Džon Stjuart, uticajni američki satiričar (ovo je najpribližnija karakterizacija u jednoj reči koje mogu da se dosetim), neprestano je kritikovao Bušovu administraciju zato što sa Amerikancima ne razgovara „kao sa odraslim ljudima“. To je verovatno i najkraći mogući način da se odredi srpski populizam: ljudi na vlasti ne obraćaju se građanima kao da su odrasli ljudi. Ovde ima smisla ukazati samo na dva vida tog populizma.

Prvi je, da se vratim Americi, u tome što u toj zemlji većina ljudi veruje da postiže (zarađuje, stiče, uživa) ono što zaslužuje. Bez obzira na sveopšte nepoverenje u vlast na svim nivoima, većina ne veruje u bazičnu nepravičnost društva i sistema. To je osnovni motivišući činilac: ako se uloži trud, nagrada (proporcionalna) sledi. Srpski populizam karakteriše upravo suprotan moral: svima se čini velika nepravda. Svako, dakle, doprinosi više nego što je nagrađen. Retorika ljudi na vlasti to, na sve moguće načine, pothranjuje. I oni nekako ne bivaju valjano nagrađeni za neverovatan trud koji ulažu. I tako decenijama.

Drugi vid populizma jeste selektivno korišćenje podataka, zbog čega stvarnost izgleda himerično. Recimo, proizvodnja automobila će obezbediti oporavak srpske privrede. Čak i ako bi ona bila nekoliko puta veća nego što se planira ili što je realno, doprinos automobilske industrije ne može biti veliki. Naprosto je potrebno biti realan i, što bi se reklo, računati kao odrasli ljudi.

Šta to znači? Valja najpre poći od toga da je stopa zaposlenosti veoma niska. Suviše malo ljudi radi, drukčije rečeno. Na povećanju zaposlenosti dosta toga može da učini i vlast, ali ova populistička to neće. Ovde je potreban moral individualne preduzimljivosti.

Peščanik.net, 31.12.2009.

TEMA – POPULIZAM