare za avionske karte? Odakle njegovoj njujorškoj prakljači novac za preskupa modna luksuziranja? Kad god dođe u San Francisko samo cmizdri, samo se duri, šmrče i nešto nateže. Gospođica uobražava da je Joko Ono. Vreme provodi u knjižari City Light domunđavajući se sa matorim Ferlingetijem o francuskim filozofima. Francuski filozofi, velika stvar. Gomila nadobudnih škrabala. Svi nose plave košulje i trtljaju koješta o politici. Na mene gleda kao da sam morsko prase ili prestrašena crna stonoga pod vlažnim kamenom. Kad sam je jednom pitao čime se bavi u Njujorku, kiselo mi reče da je frizerka. Cura me zafrkava. Valjda se samo po sebi podrazumeva who is she and what she is doing. Prezire one sjebane istočne dotepance sa Kvinsa. Sa skupim devojkama iz Čelsea, pogotovu sa onima koje zuje oko design, art, photography, fashion and public relation, uvek ima briga. Nije glupa. Ima dobre noge, lep stas, izvežbano odlučan pogled, vodi zdrav život ali je teška ko’ olovo. Kladim se u pet stotina dolara da se ta japi rospija nikad neće udati. Danas je lakoverni gospodin Adonis od trideset godina i sa par miliona dolara u džepu retka zverka. Ostaće usedelica. Možda je za planetu tako mnogo bolje. Neka usvoji neku lepu vijetnamsku žgebu. Bio bi to politički vrlo korektan potez.

Sedam u avion. Grdosija preleće Sjedinjene Države, deo Kanade, Grenland, Atlantik, Škotsku, Englesku i posle šesnaest sati neprekidnog leta bez treskanja samouvereno rula pistom frankfurtskog aerodroma. Valja naviti sat po evropskom vremenu. Na aerodrumu sam u restoranu naručio kriglu piva i gulaš. Gulaš je predivan. Tražim još jednu zemičku. Nemci prave deset puta bolji gulaš od Srba. Ni mađarski gulaš nije loš. Iz Frankfurta sam se autobusom – minus air condition, plus idiotska balkansko-manjinska muzika – mrtav umoran dokotrljao do Beograda.

U avionu do mene sedi sredovečna dama šućmurasto plave kose, preplanulog pegavog lica, malih srcolikih usana i bledo zelenih očiju. Izgleda zdravo, negovano, zadovoljno, smireno i nadasve čestito. Tako izgleda. U mladosti je obožavala Džona, Džona Kenedija. Džona Ficdžeralda Kenedija i Džeki – dok se dotična „francuskinja“ nije udala za onog matorog grčkog milijardera. Šućmurasta dama na sebi ima roze haljinu, roze džemper i tanušni zlatan lančić oko svog pegavog i već namreškanog vrata. Gospođa reče da je rodom iz Sinsinatija. Ide u Nemačku kod sina. Njen sin nešto važno radi u jednoj maloj i slatkoj nemačkoj selendretini. Takođe reče da joj je otac u Sinsinatiju imao poslastičaru sa italijanskim sladoledom, ali je nju božje proviđenje odvelo ravno u San Francisko. Šta to znači ravno u San Francisko. Od Ohaja do Kalifornije nigde nije stala. Usput nije odmorila dušu, prenoćila ili štogod prezalogajila. Prvi put sam se istinski i iskreno zamislio nad smislom proviđenja. Eeej, proviđenje! Šta je to što ljudi nazivaju nebesko uplitanje u njihova uglavnom sitna i beznadežna zemaljska čeprkanja? Šta je to deus ex machina? Šta je to božije učešće u ljudskim poslovima? Vidim boga s onom ustalasanom mojsijevski kolmovanom bradurinom do pojasa kako se sa rasklimatane građevinske skele dernja i grmi na uplašenu svetinu. Svi se tresu, krste i cmizdre. Baronesa Margaret se od straha upišala u gaće. Novopečena Baronesa se boji Boga koliko i ja crnog đavola.

Gospod besplatno prosipa svoju neizmernu božansku pamet a u predasima religioznog mudrovanja gasi žeđ izvorskom vodom i poluglasno, ali vrlo ubedljivo, preti paklenim ognjem. Kada se Bog razljuti onda tu nema šale. Mogao bi lako da nas zalije novim Potopom. Dobro je poznato da je njegov prethodnik, Mister Zevs, onaj mnogobožački vrhovnik, pored rođene sestre i supruge u narodu zvane Hera, ševio sve što nosi suknju. Postavlja se pitanje da li i naš hriščanski Bog, Bog Otac, ima penis? Kiticu, kurčić ili štogod nalik tome. Da li on ima nekakav, ko zna kakav, samo njemu svojstven božanski palamar za bezgrešnu uživanciju. Ja mislim da ima. Siguran sam da ima. Kakav bi to mogao biti bespolni Bog Otac? Bog a beskurica!

Eto, svi moraju da glasaju za njegovo postojanje. Niko nije lud da glasa za Lucifera, za partiju palih anđela ili da na svenarodnom referendumu, daleko bilo, hemijskom olovkom zaokruži ono: Ne postoji. Ako ne dobije većinu, ako pobede ateisti, mogao bi da nam priredi Armagedon. Sedi ti Bog na vrh zelenog brdašca. Trava je upravo pokošena i miri kao u gradskom parku. Žuti se po koji stidljivi maslačak. Bog se uvalio u svoj velebni carski tron, u krilu mu leži siva sveščica puna naših greha, pije belo kalifornijsko vino i na glavnoj probi zadovoljno posmatra kako nas, naravno nas proverene nevernike, sve strašljivce, nikogoviće i ništarije, satire sila vojske Mraka. Mračnjaci nas tamane ko jarebice a On širi ruke, veselo maše gospodinu Sotoni i cokće. Cokće od sreće. Brigadni General Sotona jaše razigranog riđana i predvodi dve stotine miliona demonskih konjanika: dve stotine miliona, gospo moja, silnih oklopnika. Sotona bljuje sumpor i smolu a mačem kosi na sve četiri strane. Lete glave, šiklja krv, kukaju nevernici.

Jovan sa Patmosa, politički emigrant, stručnjak za okultizam i nadaleko poznati spisatelj horor romana, olovkama u boji hitro skicira prizore za svoj novi film pod radnim nazivom Otkrovenje IV. Jovan pikira na Oskara: Aut Oskar aut nihil. On sanja novi blockbuster. Svuda vidi novac, slavu i osvetu. Kada se oglase onih sedam vaseljenskih truba, kad preklano janje zapeva svoju molitvu vrh strašnog brega od ljudskih lobanja a daleka rika aždaha najavi dolazak Sina Božijeg, kuku nama. Zaboraviće naš Jole na obećano praštanje, na milosrđe, na oprost dugova, na snevanu jednakost i bratstvo među nevoljnicima: biće krvi konju do uzengija. Kada se okupa u našoj krvi vrgnuće se lola u ono što uistinu jeste: Osvetnik i zavidljiva bezumica. Gore je Raj, dole je Pakao i ništa između toga; Ni maleni svitac neće smeti da proleti njegovim kosmičkim ništavilom. Zavidljivac bi da ruši ceo svet, da ruši tiraniju, e moj brale, rimsku tiraniju. On bi da smoždi i sisatu kurvetinu sa Oronta, našu Veliku nasmejanu radodajku, našu Marijugalante, sve zarad uškropljenog Jerusalima, zarad novog nasilništva, zarad beloguzih kaluđerica, i efeba, dabogme, ukoliko mu onaj njegov kurac nije isključivo spiritualne prirode, il’ je nalik kakvoj izdevetanoj zmijurini kojom podnapiti zaludnici po seoskim sokacima plaše raspupele mladojke.

Johan sanja san: John sanja baštu bez mane, čistu i tihu, bez jada, bez bolesti i smrti; on sanja večni El Dorado, nepromenljiv, neponovljiv, neprolazan, neuznemiren, netaknut, uvek isti, apsolutno isti, zauvek isti, iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, iz veka u vek, iz milenijuma u milenijum do u beskraj. Kad ti Joca svojim oštrim makazama skroji ubavo odelce trajaće ti ono zauvek. Nema toga ko bi uspeo da sačuva zdrav razum u njegovoj blještavoj isposnici, u zlatnom Jerusalimu bez jutra, bez vetra i bez onog divnog proletnjeg sumraka. „Večnost traje najduže“, kako bi to rekao moj kamarad Kurt Šviters. Nemac! Ko bi drugi.

Bog bi nešto da nam otpeva. Danas mu je do pevanja.

Predgrupe: apostoli, jevanđelisti, patrijarsi, crkveni oci, sve pape rimske, njih 265 redom, od Petra do Vojtile, pa lokalni sveci, pa blede raščešljane svetice sred zadovoljstva i bola, u egzaltiranim pozama ala Berninijeva Sveta Tereza iz Avila, pa nebrojeni protohrišćanski, ranohrišćanski, srednjehrišćanski, kasnohrišćanski, poznohrišćanski, neohrišćanski i posthrišćanski mučenici. Prozirne Arhanđele, Heruvime, Serafine, Luftone, Guzone, Doušnike i Anđele neodređenog ranga, pola i seksualnih naklonosti da i ne brojimo. Svi su tu. Dirigent: Santa Lucia iz Sirakuze. Doletela je gospođica privatnim avionom iz slavne Venecije. Dođe cura iz Mletaka. Poletela je ravno sa aerodroma Marko Polo. U levoj ruci drži blistavi poslužavnik sa svoja dva iskopana oka. Nigde leda! Desnom rukom žustro diriguje raspevanom hrišćanstvu. Huči planeta, ječi vaseljena, komete fijuču, pršti vatromet a slepa svetica, gotovo devojčica, polako diže glavu k nebu i praznim dupljama traži svog über ljubavnika, svoju Sex Machine, Isusa Hrista na visini. Alleluia brothers!

Mnogi smeli istraživači nepoznatih okeana i novih kontinenata sa nadeždom u povoljan ishod neizvesnih naučno-pljačkaških pustolovina svoje su jedrenjake krštavali imenom „Proviđenje“. Uzgred: Magelan nije vodio lični dnevnik a Kolumbo je žvrljao koješta; lagao je mornare i moljakao Boga. Na palubi Hristonosac laže prost svet, laže jadne i bezube marinerose, laže robijaše, laže mučenike izjedene skorbutom, uljuljkuje ih sutrašnjim danom, a u svojoj chupeti, sam samcijat, satire pečeno pilence, mljacka, cuga rakiju, punim ustima preklinje Svevišnjeg: cmizdri Admiral da mu ovaj pomogne da što pre doplovi do Indije.

Tik uz „Santa Mariju“ koja je upravo isplovila iz reke Tinto (Palos de la Frontera) promiče flota koja je dan ranije krenula iz Kadiza. Dvadeset i pet lađa. Svi su brodovi pretovareni Jevrejima. Crne se grozne palube. Nevoljnici pevaju psalme uz bubnjeve i žalobne leleke žena. Đenovljanin i njegova bratija plove za Indiju, za Cipango, ako Bog da. Oni sanjaju zlato, titule, slavu i grdna imanja. Opljačkane Jevreje bogomoljci proteruju iz Španije. Proteruju ih zauvek. Pravac: Maroko, afrička obala, Portugalija ili ko zna gde. Egzodus ne predvodi rogati Mojsije sa zmijom u ruci već niko drugi do onaj Pedro Karbon, španska uzdanica, gusar, trgovac robljem, zlo i najobičnija morska hulja. Gde to ima!

Negde, negde na nekom neodređenom mestu između neba i okeana, prepliću se i raspliću i opet prepliću otegnuti jecaji hiljade nedopevanih i nikom razumljivih Kadiša sa hiljade gromkih, promuklih i prkosnih glasova Salve Regina:

Salve Regina, Mater misericordiae,
Vita dulcedo et spes nostra salve.
Ad te clamamus exsules filii Hevae.
Ad te suspiramus gementes et flentes,
in hac lacrimarum valle.
Eja ergo advocata nostra,
illos tuos misericordes oculos ad nos converte.
Et Jesum benedictum fructum ventris tui
nobis post hoc exsilium ostende.

Lam’na-tzay-ach mizmor l’dövid.
Ya-an’chö adonöy b’yom tzörö, y’sagev’chö shaym elohay ya-akov.
Yishlach ez-r’chö mi-kodesh, umi-tziyon yis-ödekö.
Yizkor köl min’cho-sechö, v’olös’chö y’dash’neh selöh.
Yiten l’chö chil’vö-vechö, v’chöl atzös’chö y’ma-lay.
N’ran’nöh bishu-ösechö, uv’shaym elo-haynu nidgol, y’malay adonöy köl mish-alo-sechö.
Atöh yöda-ti, ki hoshi-a adonöy m’shi-cho, ya-anayhu mish’may köd-sho, big’vuros yay-sha y’mino.
Ayleh vö-rechev, v’ayleh va-susim, va-anachnu b’shaym adonöy elo-haynu naz-kir.
Hay-möh kör’u v’nöfölu, va-anachnu kam-nu vanis-odöd.
Adonöy ho-shi-öh, ha-melech ya-anaynu v’yom kör’aynu.

Šta bi Kolumbo, moreplovac, navigator i znalac vetrova mogao da radi u toj Indiji? Valjda bi Indusima otimao njihovo zlato i drago kamanje. I biber. I biber, naravno. Valjda bi klao ljude kao onaj plemeniti hidalgo Vasco da Gamma u Kalkuti. Pobiješ par hiljada neznabožaca, pokradeš svu njihovu imovinu, spališ im zemlju, pokrstiš šta se u golemom strahu i jadu dâ lako nožem il’ musketom pokrstiti, ostale okuješ lancima, spetljaš u negve pa pravo u roblje, pravo u rudnike. Kolumbo nije zaludni turista pa da troši ušteđevinu i vreme po kockarnicama i skupim indijskim hotelima. Ovako ili onako, to je to. To je civilizacija. Mlatiti neznabožce uopšte nije greh. Ako neko zna pravedniji način napredovanja zašto ne pokuša? Zašto se dvoumi? Neka napiše knjigu ili kakav zgodan međunarodni priručnik o etici napretka. Ko je ikad čuo za progres u rukavicama? Možda onaj Wittgenstein? Kao: Izvinite, da li biste bili tako ljubazni da se malkice pomerite u stranu i propustite me da prođem. Ja sam doktor Progress, zapravo profesor Napredak, jako žurim u budućnost. Hvala!

Videvši da pred sobom držim časopis Art Forum, čestita naslednica poslastičara iz Sinsinatija upita me da li sam ja možda glumac. Kažem joj da nisam glumac.

Kažem joj: „Gospođo ja sam pesnik!“

Ne znam zašto tako bezočno i bezrazložno lažem to uljudno stvorenje, to uzorno severnoameričko Deus Agnes, umiljato jagnjašce „Moralne većine“ u zamaklim srednjim godinama, ali mislim da bi bilo najbolje, i na neki način obesno osvetoljubivo sa moje strane, ako joj saspem u lice neprijatan podatak da se ja bavim poslom od koga se ništa ne može zaraditi na Dalekom zapadu. Na Dalekom zapadu samo ostareli bitnici i meduze pišu poeziju. Dobro znam da je ta naizgled bezrazložna lagarija puki izraz moje bespomoćnosti. Da li je ona uopšte svesna da kraj nje sedi jedan ružan, siromašan i bezimeni stvor u ljudskom obličju. Iskreno govoreći, samo se provincijalci mogu latiti škrabanja poezije. Zure u snegovite Alpe, zure u Lunu, beru nezaboravak i u malim spomenarima pišu o uzvišenim osećanjima i o gorkim patnjama svog nesretnog naroda: Priroda, Istina, Život, Pravda, Ljubav, Nadahnuće. Uzmite Remboa za uzor. Uzmite za primer mog vrlog prijatelja i brata po nevolji, Grigorija O. Maksimoviča ili, recimo, Đuru Jakšića. Ko u El Pasu zna za nesretnog Grigorija ili za Đuru iz Skadarlije? Niko. U San Francisku svi znaju za Staljina i za Tomasa Edisona, a o našem Đuri niko nema pojma. Đura Jakšić?! Kako se to speluje?

Čim neko sebi uvrti u glavu da je pesnik, pisac, mislilac, filosof, politički vidovnjak, narodni tribun, spasitelj ili umetnički kritičar, ja bih ga bez trunke sažaljenja oterao da pere javne nužnike i neguje bolesne nosoroge. Nikako ne mogu da zamislim božansku Sapfo kako pod večno plavim svodom sunčane Helade piše predgovor za Praksitelovu samostalnu izložbu crteža i male plastike u čuvenoj njujorškoj galeriji The Lezbos & Sisters. Na vernisaži okupana Sapfo, namirisana Sapfo, skromna Sapfo, crnpurasta Sapfo, pred zabezeknutim posetiocima stidljivo saginje glavu pa im lično zbori svoje otužne budalaštine na račun Praksitelove genijalnosti. Ne, to nije moguće!

Iskustvo nam po već ko zna koji put ponavlja okatu činjenicu da se doušničke bitange, kuplerajmajstori i pohlepni spletkaroši uvek predstavljaju kao pesnici, kao premudre aforističarske lije, kao najveći rodoljubi, beskompromisni pravdoljupci, čuvari običaja, svetski istinozborci, estete, spasitelji nacije i, naravno, čestita religiozna nevinašca. Obavezno idu u crkvu, vrte se u krug, lome kolač, šire nozdrve, udišu tamjan, krste se, pale sveće, pohode sahrane, vole da žderu na parastosima, prosjacima velikodušno bacaju metalni sitniš a svojim zlim i krmeljivo-bečokastim očima zveraju naokolo, motre šta čestiti ljudi rade, slušaju šta ljudi govore pa to odmah dojavljuju tamo gde treba.

Kažu: „Možda Bog nema bradu ni belu tuniku kako su ga bezazleno predstavljali naši umni starci, ali zasigurno postoji nešto tajanstveno, sveobuhvatno i neopipljivo u šta se mora verovati“. To nešto, nešto što bajagi uvek izmiče razumnom objašnjenju, zaista mi se dopada. Veruješ u nešto ali ne možeš potanko da objasniš šta je to nešto. Hej nešto! To je nešto nesaznajno sa velikim N. To je nešto kao prah šećer između palca i kažiprsta. Ljudi te slušaju, dobronamerno klimaju glavom, smeškaju se k’o kurve sa dobrim pazarom, uvereni da je to nešto, nešto u šta ti veruješ ali nisi sposoban da dokučiš šta bi to moglo biti, zapravo njihov Bog sa kojim su oni u dosluhu, u ljubavi, u milosti il’ duhovnom saglasju, ne od juče, već iz prenatalnih vremena, takoreći od pamtiveka, od praskozorja naše svesti, iz prediluvijalnih maglina, dok su još skakutali kojekuda ko mali promrzli majmunčići.

Eto, došao sam u Beograd. Biće tačnije ako kažem da sam se vratio u Beograd. Samo bi Herr Toifel znao kakva me je to tajanstvena sila digla na noge i poterala da se vratim u Beograd. Možda je to ono proviđenje o kome sam u poslednje vreme često razmišljao? U Beogradu ću udariti temelje Prvom Srpskom Pravoslavnom Toifelijanumu. Možda ne bi bilo zgoreg da pored Toifelijanuma sagradim i opservatoriju. Naš Los Alamos. Kupio bih desetak snažnih teleskopa i krenuo u posao. Na ulazu bi pisalo: Traži Boga! 1 sat 100 nemačkih maraka. Onaj ko bi prvi ugledao Boga dobio bi na poklon limuzinu. Nov novcijat Mercedes Made in Germany. Crni Mercedes sa klima uređajem i tamnim staklima. Za sveca mobilni telefon, pejdžer ili toster. Za sveticu bicikl ili komplet hromiranog kuhinjskog posuđa. Navali narode!

Moja ljubav prema Beogradu, ili prema toj, ruku na srce, sivoj provincijskoj pustinji na brdu kraj Save i Dunava, uvek je bila i, naravski, ostala čudna i neizlečiva mešavina prezira, tupave balkanske melanholije i one naskroz detinjaste sentimentalnosti koju verujem da čak i sasvim trezveni ljudi, ljudi racionalnog kova, zauvek nose o svom rodnom gradu. Beograd je, naime, mali grad; da ga ja ne pohodim bio bi još manji. Da li sam ja trezven čovek? Da li ja čvrsto stojim na zemlji ili sam beznadežno sklon levitiranju?

Obožavam da letim. Neki put letim sasvim nisko, onako potrbuške, na metar il’ dva od zemlje a nekad letim visoko iznad oblaka. Dole pljušti kiša, besni nevreme, sevaju munje, pucaju gromovi a ja gore zujim sred nebeskog mira: paperjastom krajoliku nigde kraja. Obleteo sam sve kontinente. Volim da dremuckam na peščanim plažama pustih ostrva. Sunce sija, okean se mreška, pirka vetrić, u plićaku školjke a ja u senci pod palmama leškarim i čitam bajati subotnji dodatak Finacial Times-a. Ima puno pristojnih članaka o umetnosti. Milina.

Priznajem: dok letim malčice kraduckam po visokim zgradama i skupim radnjama; volim lepa odela i gotovinu. Novac me čini samouverenim. Biti samouveren nije sramota. Samouverenost je vrlina. Meni gotovina kao takva, sama po sebi, nikad ne izaziva žudnju. Žeđ za novcem nije ono glavno. Prezirem srebroljubce. Glavno je da letim nebu pod oblake, da zveram i uživam po dobrim restoranima: Tiha muzika, prijazna posluga, ukusna klopa, popustljive prijateljice. Na stolu ljubičaste perunike u kristalnoj vazi made by Svarovski a pored nje velika srebrna pepeljara. Prošle sam godine u Glazgovu nabasao na 1.974.000 funti. Neko ih je ostavio u kancelariji i to preko vikenda. Grdno sam se namučio leteći po belom svetu sa tim glomaznim škotskim bagažom. Kadašto mislim da je novac samo teret. Kad letim imam utisak da sam van vremena. Osećam se kao da sam s onu stranu istorije. Jesam i nisam. Istorija čovečanstva me uopšte ne dotiče. Znam sve o njoj ali me baš briga. Sem skitanja nemam drugih zanimanja. Svi filmski letači imaju dvostruki život. Imaju sveti zadatak. Pre podne rade gde rade, izigravaju skromne i savesne službenike po velegradskim nadleštvima a popodne ili kad se smrkne svojim nadljudskim sposobnostima nemilosno ratuju sa zlim kosmičkim silama. Brane čovečanstvo od propasti. Doktor Heroj i gospodin Sluga. Naši tihi susedi, bajagi građani kao vi i ja, čitaju novine, gledaju televiziju, idu na posao, zarađuju pare, izdržavaju svoje nalickane žene i školuju svoju lenju dečurliju a preko noći kokaju aždaje, satiru nepravdu, i tako to. Sutra ujutru, naši Gilgameši, Perseji i Sveti Đorđevići, kopljonoše, noćašnje gušteroubice, opet glume prijazne susede, nasmejane male ljude, obične poltrone i upišane mastiljare. Rade sa kompjuterima ali su u duši ostali stare tupoglave ćate i mediokriteti. Stara i nepodnošljiva slika ulepšanog ropstva. Ja nemam misiju.

Jednom sam nameravao da neopažen ušetam u neku veliku katedralu tokom večernje službe i da sred zahuktale popovske govoracije lagano i ćutke poletim u vis, onako – raširenih ruku. Bio bi to svetski događaj prvog reda. Obrt neviđenih razmera. Čudo nad čudima. Narod bi pohrlio veri, svi bi se krstili od jutra do sutra, a mene bi belobradi patrijarsi još za života proglasili za sveca. Ja živi Svetac! Drugi Septembar: dan Svetog Dragoljuba Pravednog. Nikome ni po koju cenu ne bih otkrio da ja upražnjavam levitiranje od svoje pete godine, još od onih dana dok sam sa mojim jadnim roditeljima životario u memljivoj šupi u Šajkaškoj ulici broj 17. To je tamo kod Dunav stanice. Eto jednog lepog detalja za sve moje hagiografe. Neću biografiju, neću životopis, neću mit i maglu, neću memoare izlapelih akademika i pijanih novinara, hoću hagiografiju na pergamentu!

Takođe sam imao u planu da se sjurim do Turske, na Ararat, i da se tamo, na tim ledenim visinama, dočepam Nojeve barke. Možda bih svratio u Jerevan na roštilj.

Počivši ruski car Aleksandar III, imperator zvani debeli mirotvorac, neka mu je laka sveta ruska zemlja, pokušao je da se domogne Barke. Nije mu uspelo. Da je uspeo da do Moskve dogura taj krš, tu Arku, ne bi bilo I svetskog rata. Ne bi bilo revolucionarnog prevrata, Lenjina, Staljina, Čemberlena, Hitlera, II svetskog rata, atomske bombe pa ni Mao Ce Dunga. Budućnost bi krenula nama nezamislivim tokom.

Ja bih taj prepotopski i postpotopski materijal, drvce po drvce, klin po klin, daščicu po daščicu, polako prodavao zainteresovanoj klijenteli. Osnovao bih međunarodno preduzeće za prodaju drvenih dokaza. Narod bi ko lud nagrnuo da kupuje dokaze vere. Naravno, samo oni znatnog imovnog stanja. Ko šiša sirotinju. Sirotinja veruje zdravo za gotovo, bez dokaza. Ne bi se mogla zamisliti nijedna poštena crkva ili narodni muzej koji drži do svog međunarodnog ugleda a da nema česticu moje Nojeve Kedrovine. Da li možete zamisliti Vatikan ili, ne daj bože, Svetu Sofiju bez mojih daščica. Ko bi imao više posetilaca: moja časna letva ili Mikelanđelov Strašni sud? Šta je važnije: Mikelanđelove izmišljotine ili moja stvarnost? Turizam bi cvetao, novac bi pristizao, narod bi pevao, viski bi tekao potocima. Zamislite samo koliko hramova ima u Južnoj Americi. Zamislite koliko je crkava posejano po Severnoj Americi, po Evropi, po bivšem Sovjetskom Savezu, Aziji, Australiji, Okeaniji, na Tasmaniji, na Novom Zelandu, na Madagaskaru, u Africi, na Islandu i tako redom. To bi sve valjalo podmiriti svetim česticama Nojeve barke. Zauvek bi nestale bezbožničke sumnje i prostačka naklapanja o neistorijskom karakteru Potopa i Starog zaveta. Sve bi napokon bilo gola istina, od Adama do Moše Dajana. Jedan iverak milion eura. Dva miliona evra! Jedna čačkalica jedna gubernijica. Od prosušene Svete Strugotine mogao bih da lenjstvujem cirka hiljadu godina. Krenem ti ja u strane zemlje, onako u besan provod, a u džepu kožna kesica puna dobro prosušene Svete Piljevine: Sitno Strugana Sveta Strugotina. Ko zna, možda bi je Trijade ili oni momci iz Kolumbije mešali sa piljevinom zvanom Strugotina Vulgaris – medicinski kazano: Versio Vulgata. To mnogi rade. Svakome svašta pada na pamet. Kad je zlato u pitanju svako je spreman na sve. Ja ljude potpuno razumem. Ne odobravam njihove besmislene postupke ali ih razumem. Novac je novac. Svi smo mi smrtnici. Bogatim Japancima bih udarao duple cene. Eskimima popust pedeset posto. Moja piljevina bi imala moju pismenu potvrdu da je nepatvorena Nojeva Piljevina. Sertifikat! Kako neko lepo reče: ko u šaci drži piljevinu prošlosti vlasnik je naših budućih dana.

***

Da li sam ja pri zdravoj pameti kad sam od kalifornijske gotovine smandrljao ovu balkansku veresiju? Ja sam niko i ništa. Void.

***

Taksista na beogradskoj autobuskoj stanici je iskrivio svoju prljavu šiju, krmeljivim očima me meri od glave do pete pa mi bezobzirnošću ulične propalice traži desetak nemačkih maraka za kratku vožnju do Kalemegdana. Ništarija. Očajnik. Prigradski jad, plebs, rođen u kakvoj smrdljivoj Murtenici, misli da sam ja gastarbajter kome strani novac viri iz guzice i da eto jedva čekam da ga nemilice razbacam među izgladnele zemljake. Gde je tu rodoljublje? Ceri se nitkov i već sanja kako će slatko i glatko da ošiša priglupu gastarbajtersku blunu. Ovce su za šišanje, zar ne? On se nikad neće obogatiti. Umreće k’o slepac. Jedan mali tamnoputi Ciga, socijalno neprivilegovano detence, kako bi to lepom rečju tuđ jad ulepšali Ameri, nutka mi na prodaju boks švercovanih cigareta. Ciga ima prljavu crvenu košulju, pantalone otrovno zelene boje i blatnjave patike neodređenog izgleda. Indija! Prava pravcata Indija. Nešto dalje policajac motri na Cigu i na njegov ili možda na njihov indijsko-ciganski-policijski poduhvat. Kraj drveta, u hladovini, ruska prijateljica proučava prolaznike. Sabereš taksistu, neprivilegovanog Cigu, policajca i studioznu rusku prostitutku, digneš to na viši nivo i odmah dobiješ kristalno jasnu sliku smisla i lepote srpske državotvorne misli, tradicije i pravoslavne duhovnosti. Volim duhovnost. Odlazim na Kalemegdan tramvajem broj 2. U tramvaju svi smrde. Smrdi prigradsko jutro. Uvek sam voleo pogled sa Kalemegdana! Dve reke, dva ostrva i sumaglica. Vidik mi kvari Novi Beograd.

Pri sebi imam nešto ušteđevine; ni mnogo ni malo, baš onoliko koliko mi je dovoljno da ne moram da trljam glavu da li ću sutra ili prekosutra imati šta da jedem i kako ću izaći na kraj sa svakodnevnim troškovima. Stanujem u kući na Senjaku. Bez prevelikog ustezanja kuća bi se mogla smatrati zdanjem tek nešto malo pristojnijim od naskroz oronule sirotinjske straćare. Kuća ima jedan sprat a pride još jedan stan u potkrovlju. Iz prizemlja do tog prvog i jedinog sprata stepenište je napravljeno od betona i mlevenog mermera, sa crnim gelenderom od livenog gvoždja i osloncem od dobrog hrastovog drveta. Od prvog sprata do mog potkrovlja vodi drveno stepenište. Stepenište je premazano šugavo-zelenom bojom. Pravi SMB kolorit. Ulica u kojoj stanujem ima samo devet ili deset brojeva. Pre II svetskog rata taj se sokak pompezno zvao Američka ulica. E moj bratac! American street! Tu ću morati da nastavim moj, uopšteno govoreći, usrani život.

***

Negde kasno poslepodne, 24. marta, javlja mi se telefonom stari prijatelj iz Nemačke. Odmah mu prepoznajem glas. Veli da ovog časa gleda na televiziji kako iz Aviana poleću borbeni avioni u pravcu Kosova, verovatno i ka Beogradu. Odlučili su da nas bombarduju. On i njegova devojka su iskreno zabrinuti za moju sudbinu. Prijatelj me pita koliko vremena treba tim mlaznjacima da iz Italije dolete do Srbije. Otkud bih ja to znao. Ne razumem se u nove tehnologije. Odgovorio sam mu da nemam pojma. Razdaljinu od doline Poa do Beograda borbeni avion F16 valjda može da prevali za pola sata ili tako nešto. Trebalo bi izračunati brzinu i razdaljinu. Silazim dole do bakalnice da kupim nekoliko flaša kisele vode u slučaju da beogradski vodovod ode dovraga. Ne žurim. Ima vremena. Dok mlaznjaci dolete svašta se može uraditi. Pred bakalnicom komšije piju pivo. Društvo zamlata se zeza i po običaju melju neku svoju visoku politiku. Vidim ja da oni nemaju pojma da će večeras biti bombi. Šta da im kažem? Ljudi, zemljaci, braćo Srbi, bilmezi tupoglavi, biće belaja, majka Srbija je u opasnosti! Upravo sam iz Nemačke dobio strašnu vest da večeras ovamo stižu bombarderi. Ne bi mi verovali. Mislili bi da lažem, da ih zafrkavam ili da namerno širim paniku. Nema mesta defetizmu, socijalistički kubo-simbolizam je danas na ceni. U Srbiji svi lažu. Onaj ko se usudi da govori istinu najviše će ličiti na lažova. Istina uvek izgleda neuverljivo. Možda bi me neko od njih prijavio policiji. Ništa im nisam rekao. Saveti sirotinji ne pomažu. Ne mogu da beže u inostranstvo, a ovde u gradu nemaju gde da sklone glave. Kupio sam kiselu vodu, uzeo sam zveckavi sitniš i vratio se gore u moje potkrovlje. Na našim televizijskim kanalima nema obaveštenja o mogućem bombardovanju. Na radio talasima takođe. Pijem izvetrelu schverc kafu, zveram kroz prozor, razmišljam, zveram u nebesa, čekam avione, čekam bombe. Nije prošlo mnogo vremena i eto: sirene počeše da zavijaju. Sirene zavijaju, sirene opominju ali ne dele savete. Svi su iznenađeni, kao da su upravo ovog trena svi pali glavačke sa Jupitera. Kao da su se sunovratili sa Jupitera. Proputovao sam svetom ali nigde nisam čuo da postoji država u kojoj je dolazeće stradanje naroda najstrožije čuvana tajna. Vrlo čovekoljubiv gest. Filantropi su se razmileli k’o mravi. Kasnije su se generali javno hvalili da su od svojih lukavih krtica tačno znali kada će doći taj kobni čas napada. Ko su bile te njihove premudre krtice? Verovatno sve televizijske stanice širom Evrope.

***

Alijansa već dva meseca bombarduje Beograd. Bombarduje ga i danju i noću. Vojnici raketama ruše sve šta im je iz Pentagona ili Brisela naručeno da sruše. Ja sam u mom potkrovlju siguran da im neće pasti na pamet da onim svojim papreno skupim krstarećim Tomahavcima od 500.000 US dolara razore bivše Američko sokače. Ko zna. Imbecili su pravilno raspoređeni po celom svetu. Nema izuzetka. Nisam baš sasvim siguran da generali u Pentagonu pilje u predratne mape. Kladim se da kompjuteri nemaju podatak gde se pre šezdeset i kusur godina u Beogradu nalazila Američka ulica. To je istorija. Zašto zalud trošiti vreme i reči na prošlost. Budućnost je pred nama. Dvadeset i prvi vek bombama kucka i pucka na naša vratašca. Prošlost je u velikom kvaru.

Mojoj majci je ovo peto masovno bombardovanje u životu. Nailazi talas reminiscencija na II svetski rat: Tepisi bombi, bežanija u provinciju, nestašica cigareta, crna berza, beda, osorni špekulanti, crnoberzijanci, užegla mast, slanina, crvljivi pasulj, brašno i gips, uvredljivo blještavi sjaj ratnog profiterstva, propaganda, lagarije, nadmene krvopije i tako to. Saveznici nas opet bombarduju.

Beograd je zamračen e da piloti ne bi mogli da vide ono što su planirali da gađaju. Ispada da je bolje da gađaju nasumice, tako, u narod, u stoku, nego da kojim slučajem pogode neku generalasku secikesu, grdnog izelicu. Generali su se dobro spremili za I svetski rat i za napoleonovsko vojevanje. Vidi se da Generalštab gleda istorijske serije na televiziji. Vrhunac lukavosti su drveno-gumeni-plehani tenkovi, tenkovi zvani lažnjaci. Kao, neprijatelj zalud troši svoje skromne zalihe municije na naše lažne tenkove a naši pravi tenkovi za to vreme neumorno satiru neprijateljske trupe koje su na našu veliku radost ostale bez municije. Oni zalud uništavaju naše drvene tenkove a mi temeljito tamanimo njihovu živu silu. Titova atomska skloništa su poodavno zapuštena ili su pretvorena u konsignaciona skladišta izvozno-uvoznih lopuža. Neka junačina ne prestaje da grmi sa televizije. Lično poziva pilote da siđu dole na zemlju, da slete sa nebesa, neka parkiraju svoje avione gde im se prohte, pa nek hrabrost i pesnice odluče ko je jači. Zna prikan da od te njegove isprazne ponude za dvoboj na pustom poljančetu neće biti ništa, pa mu ne pada teško da se iz televizijskog studija, uz voćni sok i kiselu vodu, busa u grudi. Seoska luda tera šegu i za debele novce na vašaru ludaka prodaje svoje lajavo rodoljublje. Zaključak: Kukavice ratuju avionima. Kukavice ratuju raketama. Hrabri ljudi svoje sporove rešavaju isključivo topuzima, kuburama, pesnicama i drvenim tenkovima. Neprijatelj je uvek podlac i kukavica – pa čak i kada pobeđuje.

Naša protivavionska artiljerija štrca vodenim pištoljima ne bi li možda oborila nekog gundelja u niskom letu. Pobeda je nadomak ruke. Kozaci jezde na novim metlama. Atamani šalju telegrame. Rusi spremaju tamjan, brojanice i DDT; ori se pesma, zvecka ordenje: Pravac Srbija.

***

U bivšoj Američkoj ulici, baš kraj Becine bakalnice, moja komšinica Rosa Jovanović, Rosa iz memljivog suterena, vremešna i polupismena nana od devedeset godina, sred svoje dugo taložene bede i sete pevuši:

Kad sirena dune Švabi gaće pune,
Kad sirena svira u srce me dira.

***

Jedno otresito žensko čeljade, pilot US Airforce, za svoje pošteno obavljene napore u udruženom rušenju Beograda nagrađuje se ekspedicionim ordenom. Medalju joj u Vašingtonu, u Beloj kući, uručuje lično Predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Sve se odigrava u Ovalnoj sobi. Predsednik joj muški steže šaku. Ona će taj odlučan stisak njegovih malčice znojavih prstiju pamtiti celog života. Ima i fotografije. Ona i Predsednik. Zatim ona, mama, tata i Predsednik, itd. Baš zgodno. Na stolu je Biblija. Crne korice, zlatna slova, luksuzno izdanje. Nije to štampao Gideon za kurve i bezimenu hotelsku slepadiju. Hrabroj curi treba dati orden. Nek ga nosi i neka se njime naokolo diči. Teku suze radosnice a čestitke pristižu sa svih strana. Mora biti da su joj roditelji vrlo ponosni na njene lepe bombarderske uspehe. Ko ne bi? Da nije prokletih godina, skakali bi do neba. Mama samo uzdiše: Kakva karijera, kakva karijera! Sigurno su tim povodom za rodbinu i drage prijatelje upriličili malu kućnu svečanost: veseli gosti, prijatna muzika, kokteli, blistavi escajg, kristalne čaše, sendviči, hladna teletina, razne salate, grickalice, indijski orasi, sladoled, sokovi, kafa, kolači, stari albumi, fotografisanja za uspomenu, beskrajni video snimci i tako to. Telefon ne prestaje da zvoni. Sve je kulturno, sve je comme il faut.

***

Zbog one prilično prašnjave zbrke u Njujorku i Vašingtonu, Bin Ladenovim momcima nije upriličena čak ni obična sahrana. Škrtarenje gradskih vlasti uvek mi je išlo na nerve. Navodno, ne mogu da sahrane teroriste jer se ispostavilo da su isparili na visokoj temperaturi. Ako nemaju pojma gde su im kosti zašto im onda ne sklepaju kenotafe, onako kako su to radili stari Egipćani još dve hiljade godina pre nove ere. Dve hiljade godina pre rođenja Isusa Hrista. Bezdušnoj njujorškoj birokratiji niko ne može da doaka. Uvek bi da štede na sirotinji. Sirotinjo i bogu si teška.

Napomene

Nišlijine priče ja sam, još u El Pasu, onako, za svoj groš, pribeležio. Naravno, ne sve, već samo neke zanimljive delove. Ne bih da grešim dušu ali je u tim njegovim ispovestima mnogo toga mirisalo na opšta mesta. Sve mi je to mirisalo na znanje pokupljeno iz novina, na one ko zna koliko puta prežvakane, srcedrapatelne, pseudo-istorijske feljtone sklerotičnih akademika ili, još više, na plebejske bajke koje se s kolena na koleno vucaraju po senovitim uglovima porodičnih romana i ugodno parazitiraju kroz prepričavanja i mutne snove dolazećih naraštaja. Nešto se doda, nešto uveliča, nešto zaboravi, kadašto se šta osveži, omalteriše ili okreči i stare priče u novom ruhu idu dalje.

Njegova priča, davno naučena napamet, mogla je biti bilo čija noveleta, lasno i badava istrgnuta iz istog povjesnog talasa: Jedan svetski rat, jedna revolucija, inflacija, demonstracije, teror, ulična puškaranja, propaganda, velika glad, haos, besprizorni, Beli, Crveni, Vrangel, Denjikin, Krim, Rumunija, Odesa, pretrpani vozovi izbeglica, razobručeni Kozaci, besni atamani, pljačke, evakuacije, stenice, engleski Drednaught-i, Crno more, Turska, Konstantinopolj, emigrantske muke, žal za Rusijom i danima sreće, izneverene ljubavi, silom razbaštinjeno plemstvo, cmizdrava aristokratija, jučerašnji feudalci – današnji grebatori i uobražene paralaže, neprijazna Evropa, novi početak, očaj i tako to do u beskraj.

Dva meseca po mom povratku u Beograd, ili možda koju nedelju pride, ili koju nedelju manje, a sada je to sasvim nevažno, iznenađenje! Zaista veliko iznenađenje! Stiže pismo iz Amerike. Motelijer mi piše da se on uopšte ne razume u kompjutere, da on dobro barata svojom električnom kasom i da mu je bilo lakše da mi pismo napiše penkalom. Zeleno penkalo i jedan crni novčanik – mek šlajpik, od prave pravcate kože – on je kupio baš onog dana kada je zvanično postao vlasnik „Usamljene zvezde“. Piše mi o našem druženju, o njegovom ispovedanju, o mojim upadicama, pa mi zato, eto, kao učenom čoveku, uz pismo šalje neke dokumente o životu njegovog dede Jakova. Nišlija mišljaše da se iz toga može štogod korisnog iscediti i da ne bi bilo zgoreg da te papire dobro čuvam pa, ako mi se ukaže kakva zgodna prilika, da ja to negde kulturno umetnem i objavim. Deca su mu dobro, žena takođe, motel gura po starom.

Ako nameravam nanovo da dolazim u Ameriku on je rad da mi pošalje garancije i sredi sve što uz to ide. Ako dođem u El Paso znam gde je „Usamljena zvezda“ i da ne brinem za stan i za hranu. Ono o njegovim penzionerskim danima u Nišu biće najbolje da zaboravim. Pusti snovi.

Što se tiće dedinih papira reč je o jednoj rukom pisanoj izjavi – tri ispisane strane, sve na srpskom. Vidi se sitan, starinski, čitak, ujednačen rukopis, krasnopis bez treptaja, bez nervoze – ali i trapav prevod. Osećao sam se kao neko koji je zahvaljujući proviđenju nabasao na malešnu iglicu beznadežno zaturenu u golemom plastu vremena i prostora. Ti papiri su naskroz prozaičan nacrt molbe za potrebe policije od koje on, Jakov Ivanovič Boubnov, glavom i bradom, traži „milostivo gostoprimstvo boravka u Niškoj Banji“ gde namerava – ako sve bude kako valja – da otvori apoteku:

Ime oca, ime majke, godina rođenja (17. januar 1896. po starom kalendaru), mesto rođenja, Prva St. peterburška gimnazija, studije medicine, broj diplome, nekoliko kraćih putovanja u Berlin (nepoznati razlozi), vojni rok, posao u Pomorskoj bolnici u St. Peterburgu, odnosno u Petrogradu, itd… Ono što u tim njegovim pisanijama najviše čudi jeste to da nigde nema ni traga o Maji Grosman. Ne beše nijednog okruglog slovca o Vrangelu, o Odesi, o evakuaciji, o savezničkim brodovima, o konzervama, izbegličkim kazanima i Konstantinopolju. Sve je pisano uljudno, odmereno, oprezno, bezlično, činovnički. Taj gospodin je uvek ostajao na osetljivoj granici između privatnog i javnog. Nikad dublje ne zalazi u prostore javnog niti će šire razmaći zavese svoje privatnosti: nema revolucije, Belih, Crnih, Zelenih, Crvenih niti onog politički vazda poželjnog pljuvanja i pljuckanja po „kolektivizmu, sablažnjivom komunističkom promiskuitetu, boljševičkom bezumlju i crvenom teroru“. Tu nema Lenjina, nema cara, nema Puškina, grofa Tolstoja, nema Majčice Rusije pa ni aluzija na dane povratka domu i rodnoj grudi. To su reči samca bez bliže svojte, bez rodbine, bez družine. Možda je on u revoluciji video bezumno podvajanje naroda na dve strane. Možda nije imao šta lepog da napiše ni o Nikolaju a ni o Lenjinu.

Evo redosleda: Petrograd, Tula, Tambov. Jakov Ivanovič Boubnov se tokom septembra i oktobra 1919. godine konačno nalazi u Rostovu na Donu. Odatle se spušta do Novorosijskog. U februaru 1920. iz Novorosijskog, na parobrodu „Saratov“, zajedno sa grupom poznatih ruskih slikara i pozorišnih scenografa, putuje za Egipat. U Aleksandriju se iskrcava 13. marta iste godine. Nekoliko meseci životari u izbegličkom logoru u Tell el Kebiru, a to je baš na putu za Ismailiu. Već u septembru nalazi skroman stan i još skromniji posao u Kairu. U Kairu radi kod jednog Grka apotekara, kao njegov pomoćnik i savetnik. Ne zadugo. Svakako ne zadugo. Malo potom, citiram, „napuštam meni stran i bučan muslimanski svet i odlazim za Atinu“. Iz Atine kreće za Jugoslaviju: „da živim među svojom dragom slovenskom braćom, pod zaštitom kralja-junaka Aleksandra Karađorđevića“. Laskanje nikad nije na odmet.

Na poleđini prvog lista, baš onako na sredini papira, sred srede, telegrafski piše na ruskom: „Kairo, balet, Ana Pavlovna Pavlova – Ruska bajka“. To je sve. Ova kratka beleška na poleđini zaista zbunjuje. Slavna balerina Ana Matvejevna ili možda Ana Poljakova, istinska super zvezda, poznatija kao samozvana Ana Pavlovna Pavlova, tada dama u godinama za uvažavanje, o kojoj je on mogao doznati još u Sankt Petersburgu – ili je po raznim onovremenim novinama mogao pročitati hvalospeve o Les ballets Russes i njihovim uspesima u Parizu sa Nižinskim i, dakako, Djagiljevim – tek 1923. organizuje dve baletske predstave u Kairu. Čista božja komercijala. Ta dva Anina poslovna poduhvata u vrlo opasnoj i naelektrisanoj atmosferi Kaira, gotovo svi previđaju, svi ih izostavljaju, čak i kada su u pitanju njeni ozbiljniji biografi. Ana Pavlova umire u ranim jutarnjim satima 23. januara 1931. u Hagu, u hotelu zvanom Hôtel des Indes. Dijagnoza: teži oblik zapalenja pluća. Ana umire nekoliko dana pre svog pedesetog rođendana i dve godine posle njoj beskrajno dragog Djagiljeva. Niko ne pominje njenog muža i impresaria Viktora d’Andrea. Taj dobri Viktor kao da nije ni postojao.

Pomenute 1923. godine Jakov Ivanovič Boubnov je najverovatnije u Atini, možda je u Solunu, ili je već stigao u Nišku Banju – bar kako to tvrdi njegov unuk iz dalekog El Pasa.

Pitam se da li je niški Amerikanac uopšte bacio pogled na te dokumente? Sumnjam. Da li je štogod razabrao među svedočenjima svog dede? Opet sumnjam. Ako jeste, zar taj slepac pri oba oka nije mogao da uoči tako očiglednu protivrečnost između onoga što je on meni govorio i dedinih beležaka.

Obrni okreni, predamnom se pojavljuju dva različita opisa jednog emigrantskog putešestvija. Kao da su dva čoveka iz Petrograda ili sa crnomorske obale krenula ponešto različitim putevima ka istom, doduše nešto zamagljenom cilju. Kao da su dva Jakova – Kastor i Poluks – bežala od smrti i silesija razmahanih Ernija, da bi se u Niškoj Banji, u miru božijem, u tišini zadremane balkanske palanke, tamo kraj izvora toplih voda, konačno stopili u jednu osobu, u jednog jedinog Jakova Ivanoviča Boubnova. Da li je Jakov Ivanovič uopšte planirao da zastane u Niškoj Banji? Da li je on ranije ikad čuo da u Srbiji postoji grad Niš i kraj njega mestašce zvano Niška Banja? Možda jedna od tih priča ne odgovara istini. Lako može biti da su se obe strane, iz ko zna kojih razloga, razmahale sa svojim šarenim izmišljotinama. Možda je ono što bismo mogli nazvati pravom istinom, dakle pravom pričom o bežaniji Jakova Ivanoviča Boubnova, negde daleko od nas.

Ja sam priču o apotekaru iz Niške Banje ispričao mom prijatelju Aleksandru. Mi smo Aleksandra, mi deca iz Šajkaške ulice – tamo na Paliluli, kraj Dunav stanice, zvali Aca Zub. Još i danas u glavi čujem glas njegove visoke koštunjave strine kako gore sa velike zastakljene terase pune pomno negovanog tropskog rastinja viče: Aleksaaaaandree! Ona nije volela njegov srpski nadimak. Saša bi bilo sasvim OK ali ono Aca, Aca Zub, to nikako. Acin deda je takođe bio ruski emigrant. Njegov deda je preko svoje glave takođe prevalio sto sličnih muka. Deda mu je po struci bio šumarski inženjer. Živeo je sa svojom babuškom u Beogradu. U samom centru grada. Stanovali su u Hilendarskoj ulici, u jednom malom stanu na trećem spratu. Zaboravio sam broj kuće. To je onaj deo Hilendarske bliži ulici 27. marta. Ja Acu nikad nisam pitao iz kog dela Rusije je poticala njegova familija. Najbogatiji su, naravno, stizali do snevanog Pariza, do Londona, Berlina, Štokholma, Severne i Južne Amerike i južne Francuske. Srednja klasa a uz njih i oni siromašniji ostadoše da kusaju svoje emigrantske čorbe u Turskoj, Grčkoj, Egiptu, Siriji, Rumuniji, Bugarskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji, itd… Priča veli da su mnogi Rusi ostajali u Beogradu godinu-dve ili tri a potom bi – nakon tog kratkog predaha – kupili svoje prnje i kretali dalje ka većim metropolama, ka srcu Evrope.

Aca mi reče da je priča čudna. Priča je, veli, čudna ali ne i neverovatna. Mali čovek je čovek bez istorije. Njegova istorija su njegovi lični doživljaji: Umre čovek – umre istorija. Sred velikih pometnji, često se dešavalo da su razni ljudi jednu te istu osobu viđali na sasvim različitim mestima u približno isto vreme. Biće da je tu reč o sličnim licima viđenim u prolazu, iz daljine, u magnovenju ili u kakvoj naopakoj žurbi. Pa opet, ko zna? Mnogi su se kleli u sve na svetu, da su oni lično imali susret sa duhom. Ne u tami grobnih noći već, kako se to kaže, u po bela dana. Kažu da su u ovoj ili onoj prilici razgovarali i proveli neko vreme sa osobom baš kao da je živ čovek od krvi i mesa; živ stvor za koga se pouzdano znalo da je odavno mrtav – streljan u kakvoj jaruzi kraj druma – ili da su ga, recimo, drugi videli u ovakvom ili onakvom odelu, sa ovakvom ili onakvom kapom ili šeširom na glavi i koferima u rukama kako se žustro lakta prilikom ukrcavanja na palubu neke od onih spasonosnih savezničkih lađa. Ako je Sudbina naklonjena kakvoj zemaljskoj duši – reče Aleksandar – onda joj Ona zgodnog časa zgotovi dve staze spasenja.

Jedan grčki mit nas uverava da je Lepa Jelena svoje bezbrižne dane provela u sjaju i bogatstvu kraj Nila, dok je u onom strašnom metežu sred opkoljene Troje njen predivni privid strepeo nad ishodom proklete vojne. Ko može znati šta je tu istina i šta nam taj mutni mit, zapravo, kazuje?

8.6.2007, Beograd

© All rights reserved by Raša Todosijević

Peščanik.net, 21.02.2019.