Da li ćemo se zaglibiti i u Siriji

Sirija, grad Idlib na severozapadu zemlje, Getty Images ©

Telefonski poziv državnog sekretara SAD ministru inostranih poslova RF Sergeju Lavrovu pokazuje da je vest o ruskim jedinicama u Siriji tačna. Teško da bi povodom glasina sa interneta Džon Keri uznemiravao svog ruskog kolegu, da ga oštro upozori da u jeku kampanje vazdušnih udara na Isis, pojačano rusko prisustvo u Siriji povećava rizik od direktnog sukoba na terenu sa snagama koalicije koju predvodi SAD.

Keri je verovatno pozvao Lavrova tek pošto su mu obaveštajne službe SAD potvrdile informacije iz medija. I taman su „zvanični predstavnici“ Moskve objavili demanti (ma otkud, u Siriji nema ruskih vojnika), kad ih je internet opet izblamirao. Ruski marinci su na socijalnim mrežama objavili svoje fotografije u čijoj pozadini se vide pejzaži sirijskih gradova sa portretima Asada i Putina na bilbordima.

I šta sad? Da li će zvaničnici iz Kremlja opet potegnuti priču o bolećivim dobrovoljcima koji svoje godišnje odmore koriste da pomognu hrišćanskoj braći, tim pre što u Siriji zaista ima preko dva miliona hrišćana, među kojima i dosta pravoslavnih? Ovoga puta neće biti moguće proglasiti ih otpuštenima iz vojne službe, dan pre nego što su poslati u rusku vojnu bazu u luci Tartus.

Protiv koga će se Putin boriti u Siriji – protiv Islamske države ili protiv sirijske opozicije? Poslednji izveštaji govore da Asadove snage, koje su jedva branile svoje uporište u gradu Latakiji, nakon prispelog ruskog pojačanja potiskuju snage opozicije.

Da li je Putinu potreban još jedan „hibridni“ rat? Neki tvrde da jeste i da zaoštravanjem situacije na Bliskom istoku on pokušava da podigne cenu nafte. Neki kažu da će Putin na jubilarnom zasedanju generalne skupštine UN-a u Njujorku ponuditi zapadu svoje usluge u borbi protiv Isis-a, a za uzvrat tražiti ukidanje ili značajno ublažavanje sankcija prema Rusiji – plus početak pregovora o statusu Krima (dogovor u vezi sa Krimom po meni je daleko od realnosti, mada ga na zapadu neprekidno spinuju razni lobisti iz Kremlja). Međutim, sudeći po reakciji gospodina Kerija, SAD i njeni saveznici iz antiIsisovske koalicije nisu oduševljeni nezvanim „pomagačima“ iz Kremlja. Njima borci „kalifata“ i sirijska opozicija koja se već pet godina bori protiv Asada očigledno nisu ista stvar.

Ne znam koliko ozbiljno je Kremlj razrađivao scenario koji danas posmatramo. Ne znam da li su kremaljski eksperti za Bliski istok bolji od „stručnjaka za Ukrajinu“ koji su Putinu savetovali da se zaglibi u lepljivo blato „hibridnog“ rata na istoku Ukrajine, obećavajući mu prijatnu šetnju kroz gradove „Novorusije“. Ne znam da li u Kremlju postoji specijalista koji bi Putinu objasnio koliko je rizično pomagati nepopularnom vladaru Sirije koji je izgubio kontrolu nad većim delom njene teritorije, koji pripada šiitskoj manjini alavitima i koji se u zemlji većinskih muslimana sunita oslanja na podršku proiranskog Hezbolaha, šiitskog muslimanskog pokreta koji je u većini arapskih zemalja proglašen za glavnog neprijatelja.

U sovjetsko vreme se bliskoistočni eksperti Kremlja baš i nisu proslavili svojom vidovitošću. Na primer, preuveličavali su snagu arapskih zemalja u sukobima sa Izraelom. Spremnost Egipta i ostalih arapskih zemalja da godinama primaju galantnu ekonomsku i vojnu pomoć Moskve, uporno su predstavljali kao spremnost tih zemalja da služe interesima sovjetske spoljne politike. Ali kada je Izrael vojno porazio sve arapske zemlje koje su ga napale, kada se pokazalo da arapski lideri u rešavanju konkretnih problema više vole da posluju sa SAD nego sa SSSR-om, kada je glavni igrač bliskoistočne diplomatije postao Kisindžer a ne Gromiko, kada je u Egiptu smenjen doktrinarni populista Naser i na vlast došao suvi pragmatik Anvar el Sadat, izbacio sovjetske vojne savetnike i obnovio diplomatske odnose sa Izraelom – u Kremlju je zavladala dugogodišnja jalova histerija.

Ni u narednom periodu bliskoistočna politika Kremlja nije bila vidovitija. Ona se može opisati kao (izvinite na grubom vojničkom rečniku) – pišanje uz vetar. Kremlj je dva puta pokušao da pomogne Sadamu Huseinu: prvi put pred operaciju Pustinjska oluja, kada je pokojni Evgenij Primakov potrčao u Bagdad da nagovori Huseina da što pre prekine okupaciju Kuvajta, a drugi put pred početak rata 2003. Jedinstvena Rusija je u to vreme u centru Moskve organizovala miting podrške iračkom narodu. Sećam se duplog direktnog prenosa na televizijskim ekranima: na levoj strani gomila šupljoglavaca na Crvenom trgu sokoli irački narod da spase Sadama, a na desnoj Iračani ruše statue svog „voljenog“ vođe.

I kao što smo nekada slušali priče o nepobedivosti iračke, pa libijske vojske, i danas slušamo vradžbine prokremaljskih medija o nepobedivosti sirijske armije.

Poznat je običaj autoritarnih režima da unutrašnje probleme prebacuju na spoljnopolitički teren. Ali u istoriji Rusije, svi ti pobedonosni ratovi, od rusko-japanskog u prošlom veku i krimskog u pretprošlom, redovno su se završavali (nazovimo to pravim imenom) spoljnoplitičkim debaklom. Pre 36 godina smo se debelo zaglibili u Avganistanu, a prošle godine u istočnoj Ukrajini. Da li ćemo se zaglibiti i u Siriji?

Kako razumeti logiku avanturističkog uma? Jer vojno uplitanje u sirijski sukob je avantura, smrtno opasna po Rusiju. Zabrinjava i politika koju u vezi sa sirijskom krizom već godinama bezuspešno vodi predsednik SAD Barak Obama. Ali to je druga tema.

Evgenij Kiseljov, Радио Эхо Москвы, 07.09.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 12.09.2015.

Srodni linkovi:

Aleksandar Goljc – Putinova strategija i Pauelova doktrina

Ежедневный журнал – Nedelja bezumlja

Aleksandar Goljc – Novi rat Okeanije

Julija Latinjina – Opet smo namagarčeni

Ежедневный журнал – Rusija se upliće u još jedan rat

Ежедневный журнал – Rekviziteri

Jakob Augstein – Džudo

Ежедневный журнал – Ne poslasmo mi džabe vojsku u Siriju