Delovi uvodnog predavanja (prilagođeni pisanom tekstu) kojim je autor kao počasni gost otvorio konferenciju „Transformacije kasnog socijalizma: 1980-e“, koja je u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju održana u Beogradu 28. i 29.10.2024. Integralni video snimak predavanja.
Ja sam Bugarin jedne vrlo specifične generacije: 1989. sam imao 25 godina. Ljudi kao da zaboravljaju koliko je Jugoslavija bila značajna, intelektualno i politički, osamdesetih godina. Nisam stručnjak koji se posebno bavi periodom kasnog socijalizma, ali ga često navodim kao primer jer je moje prvo putovanje na Zapad iz Bugarske bilo 1990. u Dubrovnik. Izgledalo mi je kao da sam iz crno-belog zakoračio u film u boji.
Jedna od prednosti poziva da održite uvodno predavanje jeste mogućnost da izaberete koju ćete temu otvoriti. Zato sam odlučio da govorim o nečemu na čemu sada radim. Krajem 1950-ih i 1960-ih, američki sociolog Rajt Mils predstavio je koncept „sociološke imaginacije“ na argumentu da ljudi nastoje da osmisle svoju biografiju kao deo većih društvenih procesa. Dok Stiven Holms i ja radimo na našoj novoj knjizi, posebno smo zainteresovani za „demografsku imaginaciju“, a naročito za određene vrste demografske anksioznosti koja izbija širom sveta.
Svet prolazi kroz krupne demografske promene. Između 1965. i 2015. stope nataliteta su prepolovljene. Većina ljudi na svetu živi u društvima u kojima je natalitet niži od potreba proste reprodukcije. Čak i kad vidite te makro brojke, nije lako zamisliti koliko će se dramatično naša društva promeniti u narednih 20 do 30 godina. Na primer, Južna Koreja će za 20 godina izgubiti polovinu svog stanovništva. To je prilično dramatično. U 2050. godini, na svakog rođenog u Južnoj Koreji biće troje preminulih. Savremeno čovečanstvo nema iskustva s tako značajnom depopulacijom.
Ta vrsta depopulacije nam je uglavnom nejasna. Prvo, odvija se podjednako i u bogatim i u siromašnim zemljama. Nekada se verovalo da je demografski pad povezan s boljim materijalnim uslovima. Ali Nepal, zemlja sa niskim nivoom industrijskog razvoja, ima stopu nataliteta ispod reprodukcije. Odjednom su se i vrlo bogate i vrlo siromašne zemlje našle u istoj situaciji. Drugo, pogođeni su i demokratski i totalitarni režimi, pa nije lako objasniti zašto se to događa.
A jasno je da kulturalne odluke stotina miliona ljudi imaju nekakvog uticaja. Uzmimo zemlju kao što je Finska, koja ima veoma izdašnu socijalnu politiku, pa opet ima vrlo nisku stopu nataliteta. Uveren sam da je razumevanje ovog fenomena važno s političkog stanovišta iz nekoliko razloga. Smanjenje broja stanovnika menja strukturu starosne populacije, ali takođe menja i međugeneracijski dogovor. Da li ljudi koji nemaju decu posmatraju budućnost na isti način kao prethodna generacija? S ove tačke gledišta, kasni socijalizam je kritično važan jer je misao o deci i budućim generacijama bila glavna društvena priča. Možda ćemo se mi sada patiti, ali će naša deca živeti u boljem, bogatijem svetu.
Drugo, ovako velike demografske promene predstavljaju jedan od glavnih razloga za migracione tokove. Naravno, to utiče na sve, ali posebno u slučaju svetskih demokratija, nije reč samo o preseljavanju ljudi, već i o preseljavanju birača. A kada se birači masovno sele, postoji sumnja da vlade mogu odlučiti da „izaberu“ svoj narod. Empirijski to nikada nije dokazano, ali ideja da ću nekome dati državljanstvo u nadi da će glasati za mene predstavlja vrstu anksioznosti koja je vrlo prisutna. Vrlo se jasno vidi u američkoj izbornoj kampanji, na primer. To je demografska anksioznost. Po mom mišljenju, to se uklapa u argument da savremenu politiku na čudan način strukturišu dva apokaliptična diskursa.
Na levici je to diskurs o klimi. To je ideja poslednjeg čoveka, što znači da neće biti života na Zemlji. Na desnici je to diskurs demografske imaginacije: ne poslednji čovek, već poslednji Bugarin, poslednji Srbin, poslednji belac. Taj poslednji čovek se jasno razlikuje od Fukujaminog poslednjeg čoveka od pre 35 godina. Fukujamin poslednji čovek se pomalo dosađivao, jer su presahli svi utopijski porivi, ali je bio živ i zdrav. Sada imamo društvo u kojem gledate svet koji nestaje i osećate strah od budućnosti. Pa ako je nekad, posebno u vreme socijalizma, budućnost bila projekat, sada se budućnost sve više doživljava kao skup projekcija. A mnoge od tih projekcija su demografske.
Naravno, mnogo toga pogrešnog se zasniva na projekcijama. One mogu biti potpuno netačne. Pomenuo sam vam brojke koje je iznela agencija UN, o tome koliko će ljudi živeti u Južnoj Koreji, ali ne znamo kako će oni živeti. Recimo, 1960-ih smo imali drugačije vrste projekcija o prenaseljenosti i ispostavilo se da su bile netačne. Ali činjenica da projekcije mogu biti netačne ne znači da one ne oblikuju imaginaciju i građana i političara. Dakle, iz te perspektive, vaše projekcije su još važnije.
Jedna zanimljiva studija koju su sproveli psiholozi s Univerziteta Njujork upoređivala je dve grupe belih Amerikanaca, gde je jedina razlika bila u tome što je jedna grupa pročitala izveštaj u kom se tvrdilo da će u Americi 2044. belci biti manjina. Druga grupa nije čitala taj izveštaj. Ispitanici koji su ga čitali, pokazali su znatno viši nivo neprijateljstva prema migraciji i imali su konzervativnije stavove.
Opadanje stanovništva u demokratskim društvima znači opadanje moći. Demokratija se zasniva na brojevima i, na određeni način, moć se menja ne samo kad ljudi promene mišljenje, već i kada se broj ljudi promeni. Ovaj pristup koristim i da bih vam dao interpretaciju mogućih ishoda aktuelnog rata u Ukrajini. Pokušaću da sagledam rat kroz diskurs demografske anksioznosti.
U 17. veku, u tadašnjoj Americi, zabeleženi su takozvani „ratovi oplakivanja“. Bili su tipični za neke plemenske zajednice u severnoj Americi, gde su, nakon dolaska Evropljana i masovnog gubitka stanovništva usled pandemija, plemena počela da otimaju ljude jedni drugima kako bi nadoknadili gubitke. Dakle, ratovi oplakivanja nisu vođeni za teritorije, već za ljude: plemena bi otimala ljude iz drugih zajednica, jer su osećala da nemaju dovoljno svojih članova, posebno dece i žena koje su pokušavali da integrišu. Nastojali su da zamene ljude koji im nedostaju.
Pominjem to u kontekstu čestih izveštaja o kidnapovanju ukrajinske dece i odluke ruskog parlamenta koja omogućava usvajanje takve dece po ubrzanom postupku. Verujem da je jedan od razloga za početak rata bila neka vrsta demografske anksioznosti, proizašla iz iskustva s pandemijom kovida-19. Godinama s pažnjom analiziram Putinove govore i mogu vam reći da je demografija oduvek bila njegova preokupacija. To je i razumljivo, jer je u postsovjetskom periodu Rusija doživela dramatičan demografski udarac. Od kraja Sovjetskog Saveza, Rusija je izgubila 17 miliona ljudi.
Anatolij Višnjevski, verovatno jedan od vodećih ruskih demografa tog perioda, i njegove kolege pokazali su da je jedna od glavnih posledica raspada Sovjetskog Saveza bio pad očekivanog životnog veka za skoro pet godina. Posebno su ruski muškarci počeli rano da umiru. Drugo, došlo je do pada nataliteta usled neizvesnosti tokom tranzicionog perioda. Rusija je takođe svetski prvak kada je reč o razlikama u stopama smrtnosti između muškaraca i žena. Prosečan životni vek žena 2005. bio je 14 godina duži od muškaraca, što je najveća razlika u svetu. Do 2021. ta razlika je bila 12 godina. Imajući u vidu da prosečno trajanje ruskog braka iznosi 10 godina, žene većinom žive duže kao udovice, nego kao supruge.
Ubrzo nakon dolaska na vlast, rusko rukovodstvo proglasilo je zaustavljanje demografskog pada za svoj prioritet. Uloženo je mnogo novca, ali su rezultati bili prilično skromni. Tokom pandemije kovida, Rusija je bila jedna od zemalja s najvišim stopama smrtnosti, sa više od milion preminulih. Putin je sve češće, posebno pred mlađom publikom, govorio o tome kako bi rusko stanovništvo danas brojalo oko 500 miliona ljudi da nije bilo Drugog svetskog rata i boljševičke revolucije.
Važno je napomenuti da je nakon aneksije Krima 2014, broj stanovnika Rusije povećan je za dva miliona i četiri stotine hiljada ljudi. Rusija je oduvek bila veoma osetljiva na prostor i teritoriju. Tokom poslednjih nekoliko vekova, počevši od 17. veka, Rusija se teritorijalno širila tempom od oko 80 kvadratnih kilometara dnevno. Ideja ruskih vojnih stratega bila je da granica Rusije bude što udaljenija, kako bi potencijalnim osvajačima bilo veoma teško da dođu do Moskve ili Sankt Peterburga. Na taj način se tamo tumači i ishod Napoleonskih ratova 1812. godine ili poraz nacističke Nemačke.
Danas se rat ne vodi zbog teritorije, već zbog ljudi. Usled smanjenog broja stanovnika i nemogućnosti preokretanja demografskih trendova, rusko rukovodstvo je počelo da na Ukrajince i Beloruse gleda kao na rezervne Ruse.
Dakle, Ukrajinci su odjednom morali postati Rusi jer prosto nema dovoljno Rusa. Takav pristup nije specifičan samo za Rusiju, već se javlja u svetu koji sada karakteriše sveopšta depopulacija i strah od pada broja stanovnika. Odjednom populacijski ratovi, mnogo više nego teritorijalni, postaju jedno od najvažnijih pitanja za analizu. To će biti i jedan od glavnih razloga zašto Ukrajina ne može sebi da priušti dugotrajan rat.
Ukrajina je još jedno postsovjetsko područje sa veoma lošom demografijom. Kada je stekla nezavisnost 1991. godine, imala je oko 52 miliona stanovnika. Kada je rat počeo, u Ukrajini je živelo oko 40 miliona ljudi. Usled rata, sada u Ukrajini na tri smrti imate jedno rođenje. Takođe, značajno je i iseljavanje ljudi: oko šest do sedam miliona, u zavisnosti od različitih procena. Kao rezultat rata, dolazi i do značajnog odvajanja muškaraca i žena. To objašnjava jednu od veoma važnih odluka ukrajinske vlade – da ne mobiliše ljude uzrasta između 18 i 24 godine, jer su to oni koji mogu imati decu. To više nije samo pitanje gubitka konkretnih, živih ljudi, već i onih koji zbog toga neće biti rođeni.
Demografija je oduvek bila važna. Uzgred, Rusija je bila jedna od zemalja koja je neverovatno profitirala od demografskog buma krajem 19. veka, kada je žena u proseku imala sedmoro dece. Poslovično se o ratovima krajem 19. i u 20. veku govorilo da je Rusija imala više vojnika nego oružja. Ta demografska dividenda nije samo nestala, već je potpuno preokrenuta. Čak i danas Rusija ima veoma visoku stopu abortusa, sa prosekom od 3,4 po ženi tokom života.
Demografska anksioznost oblikuje odluke na svim stranama. Tokom rata, neki strani posmatrači su insistirali na tome da je prosečna starost vojske ključna za pitanje koliko šanse imaju za ofanzivne ili odbrambene ratove. Jer mladi ljudi su mnogo hrabriji. Dakle, ako imate veoma staru vojsku – u jednom trenutku prosečna starost ukrajinske vojske bila je 43 godine – to će vam pomoći da se branite, ali neće biti lako pokrenuti velike ofanzivne operacije.
Demografska imaginacija je svakako važna i ruskom predsedniku, zagledanom u budućnost sa projekcijama UN-a da će 2100. godine u svetu biti između 74 miliona i 112 miliona Rusa. Rusko stanovništvo će biti samo polovina stanovništva Etiopije i jedna šestina stanovništva Nigerije ili Pakistana. Verujem da to mnogo objašnjava. Na ukrajinskoj strani, takođe imamo pitanje koliko ljudi možete izgubiti, a da ne izgubite svoju budućnost.
To, naravno, nije specifično samo za ove dve zemlje. Verujem da je to tek najradikalnija manifestacija politike demografske imaginacije koja je ukorenjena u jedinstvenom procesu globalne depopulacije. Takođe je od kritičnog značaja kako politički lideri objašnjavaju zašto se to dešava. A pošto se dešava svuda, mnogi će možda reći da je to prirodna pojava u smislu određenog tipa strukturalnog razvoja.
Deo tumačenja ruskog rukovodstva bilo je da je ruski demografski pad rezultat kulturnog rata Zapada. Budući da zapadna civilizacija stari, gubi energiju, sad pokuša da povuče i druge. Otuda snažan naglasak na anti-gej politici. Nedavno je ruska Duma izglasala poseban zakon koji kriminalizuje „propagandu“ života bez dece.
Jedan od veoma korisnih autora na tu temu jeste francuski filozof Rene Žirar. On se bavi problemom apokaliptičke mimetičke želje. Zašto žene nemaju decu? Zato što vide drugu ženu koja nema dece. Glavni njegov argument – a Žirar je veoma moćan, zaista zanimljiv autor za čitanje – glasi: šezdesetih godina prošlog veka, verovalo se da su želje najautentičniji deo ličnosti. Dakle, da bismo bili slobodni, treba da oslobodimo svoje želje. Bilo je to 1968. Ali Žerar kaže da želimo određene stvari prosto zato što to žele drugi ljudi. Jedan od primera su deca u sobi punoj igračaka, pa kada neko dete uzme jednu određenu igračku sva ostala žele samo tu igračku.
Na Žirara je značajno uticao Dostojevski. Jedan njegov manje poznat roman, Večni muž, govori o čoveku koji nakon smrti svoje žene odlučuje da poseti njene ljubavnike. Posebno je jedan od ljubavnika na njega ostavio veoma snažan utisak, pa kada je odlučio da se ponovo oženi, pozvao je tog ljubavnika da vidi da li će zavesti novu ženu. Na jednom nivou, taj ljubavnik je prepreka, ali na drugom je uzor. Imitirate druge ne samo zato što želite da budete kao oni, već zato što želite da ih uništite. Dakle, ideja apokaliptičke mimetičke želje je kritično važna kada pokušate da objasnite zašto ova vrsta demografske imaginacije odjednom postaje ratna imaginacija. Ne samo rat protiv Ukrajine, već i protiv usvajanja kulturnih modela sa Zapada.
Uzgred, levičarska ekološka imaginacija usko je vezana sa generacijskom odlukom o rađanju. Mnogo je mladih koji kažu, ako bismo i mi rađali decu, to će Zemlju učiniti manje održivom. Verujem da je ova demografska imaginacija izuzetno značajna za razumevanje određenih promena u unutrašnjoj politici zemalja, ali i u međunarodnoj politici. I odlučio sam da iskoristim ovu priliku govoreći pred vama, da vas upoznam sa intuitivnim uvidom u centralni značaj demografske imaginacije u modernoj politici. Hvala.
Iz odgovora na pitanja iz publike
Bugarska je zemlja koja se, u odsustvu rata ili prirodnih katastrofa, najbrže demografski smanjuje u ljudskoj istoriji. U zemlji je 1989. živelo oko devet miliona Bugara. Sada ih ima manje od 6,5. U našem slučaju, nije bilo dramatično niske stope fertiliteta – razlog je uvek bio iseljavanje. To je vrlo tipično za istočnu Evropu. Samo dve istočnoevropske zemlje imaju relativno mali broj iseljenika: Češka i Slovenija.
Kada ljudi odlaze iz zemlje, ne gubite samo stanovništvo, već i sav novac koji je u njih uložen. Sada živim u Beču i sa sobom sam odneo sav novac koji je bugarska država ulagala u moje obrazovanje 25 godina. Naravno, ja i vraćam novac, brinem se o majci. Ali uprkos svim doznakama iz inostranstva, iseljavanje je veliki gubitak novca. Transfer novca sa istoka na zapad jedno je od najmanje proučavanih pitanja iz perioda tranzicije.
Onda imate psihološki aspekt problema migracije. Bez obzira kakvi su indikatori uspešnosti jedne zemlje, ako svi žele da je napuste taj uspeh postaje veoma problematičan. To stvara dodatni nivo pesimizma. Veliki je raskorak između optimizma i pesimizma kada ljudi govore o svom ličnom statusu i društvu u celini.
To utiče na biračko telo. Ljudi koji odlaze možda nisu najbolji i najpametniji, ali su po pravilu mlađi ljudi. Tako u zemljama poput Bugarske mladi ljudi čine malu kohortu, pa kada značajan deo te male kohorte ode, mladi postaju nebitni za političku igru. Na izborima u Bugarskoj možete pobediti bez ijednog glasa ljudi između 18 i 24 godine.
To objašnjava činjenicu zašto u ovim zemljama imate proteste u kojima su mladi ljudi prezastupljeni, a da istovremeno imaju dosta nisko učešće na izborima. Naprosto nemaju brojke za uticaj na glasanje. Ovo je suprotno iskustvu bejbi bumera iz 1968, koji su bili tako velika kohorta da se sve promenilo istog trena kada su dorasli do glasačkog prava.
U Bugarskoj smo u poslednje tri godine imali sedam parlamentarnih izbora. Bugarska ima proporcionalni izborni sistem sa cenzusom od 4 odsto, tako da smo na prošlim izborima završili sa devet političkih partija u parlamentu. Najveća stranka ima 26 odsto glasova. Jako je teško napraviti koaliciju. Imate izabran parlament, ali parlament ne može da izabere vladu. Onda idete na nove izbore, ali su ljudi sve manje zainteresovani da glasaju, jer stalno glasaju i ništa se ne menja. Dakle, imate previše partija koje imaju previše crvenih linija i nisu spremne da idu u koalicije. I to je loše jer verujem da je određeni nivo opšteg optimizma veoma važan u politici.
Tokvil je primetio nešto zanimljivo kada je pisao „Demokratiju u Americi“. Zabeležio je su američki izbori čudna igra preterivanja i banalizacije. Pred izbore vam kažu da su to najvažniji izbori, da se tu rešava problem bez presedana. A kad izbori prođu, kažu vam da stvari ipak nisu tako dramatične.
Izborni dan je dan u kome se od birača traži da se istovremeno vrati u prošlost i otisne u budućnost. Da sudi o učinku vlasti i da posluša obećanja. Glavni problem sa apokaliptičnom imaginacijom današnjeg doba, bez obzira da li se zasniva na klimi ili demografiji, jeste to što počinjete da se plašite budućnosti.
Otvorena budućnost, koja se može promeniti, koja može biti drugačija od sadašnjosti, jedan je od preduslova funkcionalne demokratije. Bez zamišljene budućnosti demokratija ne zna kako da funkcioniše. Ključno obećanje demokratije jeste da ćete problem koji ne rešite danas, moći da rešite sutra. Pa ako danas izgubite izbore, dobićete ih sutra. Ali ako verujete da su ovo poslednji izbori, ili ako verujete da se ništa ne može promeniti, ta igra ne može da funkcioniše.
Srbija je takođe zemlja sa demografskim padom. To je takođe jedan od glavnih izvora ogorčenosti prema Evropskoj uniji na mnogim mestima. Kao što mi je jedna starica jednom rekla, Evropska unija je najbolja i najgora stvar koja se desila u mom životu. Najbolja, jer su moja deca otišla tamo da rade, a najgora zato što je tamo otišao i moj doktor.
***
Proći će godine pre nego što shvatimo transformativnu prirodu iskustva pandemije. Ako želite da razumete zašto u mnogim zemljama ljudi glasaju za krajnju desnicu – delom je to strah od migracija, ali podjednako važan deo je bilo iskustvo kovida i kako se pozicionirate prema karantinu ili vakcinaciji, posebno u zemljama gde je bila obavezna. Ali jedna od stvari koja se dogodila tokom kovida jeste da ste se suočili sa svojom smrtnošću. Setite se da ruski predsednik nije bio posebno vidljiv u ovom periodu, bio je u vrlo pomnoj izolaciji. To su trenuci u kojima počinjete da sagledavate smrtnost svoje grupe. Nekada smo verovali da su ljudi smrtni, a nacije besmrtne, a onda odjednom počnete da shvatate da to nije nužno tačno.
Inače, paradoks ove demografske situacije o kojoj govorimo jeste to što ćete u Silicijumskoj dolini videti mnogo ljudi koji se zaista klade na ličnu besmrtnost, koji veruju da ako uspete da preživite narednih 20-30 godina, bićete u prilici da menjate organe, da živite zauvek. Ideja o individualnoj besmrtnosti zaista je jaka. Vudi Alen je to najbolje definisao kada je rekao: Želim da živim zauvek, ali ne u srcima ljudi, već u svom stanu na Menhetnu.
Ali šta ako vaša sopstvena velika nacija nestane. Putin zaista veruje da Ukrajinci mogu da ne budu Rusi samo u svetu u kome dečak posle operacije može da postane devojčica. On doživljava zapadni uticaj kao kulturnu operaciju koja se izvodi nad ukrajinskim narodom. Ispostavilo se da je pogrešio i morao je da se suoči s tim, kao i svi ti ljudi koji ginu. Demografija nije jedino objašnjenje za rat, ali moj glavni argument je da je demografsko objašnjenje deo nove stvarnosti. U slučaju Putina, radikalna pozicija NATO-a takođe utiče na njegov tajming.
Jedna od stvari koja je Hladni rat zadržala hladnim jeste to što su i Sovjeti i Amerikanci verovali da će u budućnosti biti u boljoj poziciji. Kada obe strane veruju u to, mnogo je lakše izbeći veliki sukob. Problem sa demografskom maštom je što gledate u budućnost i vidite da će „nas“ biti manje. A „njih“ će verovatno biti više. To dramatično utiče na tajming vaših odluka. U slučaju ruskog predsednika, verujem da je ideja da reši sve probleme za svog života takođe bila važan faktor.
***
Ljudi danas govore da smo se vratili u 1930-e i porede neke od krajnje desničarskih partija sa fašistima. Kao i levica, i desnica je u to vreme bila pedagoški projekat. Bili su posvećeni novom čoveku. Uvek se radilo o prepravljanju društava. Ideja o uticanju na budućnost bila je izuzetno jaka.
Danijel Bel u „Kulturnim kontradikcijama kapitalizma“ kaže da kapitalizam dobro funkcioniše sa nekapitalističkim narodom. Čovek koji štedi nije proizvod kapitalizma, on je proizvod predkapitalističkog društva. Čovek koji se zadužuje je proizvod kapitalizma. Budućnost je već sada konzumira i budućnosti nema.
Ne možete putovati kroz vreme, ne možete ići u prošlost, ne možete ići u budućnost. I odjednom počinjemo da putujemo u budućnost. Kada su Bugari 1990-ih rešili da odu u Nemačku, to nije bilo tek puko kretanje u prostoru, već mnogo više kretanje kroz vreme. Idem u budućnost. Neću da čekam vreme kad će Bugarska postati kao Nemačka, otići ću u Nemačku.
Birači krajnje desnice takođe žele da putuju kroz vreme, ali u prošlost. A jedini način da se putuje u prošlost je glasanje. Njihova omiljena prošlost je etnička i demografska. Ne vraćate se zato što je nekad bilo bolje, već zato što je zajednica bila drugačija. Želite da živite u zajednici koju znate i pamtite.
Poigravajući se sa naslovom naše nove knjige, vraćamo se na Fukujaminu, „Kraj istorije i poslednji čovek“. Naslov naše bi mogao da bude „Kraj budućnosti i poslednji čovek“. Poslednji čovek je čovek Sudnjeg dana. A jedan od problema sa Sudnjim danom je to što se svi ljudi, mrtvi i živi, tretiraju kao savremenici.
Obratite pažnju na diskurs mlađe generacije o prošlosti. Nisu skloni da uzimaju u obzir istorijski kontekst. Moja generacija je znala da je u svakom periodu bilo ljudi koji su bili progresivni za svoje vreme. Danas će činjenicu da je Džordž Vašington posedovao robove, tretirati na isti način kao da ja danas posedujem roba. Istorijski kontekst nestaje. Tretiranje svakoga, mrtvog ili živog, kao savremenika jedna je od karakteristika našeg vremena…
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 06.11.2024.
Srodni link: VIDEO – Ivan Krastev u Beogradu
