Strašilo sa dna bare

Da, to i te kako dobro mogu da razumem. Rusija ume da bude strašna. To je ogromna zemlja koja plaši.

Ona ima nuklearno oružje, ona je članica Saveta bezbednosti i ima pravo veta, ona po celom svetu ima ambasade, u svakoj od njih po par špijuna – plus Lavrova i Zaharovu. A ima i međunarodni autoritet zaostao još iz dalekih sovjetskih vremena. Istina, taj se autoritet pri vlasti onog pijanca Jeljcina malkice srozao, ali nacionalni lider Putin ga je potom celih 18 godina istrajno podizao.

I podigao ga je.

I tako smo saznali da je velika i strašna Rusija, u odgovor na to što je Crna Gora razotkrila rusku zaveru s ciljem rušenja vlasti u svojoj zemlji, kao i povodom njene definitivne odluke da stupi u NATO, dakle baš ta velika i strašna Rusija je donela odluku o zabrani ulaska najvišeg crnogorskog rukovodstva na njenu teritoriju. Sve skupa osamdesetorici…

Evo, ponoviću – kako bi čitaoci što potpunije osetili značaj i težinu ove odluke: kao odgovor na to što je nama sasvim daleka, sićušna država na dalekom Balkanu nakon neuspelog pokušaja prevrata u ruskom aranžmanu definitivno odlučila da se priključi NATO alijansi, e pa rukovodstvu te zemlje Rusija je zabranila ulazak na svoju teritoriju. Baš kao što je povodom zapadnih sankcija zabranila uvoz sireva iz Francuske i guščijih bataka iz Mađarske.

Shvatate li šta se dešava? Od sveg našeg moćnog arsenala uticaja koji svakodnevno isprobavamo na našim susedima, počevši od latentne nuklearne pretnje i slanja „malih zelenih“ na njihovu teritoriju, pa sve do privlačne moćne ekonomije i atraktivnih visokih dostignuća u razvoju demokratije i životnog standarda, dakle od svega toga je za malenu Crnu Goru od Rusije ostalo samo jedno bedno i ništavno sredstvo – zabraniti njenom rukovodstvu ulazak u blagoslovenu Rusiju.

I naravno, iz daleke Crne Gore mi već čujemo plač i lelek nesrećnika kojima je uskraćena radost od par sati stajanja u redu pred Lenjinovim mauzolejem. Ukratko, zabranili su nam njihovog premijera kao da je nemačka dimljena kobasica.

Znate šta. To nije čak ni ono „dno“ o kome govori čuveni Lecov aforizam.¹ To je niže od toga.

Mi vidimo „Putinovu ruševinu“ – uništen međunarodni ugled Rusije. On je sebe i zemlju doveo do stanja „visoke radioaktivnosti“ opasne po okolinu, stanja kada na samitu „velike dvadesetorice“ u Brizbejnu² s njim niko ne želi da sedi za istim stolom.

Mi vidimo „Putinovu sramotu“ – kada novoizabrani francuski predsednik Makron u njegovom prisustvu javno diskredituje Russia Today i Sputnik, a on samo krivi usta i obara pogled.³

Mi vidimo „Putinovu politiku međunarodnog prijateljstva“ – kada naši susedi u svakoj reči, svakom pokretu Rusije vide agresiju i nakon toga užurbano nagomilavaju oružane kontingente NATO alijanse.

I kao odgovor na sve ovo Rusiji je ostalo samo jedno oružje, poslednje sredstvo pobede nad prokletim zapadnim neprijateljem: zabrana dušmanima da uđu na našu teritoriju. Kao da su turski paradajzi ili poljske jabuke.

Sa dna ustajale bare nečujno isplivavaju dirljivo nemoćni mehurići.

Gospodine Putine, a gde je ruska diplomatija?

– Potonula je.

Matvej Ganapoljski, Радио Эхо Москвы, 31.05.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 05.06.2017.

1. Stanislav Jirži Lec (1909-1966), poljski pisac i aforističar: „U trenutku kada sam već pomislio (evo) stigoh do samog dna – čuh kucanje odozdo“.
2. Pravdajući se neodložnim poslovima, Putin je dva dana pre planiranog roka napustio samit G-20 održan u novembru 2014. u Brizbejnu. Ostao je zabeležen snimak ručka na kome se vidi kako ga ostali učesnici očigledno izbegavaju.
3. Na konferenciji za medije prilikom Putinove posete Francuskoj 30. maja 2017.