Usred veličanstvene mirnodopske bitke za Kosovo Vlada meštra Cvetkovića smogla je snage da ražaluje doktorku Tomić koja do juče beše predsednica Komisije Srbije za saradnju sa Organizacijom Ujedinjenih nacija za prosvetu nauku i kulturu (UNESCO), aha, to će biti zbog megagiga kirije koju smo za profesorku plaćali u odveć otmenom pariskom arondismanu, basnoslovnu stanarinu osudio je, zar ne, i školski drug doktorke Tomić, zaposlen u nepsihološkoj ustanovi na Andrićevom vencu kao predsednik Republike. Avaj! Nije u pitanju ustupak ogorčenoj sirotinji koja je digla svoj proleterski i podstanarski glas protiv luksuziranja i rasipništva, ne, doktorki je ostala titula ambasadorke što će reći da se njezin pariski period produžava unedogled – ko bi, kstati, razabrao šta radi predsednica a šta ambasadorka iste državne ispostave?!

Koga li je Vlada imenovala umesto predsednikove školske drugarice? Nekoga ko je bio sa njim u gimnaziji a postao je akademik – što je dovrhunjenje intelektualnog i umetničkog razvoja ljudske jedinke? Ne, posao doktorke dobio je magistar, ali koji magistar?! Predsednikov savetnik –Trivo Inđić.

Pošto je rokada ostala da tako kažem u familiji ne znam zašto nam je uopšte predočena, meni bi srce bilo na mestu da sam pročitao: “Razočarana rastrošnom moći ambasadorke UNESCO Vlada Srbije je makar i sa višemesečnim, tradicionalnim zakašnjenjem stavila tačku na tešku nebrigu naspram državne kase naloživši stanarki da se smesta iseli iz toga bunara bez dna te da se o vlastitom trošku vrati u Beograd kako ne bi izgubila i ubogo mesto profesora Beogradskog univerziteta. Na upražnjeno mesto stupa magistar Inđić Trivo koji ima prijatelje u Parizu i odsedaće kod njih besplatno kad ga poslovi očuvanja naše baštine budu odveli u grad svetlosti. Uredba Vlade Srbije stupa na svečanu snagu objavljivanjem u Službenom glasniku g. Gavrilovića iz Demokratske stranke.”

Ali ne.

Nije nam rečeno ni je li svrgnuta predsednica štogod zabrljala, nije jasno je li ambasadorki laknulo što više nije i predsednica, ili joj je krivo što ona ne može da ima dve funkcije a njen školski drug može da bude i predsednik Partije i vladar. Vlada nije rekla kako je uverena da će magistar Inđić okrenuti posve drugi list, ostaje nam samo da zamišljamo razgovor predsednika Republike sa novim predsednikom UNESCO komisije.

&

– Naložili ste da dođem, gospodine Predsedniče!…

– …Borise, Borise, čika-Trivo!

– Ja sam čovek starog kova, ne mogu ja demokratski izabranog predsednika da oslovaljam tako prisno, ali Vi ne morate više da me zovete čika-Trivo, nismo više na Korčuli…

– Ma ja vam se još divim kao da ste mi rođeni stric! Praksis je rodno mesto moje filozofije, ah, kako mi taj period mog neprekidnog razvoja sada nedostaje… Nego, sad mi zaista treba pametan savet, zato sam vas pozvao i primio istog dana… – šta da radim sa Zoricom?!

– Evo šta: smenite je makar sa položaja predsednice Komisije Uneska…

– Uh, čika Trivo, neprijatno mi je, iako je verovatno zaslužila…

– Pa nećete je Vi smeniti, Vi postavljate ljude! Kad treba da se učini suprotno, tu je Vlada, za to čovek ne mora da čita pokojnog Makijavelija, neka je Cvetković smeni, njegovi neka kažu javnosti zašto je Vladi to naspelo…

– Dobro, čika-Trivo, narediću mu, ali će pitati kako da popuni ovo mesto, znate da nemamo školovanog življa, još manje imamo kadrova kojima možemo verovati…

– Na Vašem mestu ja bih imenovao sebe, hoću reći mene…

– Ah, čika-Trivo, pao mi je kamen sa srca, kako ste se samo setili sebe?!

– Metodom eliminacije: Krle Vam ima blog, Beka nam ode, Srđan sav okrenut budućnosti, nemojte da to dopre do njega, ali nije za čuvara baštine…

– Super, super, smatrajte se izabranim, Komisiji ste potrebniji nego meni, bilo ja časno savetovati me, a?!…

Ili mislite da biste mogli još da me podučavate, vidim po vašim očima da pristajete, pa dobro, budite još koju godinu moj Aristotel, ha, ha, ha…

– Mislim da je to u interesu Srbije, a ovu ću Komisiju da vodim pet-šest godina, dok je na postavim na zdrave noge i dok mi ne iskrsne nešto bolje…

– I meni je sad srce na mestu, hoćete da sedište Komisije bude u Parizu, ili da ga izmestimo u Madrid, Barcelonu?…

– Nema potrebe nigde…

– Takvog vas volim, ne treba nigde, to je prednost kad imaš posla sa svetskim ljudima, koji su sve te metropole već izgustirali i ne fali im ništa da rukovode iz Beograda, izvinite, imam na skajpu Džona Malkoviča, hoće da ga primim, tako veliki glumac a ljubomoran na Roberta i na Džonija, pozdravite tatu, mog, naravno, ne stižem ni da ga vidim ni da se napajam njegovim delima koja ste priredili u nekoliko navrata!

&

Zaista mislim da se radi o sve samim čestitim ljudima, ambasadorku sam imao priliku i lično da upoznam i nije na mene ostavila utisak raspikuće, o gospodinu Inđiću su moje kolege iz “Ekonomke politike” a do čijeg mišljenja i danas držim govorile s poštovanjem, mislim da sam ga jednom čak i video u redakciji, bio je to rani Trivo, kao uostalom i rani ja, znao sam da je bio disident, da je izgubio posao na uniiverzitetu i da je pripadao praksisovcima, ti su mislioci kraj svih nedaća bili dovoljno prisebni da školu drže na Korčuli koja je zbog klime i vegetacije najviše nalik na staru Grčku, kolevku evropske filozofije, znao sam da radi u nekakvom institutu, ali me je od reči “institut” uvek obuzimala mala snaga te ne znam je li bila reč o institutu za radnički pokret, evropske studije, savremenu istoriju (za koju mi se činilo da je pri kraju, ah, kako sam se gorko bio preračunao!), daj ja protivno svojoj prirodi sad malo na internet, da nadoknadim propušteno gradivo, vidim da je savetnik i novopečeni uneskovac bio ambasador vo Španijata, a da je od 92. do 94. godine bio pomoćnik ministra prosvete i kulture; u svojoj nespretnosti i malodušnosti nisam ni našao čija je desna ruka g. savetnik bio – nisam istinabog iz onog doba upamtio ništa što bi mu bilo minus, ali vidim da su i ondašnjoj vlasteli bili potrebni načitani ljudi.

Naiđem međutim na sabrana dela T. Inđića i shvatim da je objavio silesiju studija o delu Ljubomira Tadića, naslove ću navesti po vlastitom sećanju u koje se više ni sam ne pouzdajem, pa ipak, evo: „Vrhunci evropske savremene misli u filozofiji Ljubomira Tadića“, autor Trivo Inđić; „Biće i svest viđeni očima Ljubomira Tadića“ od Trive Inđića; „Bitak, vreme i totalitarizam u odabranim a još više u sabranim delima Ljubomira Tadića“, priređivač mr Inđić Trivo; „Prolegomena za filosofiju Ljubomira Tadića“, Trivo Inđić; „Drugarska kritika čistog uma Ljubomira Tadića od dijaka grešnog Trive Inđića“…

Ne jamčim za verodostojnost naslova, ima i drugih dela i postignuća novi predsednik Komisije UNESKO, ali u središtu njegove biografije je, gle, predsednikov rođeni otac! Kad bi predsednik to zaboravio i kad bi vladarsku milost sručio na glavu neke osobe izvan svog prethodnog razvojnog oblika bio bi gorki nezahvalnik, našto uostalom napuštati porodični i školski karantin, kad taj karantin nudi stručnjake za sve što Srbiji tj. DS-u tj. njihovom predsedniku treba! Ne mislim da je mlađani Inđić pisao sa namerom da mu se njegovo filozofsko pregnuće i njegov takorekuć ekermanski angažman pozlati kroz ovozemaljske počasti, ali tako nekako ispade – dobro čini i dobru se nadaj!

P.S. Zaista, zaista ne znam i ne mislim ništa rđavo o g. savetniku, ali zar može izgledati dobro vest: predsednikova školska drugarica razrešena je dužnosti na koju je iz tih stopa stupio predsednikov savetnik, inače ovlašćeni dedijer predsednikovog oca!

Peščanik.net, 02.08.2010.