Raša Todosijević, 50. Oktobarski salon (2009)
REZIGNACIJA: XXX
Eto, zamislite vi mene u zagušljivom sobičku sasvim nalik kakvoj izbici-kuhinjici. Kuhinja je krcata starim ružnim nameštajem a pride se još uvek oseća miris prženih jaja, crnog luka i onog vazda užeglog zejtina – baš kao da sam negde, bog zna gde, tamo negde u bestragiji, u kakvoj crnoj vukojebini, u Srbiji, recimo u Beogradu, recimo u gornjem delu Cvijićeve ulice, kod podvožnjaka ili kod nadvožnjaka – kako vam drago, kako vam se sviđa – zapravo sasvim blizu Ruzveltove ulice, ali onog drugog Ruzvelta, Franklina Ruzvelta, a ne onog prvog Ruzvelta, Teodora Ruzvelta; narodski rečeno, blizu bivše Grobljanske ulice, baš u broju 115. i to na četvrtom spratu, bez lifta, naravno. Dok se popneš na taj famozni četvrti i poslednji sprat duša ti izađe na nos i odleluja gore, sasvim gore, ravno u vaseljenu, među zvezde i dokone anđele. Dok podgojeni anđelčići medenih obraščića igraju karte, kockaju se u pasulj i izlizanu dugmad, tvoja se duša razlaže u bilione nevidljivih čestica ali zanesenu krilatu mladež to uopšte ne zanima.
Stojim ti ja bosonog na betonu kraj električnog šporeta a na velikoj plotni, na onoj najvećoj, kao kakav vrač-pogađač, grejem vodu u tamno-bordo šerpetini bez poklopca. Naravno da nemam voska ni rastopljenog olova. Struja je slaba, plotna je mlaka i voda nikako da provri. Ni sam ne znam zašto grejem tu vodu u toj, kako već rekoh, bordo šerpi napravljenoj u fabrici EMO Celje, tamo u Sloveniji, kada se onako iznebuha, kao da se strmoglavila ravno s Marsa, predamnom stvori moja mila majčica, moja Anđelka, naskroz ćelava Anđa, koju smo Marinela i ja iz milja zvali Endži, i koja, neka joj je laka zemlja, već tri godine udarnički trune na onom prigradskom ubi-bože groblju zvanom Orlovača. Počiva moja jadnica pod jednom prostom drvenom krstačom, pod malim naherenim krstićem, među hiljadama i hiljadama sablasno crnih plebejskih mermer-spomenika uglavnom štancovanih za sitne novce tamo negde u Kini.
Ukipila se Endži predamnom, tako, na korak-dva od mene. Endži stoji u svom ofucanom kaputu, gotovo u krpetini od plavih i prljavo belih i još, da kažem, vertikalnih rombova, tkanih, zasigurno, u nekoj srpskoj fabrici štofova, u srpskom Mančasteru, verovatno po zamisli neke navrat-nanos priučene palanačke budale i krojenog teškim krojačkim makazama seljančice-krojačice, u ona davno prohujala vremena od pre pedeset i kusur godina, u doba jugoslovenskog, navodno, zlatnog iliti na sve strane razmahanog doušničkog socijalizma. Teško mi je da shvatim otkud smo mi, moja Endži i ja, naprasno iznikli u našem bivšem stanu u Cvijićevoj 115, kada smo se iz te tavanske rupetine – exclusively namenjene bubašvabama i besprizornoj sirotinji – odselili na Cerak, zajedno sa cvećem i mačkama, tačno pre dvadeset i dve godine.
Nije mi preostalo ništa drugo no da moju Endži pažljivo smotam kao malo bescen ćilimče i da s njom pod miškom, laka kroka, krenem niz štrokavo stepenište, ravno u arktičko ništavilo Beograda na samom početku 21-og veka.
28.9.2009, Beograd
Peščanik.net, 02.03.2019.
