Bio sam jedan od mnogih koji su protestvovali povodom namere moskovskih vlasti da 9. maja Moskvu ukrase Staljinovim portretima, iako bi, sa istorijske tačke gledišta, pojava njegovog portreta bila apsolutno pravedna.
Bio sam jedan od mnogih koji su protestvovali povodom namere moskovskih vlasti da 9. maja Moskvu ukrase portretima Vrhovnog manijaka. Sada, kada je postalo jasno da ih na ovogodišnjoj proslavi praznika neće biti, može se reći da bi, sa istorijske tačke gledišta, pojava portreta „našeg Čikatila“ na ulicama Moskve bila apsolutno pravedna. I to ne samo zbog pozamašnog spiska dužnosti na kojima je Staljin bio imenovan kao Vrhovni. I „Dedica Kalinjin“ i „maršal Vorošilov“, zauzimali su važne položaje, mada ih je, naravno, s Glavnim teško porediti.
Tačno je da je čisti idiotizam Vorošilova zaslužan za smrt nekoliko desetina hiljada ljudi pod Lenjingradom 1941, no ovakve i slične „vojne zasluge“, vredele su koliko vredi od jarca mleko. Kraće rečeno, njihov uticaj na tok rata bio je ravan nuli.
Glavnu „trojku“ ratnih godina činili su Staljin i njegova dva zamenika, maršal Žukov – zamenik Vrhovnog glavnokomadujućeg i maršal Berija – zamenik predsednika Državnog komiteta za odbranu. A pošto je Staljin bio duša čitavog državnog aparata, na „radnom zadatku“ boga rata nije bila artiljerija, već on sam. Zato je taj rat i bio totalni rat.
Stepen bezdušnosti i okrutnosti kod sve trojice bio je otprilike jednak, no među njima je jedino Staljin bio očiti psihopata, čovek sa očiglednim sadističkim sklonostima.
Berija, efikasni menadžer (bez navodnika), bez obzira na svoju službenu dužnost i brojne legende iz radne biografije, ipak nije bio manijak. Naravno, „skratiti za glavu“ bilo koga, čak i svojeručno, za njega je bilo kao reći dobar dan, ali bez preke neophodnosti ili naređenja, on se nije rešavao na ubistva. Njegova kratkotrajna delatnost od marta do juna 1953, pokazala je da nije bio sklon teroru „radi zadovoljstva“.
Što se tiče Žukova, on je nesumnjivo bio jedan od najvećih vojskovođa XX veka. Bio je beskrajno nemilosrdan, ali se nikada nije bavio „sportskim lovom na dvonogu divljač“. Bio je krajnje surovi vojnik, može se reći „mesar“, ali nikada dželat. Po tome su se ova dva „zamenika“ oštro razlikovala od Staljina. On je, što potvrđuju mnogobrojna svedočanstva, neprestano organizujući lov na veštice, „umetnički nadahnuto“ i s očiglednim zadovoljstvom prosto uništavao ljude, a među njima i sebi bliske drugove.
Da, ovaj je rat bio Staljinov rat. Bio je to totalni rat protiv spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, protiv Hitlerove Nemačke i sopstvenog naroda.
Svojevremeno, politika boljševika nije bila samo „priprema za rat“. Ne! Formulacija glavnog idejnog vođe i osnivača boljševizma bila je apsolutno precizna i tačna: „Pretvorimo imperijalistički rat u građanski – to je naša jedina ispravna parola!“
Zato se celokupna politika boljševika od 1917. pa sve do 1941. svodila na građanski rat vlasti protiv svog naroda. I to što je baš Staljin, a ne Trocki, Zinovljev, Buharin ili Kirov, stao na čelo partije i države, uopšte nije slučajno. Njegovo imenovanje nije bilo rezultat političkih intriga u borbi za vlast. On je bio ličnost koja je najviše odgovarala ulozi dželata naroda, ulozi Vrhovnog Glavnokomandujućeg u ratu protiv naroda. To je savršeno dobro znao osnivač partije Lenjin i zato je tako nesebično podržavao Staljina. Istina, kasnije se užasnuo kada je video svog učenika na delu. Pokušao je čak i da zameni ovog „kuvara ljutih jela“, ali to je bila i ostala kratka i skoro zaboravljena epizoda u istoriji partije.
Uostalom, i Staljin je jednom prilikom sasvim otvoreno rekao: „Što se mene tiče, ja sam samo Lenjinov učenik i moj jedini cilj je da do kraja života dostojno sledim njegov put.“ On je svoj cilj i ostvario, jer ne samo da je bio učenik dostojan svog učitelja, nego ga je umnogome i prevazišao. Politika partije svodila se na permanentnu revoluciju i građanski rat („zaoštravanje klasne borbe“). Tu su i diktatura partije, preki sudovi OGPU i NKVD, raskulačivanje, nasilna kolektivizacija, gladomor, „unutrašnji građanski rat“ u samoj partiji (1937), istrebljivanje čitavih „potencijalno opasnih“ slojeva društva i „neprijateljskih naroda“ (Poljaci, Finci i drugi). Bilo je to 24 godine državnog terora.
Danas nam se čini da je 22. juna 1941. tačno u 4 ujutru nastupio trenutak preokreta, dok je za Staljina to bilo samo produženje rata drugim sredstvima. Građanski rat koji se nije prekidao ni jedne sekunde, samo je bio dopunjen ratom sa spoljnim neprijateljem.
Pokazalo se da je novi neprijatelj smeo, snalažljiv i što je najgore, uspešan. To više nisu bili „trockisti“, kulaci i ostale „spec-štetočine“, te nakon udara ovog neprijatelja, malo je falilo da se režim sruši. Na pojačanu opasnost, Staljin i njegova mašinerija reagovali su njima jedino poznatim i dostupnim sredstvom – još agresivnijom okrutnošću. Na novi ratni izazov odgovorili su surovim odredima za bezbednost osnovanim od strane NKVD-a, kaznenim odredima, prekim sudovima, nasilnim preseljavanjima neprijateljskih naroda u kojima ih je izginula otprilike jedna trećina itd. U Francuskoj je Pariz proglašen za „otvoren grad“. U SSSR-u Nemci nisu naišli ni na jedan „otvoren grad“. Hitler je kasnije, tokom povlačenja pred Crvenom armijom pokušao da primeni taktiku „spaljene zemlje“, ali mu to baš i nije pošlo za rukom. Sam Hitler je govorio da je „nacional-socijalizam isto što i boljševizam, ali očišćen od njemu tuđeg internacionalizma i lažnog humanizma“. Staljin je Hitlera ushićivao, a pred kraj rata je izjavio: „Nesreća je u tome što sam ja isuviše dobar. Da sam kojim slučajem i ja, kao što je to 1937. učinio Staljin, na vreme uništio svu tu nadmenu ološ, mi bismo već dobili ovaj rat“. Kad je govorio „nadmena ološ“ mislio je na Nemački generalštab.
Čak i da ne računamo one stravične „greške“ učinjene na frontu 1941. i 1942, postavlja se pitanje koliko je miliona ljudi poginulo zbog Staljinove vojne taktike? Na ovo pitanje nam niko nikada neće odgovoriti. A koliko ljudi je bilo spaseno njegovom taktikom protiv Nemačke okupacije? Pa, sav „narod koji je ostao“. Eto koliko.
Nesporna je istina da se Nemačka drugačije i nije mogla pobediti. Naravno da su 1939, a možda i malo ranije, zapad i SSSR vodili drugačiju politiku, možda rata ne bi ni bilo. Postojale su šanse da se Hitler paralizuje, no to se nije dogodilo, a izgleda da nije ni moglo da se dogodi. A šta se dogodilo? Dogodilo se da je zapad bio taj koji je zbog svoje podle gluposti bio paralizovan, a da je Staljin, saglasno ideologiji boljševizma, želeo i aktivno podstrekavao rat. U svakom slučaju, kada je rat počeo, pobedu nad neprijateljem mogao je da odnese samo najnemilosrdniji.
Francusku, koja se sažalila na svoje ljude, Hitler je prosto „oduvao“. Iako mu je Čerčil pretio iznenađenjima u vidu novog hemijskog oružja u slučaju nemačkog iskrcavanja na ostrvo, pre ili kasnije, Hitler bi okupirao i Englesku. Totalni rat Hitlera mogao je biti zaustavljen samo drugim totalnim ratom koji bi mu se suprotstavio. Na takav rat, rat do potpunog uništenja svog naroda, bili su spremni samo boljševici i Staljin. Ili dovesti svoj narod do granice fizičkog istrebljenja i pobediti, ili se povući s te granice i izgubiti. Tu dilemu iz perioda 1941-1943. Staljin nije imao. Tamaniti svoj narod za njega je već bio uobičajeni posao na koji se navikao, a permanentna revolucija, građanski rat i teror, skoro da su postali životna sredina na koju se i sam narod privikao.
U tom smislu Staljin jeste tvorac pobede koju praznuju 9. maja. Ta pobeda obeležena je Staljinovim krvlju namočenim brkovima, pobeda koju su umetnuli u našu pobedu i postavili je na viši pijedestal. Ova je pobeda postala najviša tačka ruske državne istorije i ratne slave, viša od one iz 1814. U rusku pobedu nad Napoleonom ulaže se mnogo manje nego u pobedu nad Hitlerom.
Bez bilo kakvog preuveličavanja, Rusija jeste spasila svet od Hitlera i svet zbog toga treba da joj do groba bude zahvalan. Posebno bi trebalo da joj budu zahvalni narodi Evrope. I to ne tek Rusiji, nego Staljinovoj Rusiji. Ona je spasila evropsku civilizaciju i kulturu od opasnosti s kakvom se ona nije srela još od najezde Huna. Rusija se tom pobedom takođe spasila od fašističkog ropstva, ali se istovremeno podjarmila boljševičkom ropstvu. Za rusku državu i rusku istoriju ovo je svakako bila velika pobeda. Za običnog ruskog seljaka u šinjelu – od zla još gore. Drugačiji izbor, ruska istorija tokom XX veka prosto nije ponudila.
I sada pitanje: da li je ispravno i opravdano vešati portret Dželata-Pobednika? Uzgred, a zašto nije predloženo da se uz njega obesi i slika Berije? To bi i sa stanovišta istorije i propagande bilo ispravno rešenje. Jer, ako vam je namera da u podsvesti naroda učvrstite refleks „Staljin – pobeda“, zašto o jednom trošku ne bi učvrstili i refleks „teror – slava“.
Sramotno je i bolno videti te brkove u ogledalu svoje istorije. Tim pre što se ovde redovno motaju njihovi ljubitelji uvek spremni da objasne kako se baš iza tih brkova krije sva naša slava, naš autentični put u budućnost (ono „večno juče“). Ispada da je glupo poricati činjenice, kada se udžbenicima istorije koje je još Staljin očistio, ni dan danas niko ne bavi.
Problem je u tome što treba preživeti i prevazići svoju prošlost i krenuti u budućnost ne tegleći za sobom teške lance ropstva koje nam stalno namiče gluva i neodgovorna vlast. Kako nam je još klasik savetovao, neophodno je, kap po kap, iz sebe istiskivati roba, računajući u to i roba države.
Nije dovoljno, ali je za početak svakako neophodno, iz kulturnog miljea istisnuti kult Države-Tiranina i pokušati odlepiti brkove s lica Pobede. Odvojiti pobedu naroda od pobede nad narodom. Istorijski je ta podela veštačka, ali je zato psihološki ispravna i nužna. Neophodno je odneti pobedu nad Staljinom i boljševizmom, makar i posle 65 godina od vojne pobede nad Hitlerom i fašističkom Nemačkom. Da bi se u tome uspelo, mnogi simboli, a sa njima i 9. maj, moraju biti ukinuti i promenjeni.
Mislim da će postepeno nestati ovo besmisleno tandrkanje gvožđurijom (pred kim se mi to razmećemo?) i prusko-staljinske parade državne moći, a umesto njih će biti uveden praznik ljudi. Još smo veoma daleko od toga. Mada, od portreta tiranina se zasada izbavismo. Nije loše za početak.
Leonid Radzihovski, Radio Eho Moskve, 28.04.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 09.05.2010.
