Ciljevi gradonačelnika

Produženi vikend u Temišvaru. U ovom delu Banata se izrazito oseća da je Rumunija već šest godina članica Evropske unije. Poslednji put bio sam u tom gradu, sedištu županije Tamiš, pre dvanaest godina – promene su upadljive. Temišvar je bio, i ostao, višenacionalni grad. U pogledu etničkog sastava stanovništva, pored rumunske, najbrojnija je mađarska zajednica, zatim nemačka i srpska. U pešačkoj zoni, u centru grada – vavilonska zbrka. Nacionalni sastav obogaćuju Slovaci, Bugari i Ukrajinci, štaviše, iz ekonomskih razloga, zbog posla, u Temišvaru se nastanjuje i sve više Italijana i Grka. Zapažam i to da ovde živi bitno veći broj zadovoljnih, vedrih, nasmešenih ljudi, nego u Novom Sadu. Grad ima mađarsko, nemačko i, naravno, rumunsko pozorište. Trenutno se u Temišvaru održava međunarodni festival nemačkih omladinskih pozorišta. Kulturni centar lokalnih Bugara nalazi se u srcu grada, a ne na periferiji. Revnosno radi i italijanski, i francuski kulturni centar. Nekadašnji imućni građanski sloj stvorio je vremenom, odnegovao potrebu i za muzikom, temišvarska filharmonija nastupa i danas u prepunoj koncertnoj dvorani. Video sam nekoliko patinom pokrivenih zdanja sa natpisima na mađarskom jeziku. Nažalost, toga u Novom Sadu ima sve manje. Sam centar grada se sad renovira. Temišvar želi da 2020. godine bude kulturna prestonica Evrope, isto kao i Novi Sad. Na autobuskim, trolejbuskim i tramvajskim stanicama digitalni displeji informišu o vremenu dolaska i odlaska ovih sredstava gradskog prevoza. Moji poznanici hvale gradonačelnika koji nastoji da bude u službi svakog stanovnika grada. Rđav gradonačelnik je poznat po uličnim govorima kojima unosi podele u stanovništvo, dobar gradonačelnik ga svojim radom – ujedinjuje. On zna da se prijatna, prijateljska urbana sredina, kao i sam izgled grada, uspostavlja, pored ostalog, i savršeno organizovanim masovnim prevozom, i da je to u tesnoj vezi sa modernim, digitalnim displejima, jer osim što su praktični, jačaju i osećanje sigurnosti. Kad bolje razmislim, takvi displeji bi dobrodošli i u Novom Sadu! Naravno, uz njih i dobro raspoloženje.

 
Svakodnevne scene

Razgledam jednu fotografiju. U Zmaj Jovinoj ulici grupa građana diže visoko ogroman transparent na kojem piše: „Dole Vojvodina!” Nastavlja se, svom žestinom, i izvan parlamenta, borba za plišane fotelje, mada nisu te fotelje bitne, već moderna, otvorena, demokratska autonomija Srbije na putu ka Evropskoj uniji, a koju nazivamo – Vojvodinom. Pravo pitanje glasi: kakva treba da bude Vojvodina 21. veka. Umesto toga, šta čujem? Političar iz Srpske napredne stranke ponosito izjavljuje da je demokratski izabrani predsednik pokrajinske vlade opasniji od kriminalca sa Interpolove poternice, inače aktiviste iste stranke, koji vodi akciju prikupljanja potpisa protiv predsednika vlade. Isključujem televizor i čitam Monteskijea. „Biti iskren svuda, čak i u domovini. Svaki građanin je dužan da umre za domovinu, ali niko nije dužan da laže za nju.”

 
U Briselu se mire, u Beogradu demonstriraju

Kasno posle podne stiže vest da su predsednici vlada u Briselu parafirali sporazum između Beograda i Kosova. Očekuje se da će narednih dana i stranke vladajuće koalicije da prihvate ovaj dokument. Možda je na vidiku kraj Miloševićeve ere koja, doduše, još krvari iz hiljadu rana. Možda! I, kakav paradoks: tu eru okončavaju oni koji su bili njeni aktivni protagonisti. Zadatak je istoričara da ispitaju sve aspekte ove prošlosti. Mene u ovom trenutku više zanima čime se može objasniti, odnosno, šta znači ona noćna performansa više stotina beogradskih mladića i devojaka koji su demonstrirali protiv vlade nazivajući njene čelnike „izdajnicima”. Reakcija je bila, dakle, munjevita, pa postoji ozbiljna bojazan da nije reč samo o jednom neprijatnom intermecu.

 
Noćenje s Epiktetom

Negde pred ponoć skidam sa police Epikteta. „Domovini je dovoljno da svako obavi svoj zadatak” – čitam. To se odnosi i na naciju. Neka svako radi svoj posao. U vreme inflacije samokandidovanih nacionalnih heroja i demagoga – ima ih kao zvezda na nebu – jedini je častan izbor da svakodnevno obavimo svoje zadatke i da pri tom tragamo za istinom, uprkos tome što ne možemo da se otmemo utisku da razgovaramo samo sa samim sobom.

 
Gde su sad pevači?

Juče sam u Temerinu šišao naglo izraslu travu. Poslepodne su stigli gosti iz Frankfurta, zbog toga ne mogu da učestvujem na tribini Nezavisnog društva novinara Vojvodine o budućnosti naše pokrajine. Gosti iz Nemačke me obaveštavaju da je novosadskim mitingom socijalista i naprednjaka internacionalizovano pitanje Vojvodine. Deklaracija pokrajinske vlade nikog ne zanima, jer je uobičajena pojava da se regioni plaše za svoja prava. Ali gromopucatelni govori, karavani autobusa, neobična scenografija i ništa manje živopisni kostimi privukli su interesovanje zapadne štampe. Tek danas čitam na portalu Peščanik tekst Miroslava Ilića koji se pita, zašto su se ovih dana profesionalni vojvođanski intelektualci zavukli u bezbedne rupe. Zašto ćute istaknuti intelektualci iz okruženja pokrajinske vlasti, oni koji su godinama revnosno poslovali oko pokrajinskog budžeta? Gde su plaćeni savetnici? Generalni i ini direktori? Oniži i visoki funkcioneri? Gde su pevači koji su pre godinu dana pevali na uho pobedničkim vođama Demokratske stranke? Gde je ona čuvena, poznata kulturna elita koja se muvala oko vlasti?

 
To je više nego greh: to je greška

Subotnje prepodne. Ljudi žure da obave nabavke na pijaci, samoposluzi, da bi potom što bezbrižnije uživali u slobodnom vikendu, u pravom prolećnom vremenu. Na uglu Bulevara oslobođenja i Kneza Pavla – i na jednoj, i na drugoj strani – mlade devojke u belim majicama prikupljaju potpise građana za peticiju s kojom se zahteva smena vojvođanske vlade, a koja je izabrana prošle godine s ubedljivom većinom. Mnogi ih u širokom luku zaobilaze, ali na ćošku ipak nastaje gužva, aktivistkinje nisu baš na najboljem mestu postavile svoje punktove. Pored toga sve to i košta, plakate i majice, flajeri, leci… vidi se lepo da neko ima novca i za to. Sudeći po tome, i nismo baš neka siromašna zemlja. Ili – ipak? Ova ulična scena me je podsetila na sinoćne demonstracije u Beogradu. Nezadovoljnici optužuju vladu ništa manje nego za veleizdaju, jer je – kako tvrde – kapitulirala pred secesijom Prištine. Najavljuju seriju demonstracija. Među njima su i one organizacije koje su pre nekoliko dana u Novom Sadu imale zajednički nastup sa vojvođanskim socijalistima i naprednjacima. Tada sam pisao da „u ovoj priči nisu najvažniji protivnici autonomije, jer će oni već koliko sutra demonstrirati protiv srpske vlade čim ona odluči da doista krene putem modernizacije Srbije.” I evo, to se za par dana i obistinilo. Novi Sad je za njih bila generalna proba najavljenih antivladinih demonstarcija. Teglili su ogromnu tablu s natpisom „Dole Vojvodina!” Govornici na mitingu ispred zdanja vojvođanske vlade nisu imali hrabrosti da se odmah, na licu mesta i jasno ograde od njih. To me je podsetilo na rečenicu grofa Antoana de Bula. „To je više nego greh, to je greška!” Ova, inače Taleranu pripisivana rečenica, vrlo je aktuelna. Novosadski socijalisti tražili su secesionizam tamo gde ga nema, kako bi na neki način opravdali težak poraz na prošlim izborima. Bio je to nesrećan potez, jer se ispostavilo da je novosadski miting bio, zapravo, generalna proba, kako je najavljeno, niza demonstracija protiv vlade Srbije. Novosadski govornici su utemeljili onaj vokabular koji sad koriste beogradski demonstranti. I koristiće ga još dugo. Bila je zaista velika greška šurovati sa ekstremistima. Time je srpska vlada dovedena u prilično neprijatan položaj. „To je više nego greh: to je greška!” U Novom Sadu su bile izlepljene plakate koje su obznanjivale građanstvu da je predsednik vojvođanske vlade osuđen na smrt. Bojim se da na tom putu nema zaustavljanja. Ili će to biti veoma, veoma teško.

 
Serija smrtnih pretnji

Posle novosadske demonstracije mladi Beograđani skandiraju: „Izdajnici!” Prvom potpredsedniku srpske vlade Aleksandru Vučiću je zaprećeno smrću, iz minuta u minut prima na svoj mobilni telefon poruke takvog sadržaja. Demonstranti su ustali protiv vlade koja je, kako tvrde, prodala Kosovo. Prisećam se reči Martina Najmelera, nemačkog evangelsitičkog sveštenika: „Kad su nacisti pokupili i odveli komuniste, ćutao sam, jer nisam bio komunista. Kada su odveli i članove sindikata, opet sam ćutao, jer nisam bio član nikakvog sindikata. Kad su strpali u zatvor socijaliste, nisam ništa rekao, jer nisam bio socijalista. Kad su Jevreje odveli u logore, ćutao sam, naime, nisam bio Jevrejin. Kad su došli po mene, nikog nije bilo da protestuje.” Rečenice koje važe i u drugim okolnostima. Juče je u Temerinu ponovo osvanuo grafit: „Smrt Mađarima!” Ko zna po koji put tokom poslednjih godina. I u Temerinu, i u drugim mestima. U takvim prilikama policija preduzima intenzivnu i energičnu istragu, međutim, ne pronalazi počinioce. Novosadski plakati, potom, traže glavu Bojana Pajtića. A sad, evo, prete smrću i prvom potpredsedniku vlade. Možda će sad otkriti počinioce. Mada bi ih trebalo otkriti u svim slučajevima, i onda kad podstiču istrebljenje Mađara, jer su i život, i dostojanstvo svakog čoveka – podjednako vredni.

 
Preveo Arpad Vicko

Autonomija.info, 26.04.2013.

Peščanik.net, 27.04.2013.