Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Pred novim ministrom finansija naći će se jedan, možda i najvažniji zadatak. Ne, to nije digitalizacija poreske uprave, mada je njena modernizacija, i ljudska i tehnička, svakako neophodna. To je – depolitizacija.

U proteklom razdoblju ova je služba dobijala uglavnom pohvale, zato što je uspela da znatno uveća državne prihode, iako je zapravo tek prošle godine svoju „efikasnost“ vratila na nivo iz 2012. godine. Druge odlike njenog rada koje su dugoročno gledano, pre svega sa stanovišta privrednog razvoja, možda i važnije, ostale su izvan vidokruga javnosti. A što je najgore, izgleda i izvan vidokruga bivšeg ministra finansija.

Poreznici su, naime, postali „udarna pesnica režima“, čak možda i više nego tzv. obični policajci. Brojni su primeri „upotrebe poreznika“ u obračunima sa političkim protivnicima. Pri čemu, naravno, vlast kao političke protivnike ne vidi samo političke stranke, nego se pod tim podrazumevaju svi, pojedinci i kolektivi, koji joj na ovaj ili onaj način smetaju. U stvari, protivnik je svako ko nije „naš“. „Naši“ kroz poresku kontrolu prolaze „kao pas kroz rosu“, neokrznuti, a svi drugi su izloženi raznim vrstama represalija.

Najbenignije je takozvano džeparenje. Masovna pojava je, naime, da se preduzetnicima skidaju pare sa računa ili šalju računi za troškove koji nisu postojali ili su plaćeni. To nisu velike pare i često sami poreski organi priznaju grešku, ali je procedura „povraćaja“ novca tako komplikovana (i skopčana sa velikim gubitkom vremena) da se samo retki preduzetnici zainate, dok mnogi odustaju. Ne retko i zato da ne bi bili upamćeni, pa da im se poreznici mesecima ne vade iz kancelarije.

To je drugi vid šikane. Mogli bismo ga nazvati okupacijom. On se koristi protiv ozbiljnijih „neprijatelja“ režima, uglavnom nezavisnih medija i privrednika. U „nepodobnu“ firmu šalju se inspektori koji onda tu sede koliko je potrebno – nekad i dok je ne zatvore. Zapravo, njima čak i nije stalo da je odmah zatvore, nego da je finansijski i mentalno iscrpljuju, dok se ona jednog dana „sama“ ne ugasi, dok je oni u međuvremenu „muzu“ novčanim kaznama. To se desilo novinama Vranjskim, Kikindskim, Južnim vestima. Ali to su samo poznati, zbog prirode preduzeća o kojima je reč, u javnost dospeli primeri. Za neuporedivo više građani nikada ne čuju; često ni preduzetnici to ne žele bojeći se da još veću bedu ne navuku na vrat. Jer, greška se uvek nađe. Ne zato što je neko hteo da prekrši zakon, nego zato što su propisi kod nas često (svesnom voljom zakonodavca, razume se) kontradiktorni i konfuzni, tako da preduzetnik i pored najbolje volje ne može sve da ih poštuje. Ili je, pak, diskreciona volja poreznika vrlo široko određena – šire od slobodnog sudijskog uverenja, u fudbalu recimo, koje je kao što ovih dana vidimo odjednom postalo sumnjivo – tako da oni, podjednako legalno, mogu da postupaju i ovako i onako.

Ovde je bitan još jedan momenat. Pod udar poreznika dolaze ne samo neposredno targetirane firme – o čemu je takođe u poslednje vreme bilo dosta svedočanstava – nego i njihovi poslovni partneri. Tako da se dijapazon zloupotrebe poreskih službi širi do neslućenih granica.

Ni tu, međutim, nije kraj. Poreski inspektori dobijaju neposredne zadatke u borbi protiv političkih protivnika. Kao što je ovde pre nešto više od godinu dana pisano, poreski inspektori su tokom kampanje za predsedničke izbore dobijali nalog da kod preduzeća u njihovoj nadležnosti obezbede određeni broj tzv. „sigurnih glasova“. Za kandidata vlasti, razume se, tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića. Tu su udružene ucena i pretnja.

Sve ukupno, to izaziva veliku pravnu i ekonomsku nesigurnost. U takvim uslovima ne samo da se veliki broj ljudi povlači iz privrednog života, odustaje od investicija ili svoj kapital seli u inostranstvo, nego je najveći broj preduzetnika onemogućen da se bavi biznisom. To ima teške, nesagledive posledice, ne samo po kvalitet ekonomskog života, tj. privredni razvoj, nego i po kvalitet kulturnog života i kulturni razvoj. Recimo, od svih blizu 20 zemalja centralno-istočne Evrope i zapadnog Balkana, Hrvatska i Srbija u poslednjih pet godina (2013-2017) imaju najmanji privredni rast. Srbija u proseku 1,3 odsto godišnje, a Hrvatska 1,6 odsto. Zatim dolazi Bosna i Hercegovina sa prosečnim godišnjim rastom bruto domaćeg proizvoda od 2,5 odsto, pa Makedonija sa 2,8 odsto… i tako redom, naviše. Politika, kulturna kao i svaka druga, tu međutim nije samo posledica nego pre svega uzrok.

Peščanik.net, 19.05.2018.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)