Radio emisija 15.10.2004, govore: Miljenko Dereta, Mladen Lazić, Ivan Medenica i Miloš Vasić.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan. Naša pripitomljena verzija tornada – košava – već danima izluđuje sve. Ova vetruština, kažu, pročišćava vazduh. Možda je stvar u tome da se samo promeni tačka gledišta. Tako košavu možemo da posmatramo kao još jedan uspeh Vlade, tačnije Ministarstva za ekologiju. Da taj resor ne vode DSS-ovci, košava bi duvala samo kod Čede i Bebe, a mi ostali bili bismo podavljeni u smogu.

Ekološki doprinos dao je i Mlađan Dinkić Uredbom o zabrani uvoza polovnih automobila, koji su ne samo nedostojni čoveka i Srbina nego nam zagađuju i vazduh. U velikoj smo nevolji ako je jedan od stvarnih razloga ove zabrane pokretanje proizvodnje u Zastavi. Da li treba da očekujemo da ćemo povesti još jedan rat kako bi oružari imali posla? U tom slučaju, Milošević nije vodio rat, samo je naglo pokrenuo vojnu industriju. Od sada se, tako, ima smatrati da mu se u Hagu sudi samo zato što je hteo da sprovede ekonomske reforme. A pukovnik Beara time postaje samo običan egzekutor te reforme.

Danas će u Skupštini biti nastavljeno blebetanje o smeni predsednika Tadića, jer je u svojstvu privatnog lica pozvao kosovske Srbe da izađu na predstojeće izbore. Zanimljivo je kako je na Tadićevu tvrdnju – da su u organizaciji protesta kosovskih Srba u Beogradu učestovali državni službenici – reagovao Mlađan Dinkić. On kaže da je moguće da neki zli ljudi Tadiću namerno daju pogrešne informacije, u demonskoj želji da ga posvađaju sa Vladom. Evo još jednog nastavka priče da su drug Tito i drug Sloba bili dobri, ali nisu znali da ih najbliži saradnici lažu.

Zanimljivo je kako se mnogi trude da, kad god mogu, pohvale Tadića zbog toga što se oslobodio jastrebova u svojoj stranci i što se približava Koštunici. To je, naravno, pozitivno samo po sebi, jer je Koštunica Vojislav proglašen neupitnom vrednošću, takoreći kosmološkom konstantom. Ako je Ajnštajn priznao da je kosmološka konstanta njegova najveća zabluda, možda ćemo i mi jednog dana.

U Službenom glasniku još nije zvanično objavljeno da predsednik Vlade, tj. primus inter pares, još uvek ne radi svoj posao, jer se još uvek nije vratio sa svog usamljeničkog putovanja u nebo večnih ideja. A tamo mu se sve češće pridružuje i Boris Tadić, koji – kako saznajemo – ide na redovne konsultacije kod patrijarha. Međutim, budući da je on čovek 21. veka, konsultacije sa šefom poslaničkog kluba SPC-a traju samo 20 minuta.

Na početku govori gospodin Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa. Počećemo sa opsesivnom temom današnjeg Peščanika, a to je pukovnik Beara.

Miljenko Dereta: Stoje sin i žena. Odnekud dolaze Beara i ministar. Da je on došao od kuće, dobrovoljno, valjda bi on bio tamo sa ženom i decom, a gospodin ministar bi ga sačekao i odveo bi ga do aviona. Ja mislim da je on došao sa gospodinom ministrom odnekud. Ali, da je došao od kuće dobrovoljno – očigledno nije. To je bilo loše režirano, što govori o tome da su dobri reditelji napustili javne medije.

Naravno, cela stvar je pokušaj da se spase obraz Vlade. Ne sme se našem narodu reći – uhapsili smo nekoga – taman posla, jer bi to bio poraz celokupne njihove ideologije. Nismo ga uhapsili – on je sam došao. Da nije došao, mi ga čak ne bismo ni dirali, ne bismo znali gde je. Drugo, to bi trebalo da bude poruka onoj četvorici ili trojici generala koji su ovde, dvojici koja hoće i onom jednom koji neće… Eto, vidiš, ništa ne boli… možeš sa ženom i decom da se oprostiš i da ideš tamo. I treće, ono što jeste važan argument za državu, to je da li on onda ima pravo da se brani sa slobode ili nema? Taj deo čak mogu da razumem, ali sve drugo je, naravno, dečja igra. I ono što je uvredljivo u celoj stvari, to je da oni misle da tako jeftinim sredstvima mogu sve nas da prevedu žedne preko vode.

Sve je počelo sa moštima cara Lazara. Sada je sve ponovo počelo sa jednim pismom patrijarha, koji se direktno umešao u političke odluke. Ja mislim da je to nedopustivo mešanje crkve u državne poslove. A onda se javi ministar za kapitalne investicije i kaže: “Posle patrijarha se ne govori!” Možda u crkvi. O čemu mi onda, zapravo, razgovaramo? Onda je naš patrijarh – koji je zaista očigledno sveti čovek – istovremeno i predsednik Vlade. Jer, kad on nešto kaže, onda Vlada više nema šta da kaže. Nećemo valjda protiv patrijarha? Ne, nećemo protiv patrijarha, nego ćemo protiv jednog njegovog stava koji nije politički dobar.

Ja mislim da mora da se izađe i da se glasa. Vi ne možete izmeniti pravila da biste učestvovali. Tako je bilo i sa Miloševićem: naša opozicija je morala da odustane od čuvenih zahteva da se stvore uslovi za demokratske izbore i da obori Milosevića na izborima koje je on propisao, po svojim pravilima.

Druga stvar je da se ponovo Kosovo pojavljuje kao nešto što je moneta za potkusurivanje i za unutrašnju borbu između dve demokratske opcije. Nikoga ovde na pravi način ne interesuje Kosovo kao takvo i Srbi na Kosovu kao građani jedne države. Ja to čitam po mnogo čemu. Stalno se govori – Kosovo moramo sačuvati! Niko ne razmišlja o tome – bar niko ne pominje – da li to znači da mi očekujemo da Albanci učestvuju na izborima? Svi govore samo o Srbima. Sačuvati Kosovo znači imati dva miliona novih glasača koji imaju svoje političke partije, koji imaju svoje političke interese, koji sasvim sigurno nisu bliski interesima ovdašnjih političkih partija, posebno onih koje su na vlasti. Hoće se delovi teritorije, hoće se mit, ali nećemo baš i Albance. To bi nam zaista poremetilo mnogo štošta. Taman smo uspeli da potisnemo manjine na svega 15-16 posto. Ako bi se Albanci vratili, ponovo bismo imali 30 posto manjina. To bi zaista bio isuviše velik zalogaj za naše političare.

Izgleda da je onaj koji nešto kaže prvi – u pravu. Znači, ako ja prvi kažem: “Nemojte da izađete na izbore!”, onda onaj koji progovori drugi – destabilizuje Srbiju i nanosi štetu. Da se Tadić samo setio ranije, pa da je pozvao na izbore, onda bi valjda oni drugi bili ti koji destabilizuju Srbiju.

Drugo, ja ne vidim u čemu je problem da postoje različita mišljenja. Ako smo mi za pluralizam, onda on zadire u sve. Ne može pitanje Kosova i Srba na Kosovu biti izuzeto iz pluralističkog mišljenja. Ni Srbi na Kosovu nisu jedinstveni. I dobro je što nisu jedinstveni. Ni Albanci nisu jedinstveni, bez obzira što imaju veći stepen konsenzusa o pitanju nezavisnosti. Ali, i to će se promeniti. Dakle, to jedinstvo, to jednoumlje – tako se vraćamo na Miloševića –bilo je uzrok ratova i stradanja. Jednoumlje je opasno. A svi političari se mešaju u individualno pravo građanina da sam odluči da li će glasati ili neće glasati. To je individualno a ne kolektivno pravo srpskog ili albanskog ili bilo kog drugog naroda. To je pravo svake individue u okviru države u kojoj živi.

Svetlana Vuković: Šta me briga više za Koštunicu. Tadić se malo izvukao, što se mene tiče, ali ne dovoljno. Ja mislim da taj čovek nema dobar ritam.

Svetlana Lukić: I oni, izgleda, još nisu uspeli da raspoznaju šta je stranka, a šta predsednik.

Svetlana Vuković: Tačno, treba to da odvoje. Tadić je kod Olje Bećković rekao: “Ja se uopšte više ne bavim strankom.” Pa stranko jedna, hajde sad čuj šta je rekao, pa se bavi sobom.

Miljenko Dereta: Prvo, to nije tačno. Lepo zvuči, ali nije tačno. Ali, u onome što ste vi rekli ima nešto što se meni veoma dopada, kao rezultat lokalnih izbora i uopšte poslednjih ciklusa izbora… što ste rekli: “Šta me briga više za Koštunicu.” Oni su postali minorna stranka, po broju glasova, po uticaju. Međutim, svi je još uvek doživljavaju kao glavnog pregovarača u političkom životu. I ne samo to, nego još uvek postoji apsolutno brkanje funkcija. Ja ne želim da gledam kako predsedniku Vlade dolaze u kabinet, na partijske pregovore o lokalnim koalicijama, predstavnici drugih stranaka. Izvinjavam se, to se ne događa u Vladi, odakle oni izlaze, nego se to događa u partijskim prostorijama. Neka gospodin Koštunica i svi drugi lepo posete svoje partije i tamo obave taj dogovor. Ne želim da gledam kako gospodin Nikolić izlazi iz Vlade i ispred table na kojoj piše – Vlada Republike Srbije – kaže: “Gospodin premijer mi je rekao da neće u koaliciju s nama, jer ima obaveze prema koalicionim partnerima.” To nije mesto da se o tome razgovara.

I ono što me u celoj stvari posebno čudi jeste da čuveni legalisti, demokrate i zakonodavci sede u Skupštini ispred grba koji je N.N. lice okačilo na zid, koji nije grb Republike Srbije, jer nije donet zakon o grbu i zastavi. To je, po meni, ugrožavanje ustavnog poretka. Mi smo postavili pitanje, čekamo odgovor. Zakonodavci sede ispred simbola zloupotrebe i nepoštovanja Ustava i zakona. Nek se peva šta se hoće, nek se kači šta se izglasa, ali po postojećem ustavu i zakonu. I ako nismo sposobni da promenimo Ustav – a očigledno nismo – i ako nismo sposobni da promenimo zakon – jer za to nemamo većinu – onda, brate, da sedimo ispred 29. novembra i stare zastave i da trpimo. Kome je to važno? Da slušamo “Hej, Sloveni”. Ja sam se čak šalio da su naši vaterpolisti predali utakmicu, da se ne bi našli u dilemi šta da rade kad puste himnu?

Svetlana Lukić: G17 plus. Katastrofalno je da imaju rejting kakav imaju. Praktično, ne mogu da pređu cenzus. Nisu G17 nego G 1,7.

Miljenko Dereta: Ono što najviše zabrinjava u Vladi jeste da, očigledno – što smo slutili – mnogi od onih koji su se samozvano proglasili za eksperte, to zapravo nisu. To će ih urušiti do kraja, to što će se pokazati da oni ne umeju da vode ekonomiju u zemlji. Možda umeju da vode Narodnu banku, možda umeju da vode i neko ministarstvo, ali finansije sasvim sigurno ne. I to DS ne koristi dobro, da pokažu nekompetentnost tih ljudi za suštinske ekonomske odluke. Vodi se rasprava o privatizaciji, a privatizacija se ne sprovodi.

Svetlana Lukić: Ne samo to. Ne znam da li ste videli da se ministar Bubalo žali na Amerikance što ne daju pare Agenciji za privatizaciju. Stala je privatizacija zato što Agencija nema pare, pa kao – dajte nam pare, pa će da proradi.

Miljenko Dereta: Da li on zna da bi odmah dobio pare za privatizaciju kad bi isporučio Mladića? Što se žali njima? Nek se žali Mladiću. Nek se žali svom ministru policije. Nek se žali svom ministru pravde. Sad on proziva Amerikance što ne daju. Pazi, to je već na granici apsurda, zlatno doba Ateljea 212. Mi moramo da znamo hoćemo li ili nećemo u Evropu, bez obzira što postoji mišljenje da DS hoće, a svi drugi, manje-više, neće. Iako G17 hoće – ali radi sa Vladom koja to neće, i radi poteze koje neće – da bi radio ono što Vlada hoće. To je ružna, prljava politička igra koja se vodi iz ličnih interesa, koji sasvim sigurno nisu opšte dobro, stabilnost Srbije i dobri odnosi sa okruženjem…

Šta to postoji u Narodnoj banci što je trebalo sprečiti da Kori Udovički pronađe? Zašto je bilo neophodno srušiti Vladu, uleteti nezakonitim sredstvima u Narodnu skupštinu? Šta je trebalo da se uradi, šta je trebalo da se prikrije? To me interesuje kao građanina i kao nekoga ko misli da je dostupnost informacija prirodno pravo. Ono na šta oni računaju jeste da će to ostati tajna zauvek, a ja sam uveren da će to izaći u javnost. I kad bude izašlo u javnost, onda ćemo imati mnogo jasniju sliku o svemu ovome što se danas događa.

Svetlana Lukić: Od kada je Koštunica pohvalio svoju saradnicu Ljiljanu Čolić i saopštio da ona iz Ministarstva odlazi u legendu, kao da je zaboravljeno da su sve njene genijalno glupe odluke ostale među decom i nastavnicima. Miljenko Dereta nije.

Miljenko Dereta: Dok bude Koštunice, ostaju svi ti problemi, jer to nisu bili stavovi Ljiljane Čolić nego stavovi njene stranke i svih ljudi koji su bili u njenom timu. Jedna grupa ljudi, koja se bavi obrazovanjem na različite načine, imala je okrugli sto na kom su vrlo jasno iskazani određeni zahtevi prema Vladi. Prvi zahtev je bio da se ukinu sve njene odluke, jer mi ne znamo da li su njene odluke, osim o Darvinu, kome je dozvoljeno da ostane, da li su druge odluke povučene – o kompjuterima, o engleskom jeziku itd. Drugo, da se zameni cela njena ekipa. To se sasvim sigurno odnosi na gospodina Brdara. Ko je slušao gospodina Lipkovskog, zna da je on gospođa Čolić, samo u muškim pantalonama.

Poslednja reforma obrazovanja u Francuskoj bila je pre 15 godina, sada se preispituju rezultati. Predsednik Republike rekao je da obrazovanje više nije samo pitanje eksperata nego građani treba da kažu šta žele od obrazovanja. Potpuno obrnuto od onoga što se kod nas sada propagira, gde se kaže da građani – posebno građani koji su organizovani u neko udruženje ili nevladinu organizaciju – nemaju šta da traže, da je to državni posao. Zaključak te francuske komisije jeste da je jedan od neophodnih uslova koji se mora zadovoljiti poznavanje engleskog jezika kao sredstva međunarodne komunikacije. Engleski jezik o kom oni govore izgubio je karakter proučavanja jezika i postao je, u stvari, učenje veštine, kao što su veštine i pisanje, čitanje, korišćenje kompjutera i telefona. Kad to uporedite sa onim kako se kod nas tretira engleski jezik, onda vi shvatite da je to ponor koji nas deli od vizionarskog gledanja u budućnost i da je to retrogradni, kukavički, sitničavi i deesesovani pogled na svet.

Federacija nevladinih organizacija Srbije je, odmah po formiranju Vlade, uputila nadležnom ministarstvu i njegovom ministru Lončaru pismeni zahtev, molbu da se sastanemo, jer nam je važan zakon za koji je to ministarstvo nadležno – Zakon o nevladinim organizacijama. Nismo dobili odgovor. Poslali smo sledeće pismo. I tako sedam puta. Sedam pisama, od kojih je jedno bilo javno i objavljeno u novinama kao plaćeni oglas. Na sedam pisama Ministarstvo ne odgovara udruženju koje ima 450 članova. Pošto to tako nije išlo, onda smo se mi obratili nekim međunarodnim institucijama, koje će sada posredovati i ugovoriti nam sastanak na neutralnom terenu – kod njih. E sad, da li to nama treba? Nama iz nevladinog sektora ne treba. Ali, očigledno naša vlast ne reaguje ni na šta, osim na pritisak. Hoćeš pritisak? Dobićeš pritisak.

Ja ću samo podsetiti na gospodina Batića, koji se pre tri godine sapleo, da tako kažemo, kad je bilo reči o Zakonu o nevladinom sektoru, pa kad mu je sleteo na glavu Savet Evrope, onda smo se vrlo brzo, u roku od 24 sata, dogovorili o nekim stvarima. Prethodna vlast je grešila jer je smatrala da mi automatski isto mislimo o svim pitanjima. Ova vlast greši zato što apsolutno ne priznaje građanina, ne ceni njegovo mišljenje i njegovo pravo na udruživanje.

Svetlana Lukić: U prošloj emisiji čuli ste šta su na proslavi Petog oktobra govorili Latinka Perović i Čedomir Jovanović. To se desilo u prepunom Domu omladine. Miljenko Dereta nije došao.

Miljenko Dereta: Nisam bio tamo, jer se sećam 1992/93. godine i Beogradskog kruga. Kao posmatrač, tamo se zatekla jedna Poljakinja, sa iskustvom iz vremena ilegale i rušenja poljskog sistema. Ja je odvedem, sav ponosan, u Dom omladine. Prepuna sala. Ona me pita: “O čemu razgovaraju?” Ja kažem: “Intelektualci i rat”. Ona me pogleda i kaže: “Šta? Umesto da su svi na ulici, da lepimo plakate, da delimo letke, da radimo nešto konkretno.” Okrene se i izađe. Ja za njom. I moram da kažem da me je to nateralo da se zamislim. Dok se razgovaralo o Petom oktobru, gledalo se unazad. Ja mislim da više ne treba na taj način gledati unazad. Akcija, akcija i samo akcija! Ako ta grupa želi da politički deluje, da se politički suprotstavi ovome što se događa, neka se formiraju u politički pokret, u političku partiju. Neka se Čeda opredeli da li je u DS-u ili hoće da radi nešto izvan toga. Inače će se te veoma dobre ideje i potreba da se ponudi alternativa ovoj Srbiji pretvoriti u mrcvarenje, kao što je to bilo – ja se izvinjavam što ih pominjem – mrcvarenje sa Otporom: jesmo ovo, nismo ono, mi ćemo biti politički sudija, ali se nećemo registrovati kao partija itd. Nema se više vremena za to. Ljudi traže alternativu. E sad, da li je možda ovo trenutak da se Čeda – za koga mislim da je izuzetno talentovan političar – stavi na čelo jednog takvog pokreta? Nisam siguran.

Svetlana Lukić: Slušate sociologa Mladena Lazića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Mladen Lazić: Posle relativno dužeg izbivanja iz zemlje, imam utisak kao da nisam bio odsutan. Tamo smo gde smo bili pre mesec dana, odnosno pre godinu i po, odnosno ne mnogo dalje od onog gde smo bili početkom 2000. godine. Ništa se nije promenilo, čak ni retorikam, koja kaže da smo napravili važan iskorak u pravcu ponovnog približavanja EU. Problem je u tome što niko u društvu nema ozbiljniju viziju ili dugoročniji program delovanja. Svi se boje da ne izgube ono malo što su stekli, bez obzira na to što u daljoj budućnosti to stečeno ne može da se održi.

To je ono što je Hegel zvao loša beskonačnost – puko istrajavanje bez ikakvog smisla i svrhe. To je, s jedne strane, problem slabosti elita, a sa druge strane, problem onoga što bih nazvao nepostojanjem disciplinujećeg delovanja kapitalizma. Jedan od najvažnijih elemenata kapitalizma jeste uvođenje interesa tamo gde su nekad bile strasti. Čovek koji je vođen strastima ne uči iz prethodne situacije. On svaki put kreće iz početka, jer misli da su njegovi ideali iznad i izvan svakodnevice. Zbog toga, svakodnevica na njega nema uticaja. Zato mi stalno pravimo iste greške.

Ljudi koji su demonstrirali ispred Skupštine vičući: “Ne damo Kosovo”, ponašaju se isto kao 1988. godine, kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo, kao da nije postalo jasno da je to nemoguća matrica. Paradigma nebeske Srbije najbolje opisuje njihovo stanje. Pošto su njihove strasti nebeske, njihova svakodnevica mora da bude blatnjava i samouništavajuća.

Zapad insistira na učestvovanju Srba na izborima iz legitimacijskih razloga. To je jedino čime oni mogu da potvrde svoje eventualne uspehe u izgradnji demokratije. Za nas je to glasanje samo pitanje spremnosti da pokažemo da li smo za saradnju, da li smo učenici koji su naučili lekciju ili nismo. Veći deo naše političke i intelektualne elite želi glasno da ponovi kako mi lekciju nismo naučili i kako one koji su lekcije naučili treba na neki način kazniti. To je cela priča. I sad, pošto Zapad zanima samo ta demonstrativna strana, oni su sasvim zadovoljni što je jedna institucija u Srbiji… u ovom slučaju predsednik Republike je rekao da je lekciju naučio. Njima je to dovoljno da kažu kako je demokratija napredovala. I 50 ili 500 Srba koji će glasati biće dovoljni kao dokaz da demokratija napreduje.

Svetlana Lukić: Da li ovdašnji političari dobijaju time što će Srbi izaći na izbore?

Mladen Lazić: Niko ništa ozbiljnije ne dobija, jer stvari idu drugim tokovima. Ali, ja se slažem sa predsednikom Tadićem – jedina šansa da makar provirimo kroz ključaonicu na mesto na kojem se donose odluke jeste da učestvujemo. Ako zažmurimo, onda nemamo šanse čak ni da posmatramo šta se događa

Moj je utisak da Vlada, kao jedinstveno telo, ne postoji. Postoji predsednik Vlade i postoje neki kolegijumi na kojima se a posteriori nešto usaglašava, prihvata ili ne prihvata. Ali, Vlada se, u stvari, sastoji od ministara koji uglavnom ne sarađuju. To je nešto najgore što se može dogoditi. Neki od tih ministara nemaju veze čak ni sa vlastitim strankama, kao što to je vrlo često slučaj kod SPO-a, ali i kod nekih drugih stranaka. Zato su i moguće stvari kakve su se događale, recimo, sa Ministarstvom prosvete. Mislim da se tako neće moći. To se najbolje vidi u ekonomiji, gde se ne događa ništa ozbiljno. Zastoj u reformama jeste, po mom mišljenju, već kritičan.

Nije nama problem što nemamo poziciju. Može da se kaže i obratno – problem je to što je svako svakome opozicija. Ne samo da su stranke jedna drugoj opozicija nego se dešava da se predsednik stranke ponaša kao opozicija vlastitoj stranci, da se ministar ponaša kao opozicija drugom ministru itd. Mi nemamo nekog jakog aktera, izuzev – na pervertiran način – SRS. Njegovu pervertiranu snagu čini, da tako kažem, otpadništvo. Njegovi podržavaoci su oni koji su otpali od ideje da se nešto u ovom društvu može promeniti. SRS okuplja sve one koji pred sobom imaju jedno veliko – NE. U njihovom programu ne postoji ono što je pozitivno, postoji samo negativno. U tom smislu, ta stranka je jaka zato što u ovom društvu i u ovim okolnostima nije teško videti to NE. Teško je videti DA. Dakle, snaga SRS-a je u nekoj vrsti relativno masovne potpore. Sve drugo je slabo.

DS je naglo napravio uspon. Međutim, svi oko DS-a znaju da je taj nagli uspon na relativno nesigurnim temeljima i da isto tako može naglo da doživi sužavanje podrške. S tog stanovišta, odlučnost sa kojom predsednik Republike u poslednje vreme nastupa, deluje malo šuplje. Vidi se da je ta odlučnost konstruisana.

Svetlana Lukić: U Peščaniku često, možda i preterano, pominjemo ulogu koju je sebi dodelila, odnosno dozvolila Srpska pravoslavna crkva. Da li delite utisak da je SPC u velikoj ofanzivi, kao da niko ne sme da joj kaže – ne.

Mladen Lazić: Sme. Evo, ja smem da kažem. Ne. I mogu da kažem da me, u principu, mnogo ne interesuje šta će reći Sinod i patrijarh. Ne interesuju me sa stanovišta snage njihovih argumenata. Ono što je zanimljivo, to je društvena snaga crkve. A njihova društvena snaga je šuplja, nema stvarnu podlogu. Početkom ’90-ih godina formirana je ta lažna slika o velikom društvenom značaju crkve. Lažna – zato što crkva kao institucija može da počiva na dva velika stuba. Jedan stub je vera. Dakle, možemo da pretpostavimo – ako je vera jaka, postoje uslovi i da crkva bude jaka. To u Srbiji nije slučaj. Frapantne su budalaštine koje se stalno ponavljaju, kao što je ona da su preko 90 posto Srba pravoslavci, dakle oni koji veruju. Po nizu socioloških istraživanja znamo da se, u stvari, relativno mali procenat ljudi ovde može smatrati vernicima. Dakle, crkva tu verničku snagu nema.

Postoji druga moguća osnova za veliku snagu neke institucije, a to je organizacijska osnova. Na tom planu, pravoslavna crkva je još slabija nego u pogledu vere. Ona nema nikakvu ozbiljniju organizaciju. Ostaje i treći elemenat, koji je po mom mišljenju potpuna konstrukcija, a to je moralni autoritet crkve. Barem u dugoj polovini dvadesetog veka pravoslavna crkva nema nikakav moralni autoritet, nema na osnovu čega da ga izgradi. Ona nije učinila nijedan potez iole sličan, recimo, katoličkoj crkvi u Poljskoj, koja je predstavljala oslonac protivnicima komunizma u toj zemlji. Srpska pravoslavna crkva ništa ozbiljno nije učinila prilikom sloma komunizma i propasti jugoslovenske države, ništa čime bi nadišla tu tragičnu situaciju. Nije bilo nekih moralnim principa, izuzev pojedinačnih vapaja patrijarha, koji su najčešće bili – čisto tekstualno gledajući – ispravni, ali koji su bili potpuno neefikasni. Nisu proizveli nikakve praktične učinke. Dakle, već po tome možemo reći da je snaga crkve sasvim deklarativna i da se političari, koji se inače ne obaziru na stvarnost, ne obaziru ni na stvarni uticaj crkve. I novinari su dosta doprineli tom konstruktu. I oni bubnjaju u bubnjeve koji nemaju iza sebe nikakvu realnu mobilizatorsku moć.

Mi smo bili uvereni ’80-ih godina da je naš otpor komunizmu, tj. da su naša intelektualna elita i njen teorijski rad izuzetni. Verovali smo da je naš studentski pokret krajem ’60-ih godina bio nešto izuzetno, veličanstveno, i da je daleko nadilazio svaku takvu delatnost u drugim zemljama. Da smo imali samo malo sposobnosti da pogledamo realnije u ono što se zbivalo u Poljskoj ili Mađarskoj, videli bismo da je zrelost njihovih disidenata, pa i radništva, daleko iznad onoga što se zbivalo u Jugoslaviji. Iz te samozavaravajuće nadmoćnosti mi se nismo probudili do danas. Mi i dalje verujemo da je Balkan pupak sveta, a mi središte tog pupka. To samozavaravanje daje nam alibi da ništa ozbiljnije ne radimo. Ne samo što onda nismo bili ništa značajno, nego smo sada dospeli na poziciju koja je daleko beznačajnija od one koju smo tada imali.

Ovaj novi napor Evropske unije, koja nam opet obećava neku šargarepu, doživljavam kao davanje novog impulsa. Oni su svesni da je taj impuls neophodan da bi nas pokrenuli iz mrtvila u kojem se nalazimo. Ti spolja nametnuti rokovi, te obaveze koje nam se stalno nameću, te pretnje MMF-a, služe kao naredba da se nešto čini. Ti elementi spoljašnjeg pritiska jesu ono što nam drži glavu iznad vode. Prema unutrašnjoj dinamici, stanje bi bilo još lošije. Bilo bi skoro bezizlazno.

Mi opet raspravljamo da li je Haški sud pravedan ili nije i da li pokopava ili ne pokopava istorijsku istinu. Mi se stalno vraćamo na večna pitanja, umesto da rešavamo praktična. Kod nas je, recimo, najnovije izručenje – ili predaja – Beare, bila vest od pola dana. Vest o neizručenju traje pola decenije, a o izručenju pola dana. Stalno smo spremni da beskrajno diskutujemo o ogromnoj važnosti nekog akta koji – kad se desi – prođe a da ne bude ni primećen. Na kraju krajeva, mi i sebi pridajemo važnost koja daleko nadilazi realnu situaciju.

Događaji vezani za Bearu, Ratka Mladića, Karadžića ili za rat protiv NATO-a, nešto su što mi mislimo da ima svetsku, istorijsku važnost. A vrlo brzo se pokaže da to nije tačno. Rat NATO-a protiv Srbije na Zapadu je najvećim delom potpuno zaboravljen. To je bila minorna epizoda za evropsku istoriju ili atlantsku istoriju. Mi smo razmišljali – možemo li da razgradimo NATO – iako smo bili potpuno smešna, zanemariva epizoda u njegovom razvoju.

I ti ljudi – za koje je potpuno nerealno očekivati da će se predati –oni su, na neki način, potpuno zaboravljeni. Mladić postoji još samo kao fotografija na nekim šoferšajbnama, njegova simbolička vrednost je nestala, on je zaboravljen čovek. On, u stvari, služi kao metafora. Kad se kaže da bi njegovo izručenje destabilizovalo zemlju, misli se da bi to destabilizovalo ovaj poredak loše beskonačnosti. To je ono što se želi izbeći. Dakle, mi želimo da ostanemo ušuškani u toplom krevetu i ne želimo da nam bilo ko podigne prekrivač. Bojimo se da bi nam moglo biti vrlo neprijatno ako ustanemo i izađemo u svet.

Svetlana Lukić: Ovo je emisija Radija B92 – njegova fundamentalistička frakcija, kako smo to nazvali još prošle godine. A jedan senegalski radio ponudio je svojim slušaocima 50 kilograma pirinča u zamenu za 50 kilograma ubijenih skakavaca, što predstavlja novi vid borbe protiv najezde ovih insekata. Meni se više sviđa stil radija susednog Malija. Tamo su novinari poručili slušaocima da štetočine spaljuju, dave i gaze. Mi nećemo ništa ni da vam delimo, niti da vas savetujemo. Ovde samo pokušavamo da razumemo šta se, u stvari, događa. Govori Ivan Medenica, dramaturg i aktuelni selektor Sterijinog pozorja.

Ivan Medenica: Kao građanin, ja se uopšte ne osećam zdravo i normalno kada osećam da su demokratski izabrane vlasti u ovoj zemlji zapravo u šah-mat poziciji u odnosu na ono što se zove antihaški lobi. Mene to kao građanina čini veoma nespokojnim, jer ja onda ne verujem svojoj državi, ne verujem njenim institucijama. Ona nije u stanju da se izbori sa onom što se zove antihaški lobi, što očigledno postoji, ima i svoj medijski plasman, a očigledno ima i neku militarnu infrastrukturu. Kad kažem “militarnu”, ne optužujem vojsku. Znači, postoje neke paravojne ili parapolicijske formacije, koje očigledno neke ljude štite.

Svetlana Lukić: I o hvatanju… Nikad nećemo saznati da li je pukovnik Beara uhapšen ili se dobrovoljno predao. To je poprimilo apsurdne razmere. Mi ne možemo od ministra policije ili od ministra pravde da dobijemo informaciju, nego našem ministru Karla del Ponte bukvalno kaže da laže kad kaže da se ovaj predao.

S druge strane, priča o Kosovu… Ponekad se ima utisak da oni više vode računa o svojoj biografiji. Znači – da ja slučajno ne budem predsednik države ili načelnik generalštaba ili bilo šta, u času kada Kosovo postane nezavisno, i da ne bude slučajno da za vreme mog mandata neki pukovnik ili general ode u Hag.

Ivan Medenica: To nam posredno ukazuje na činjenicu da se momenat donošenja bitnih odluka po ovu državu približava. Ima se utisak da svi to osećamo i da političari to zaista odgurkuju od sebe, kao da se trude da uspore vreme što više. Ja to čak mogu i da razumem – da niko ne želi da izvrši političko samoubistvo. Ali, onda mi se čini da bi pametna opcija za njih bila, ne za nas, da jedno vreme apstiniraju od vlasti, da uvale taj vruć krompir nekom drugom, da sačekaju da u nekoj “maloj Srbijici” – da citiram Ćosića – preuzmu vlast. Ali, tu se sad javlja paradoksalna situacija. Niko ne apstinira od vlasti nego, naprotiv, svi se i dalje veoma grčevito bore za nju, a ona očigledno svima postaje kamen o vratu. To je paradoks koji mi nije jasan.

Evo, imamo jednu političku opciju oko Čede Jovanovića. Reklo bi se da im je sada idealno vreme da ćute i da čekaju da neuspeh Tadića, Koštunice itd. jednog dana inkasiraju za sebe. A oni baš sada nalaze da se ponovo oglašavaju i aktivno uključuju u politički život, što je meni nejasno. Da sam ja u toj grupaciji, ja bih trljao ruke i smatrao da vreme radi za mene. Ovde postoji nervoza da se uleti u situaciju u kojoj ne znaš da uradiš… U suštini, šta god da uradiš, uradićeš pogrešno.

Svetlana Lukić: U ogromnom delu javnog mnjenja postoje određena mišljenja o tome šta je Čedomir Jovanović radio. Naravno, mišljenja su različita – da li je to morao, da li je bio i žrtva, uslovno rečeno? Ali, tako je kako jeste. Pa smiri se malo makar. Malo je vremena prošlo.

Ivan Medenica: Stalno se stvara utisak da se istina ne može utvrditi. Onda i ne čudi stepen apstinencije na izborima. Izlazim redovno na izbore i opredeljujem se za manje lošu od dve ponuđene opcije, ali sve teže i teže. Zaista se pitam kada će doći trenutak da ću reći – e, pa više ni ja neću da izađem na izbore – što, naravno, nije rešenje. Stvara se situacija u kojoj se građanin oseća potpuno nemoćnim da i u minimalnom procentu utiče na vlastitu sudbinu.

Kada se govori o kraju kohabitacije, svi verovatno tačno prognoziraju da u suštini to i nije neki suštinski sukob i da već 24. oktobra – dan posle izbora na Kosovu – taj sukob između Koštunice i Tadića više neće biti aktuelan. Tako da nam se javno priznaje – ma dajte, pustite sada malo da fingiramo neki sukob. Od 24. ćemo opet lepo da živimo i biće kohabitacija. Valjda smo zreli i odgovorni, valjda smo muškarci, valjda znamo da sve to nema veze s mozgom. Jedan je morao zbog Zapada da kaže: “Izađite na izbore”, jer od njih ima glavnu podršku. Drugi je zbog svog nacionalističkog bekgraunda i pristalica morao da kaže: “Nemojte da izađete na izbore.” Ali, kad ti izbori prođu, kohabitacija će naravno da se nastavi. I onda se zaista stvara utisak da smo mi totalni idioti što se uopšte bavimo pitanjem njihovog sukoba, za koji nam se u novinama kaže da je virtualan u suštini, jer već 24. neće postojati.

Svetlana Lukić: Samo što nam ne namiguju.

Ivan Medenica: Jeste, to je srpsko shvatanje demokratije. Ništa se ne kaže otvoreno, jasno i glasno. Ono što se kaže otvoreno, jasno i glasno, znamo da nije rešenje problema i da se istina u tome ne nalazi. Kakva bi to bila istina kada bi mogla da se pročita u novinama? Istina mora da se namigne, jer je to onda prava, ozbiljna, temeljna istina. To je ozbiljan stepen ludila. Ja sa tim ne mogu da komuniciram i ne znam kako na to da reagujem. Davno se nisam osećao ovako zbunjeno kao sad, jer imam utisak da apsolutno nikakve orijentacije, nikakvog smera nema.

A slučaj Beara. Zaista sam suštinsku informaciju o čoveku i njegovoj odgovornosti dobio posrednim putem, na osnovu vlastitog zaključivanja da je on bio glavni obaveštajac vojske Republike Srpske. Aha, mora biti da taj zaista ima veliku odgovornost. Ali niko nam to ne apostrofira, ne analizira, ne ukazuje na suštinu njegove aktivnosti, samim tim i odgovornosti.

Čuo sam jednu veoma zanimljivu informaciju. Zašto smo mi toliko zbunjeni? Između ostalog, i zbog toga što su novinari postali lenji da konsultuju papirnatu dokumentaciju, nego koriste samo dokumentaciju na internetu, a na internetu arhive su obrađene od ’96. naovamo. A ljude mrzi da listaju po papirima od pre ’96. godine. A većina problema koji se sada razrešavaju ili čije se razrešenje nazire, zapravo su se desili u prvoj polovini ’90-ih godina. I onda se stvari jednostavno zaboravljaju, jer ljudi ne vrte po novinama iz tog perioda. Možda bismo onda veoma lako došli do toga šta je Beara govorio i radio.

Mislim da ljudi još uvek baš nisu sto posto sigurni da li se Srebrenica desila. Možda je to sve ipak neka nameštaljka. Pandorina kutija zaista nikad nije otvorena. Stiče se utisak da mi sve dublje i dublje tonemo zato što tu Pandorinu kutiju nismo otvorili.

Sa ministarkom Čolić imamo sličnu situaciju kao sa Bearom. Prvo, ja ne znam da li je ona smenjena ili se sama povukla, da li je ona uhapšena ili se predala? Već to nije jasno dato na znanje. Ali, zaista ostaje činjenica da mi ne znamo koje su posledice njenih odluka. Da li će đaci da trpe od tih odluka ili su one stopirane? Ako su stopirane, što nam to nije rečeno? Znači, uvek se nađe nešto što je površinski atraktivno – to se medijski eksploatiše, a sve ono što je od suštinskog interesa – ostaje van dometa medija.

Svetlana Vuković: Evo, mi smo sad mediji. Mi možemo to da ponavljamo do besvesti. Ko zna koliko je Nemaca kleknulo pred jevrejskim grobovima, ali je zapamćen Vili Brant. To mora da uradi političar. To mora u ovom slučaju da uradi Boris Tadić ili Koštunica, neko od njih. Hoću ti da mi kažeš šta je uradio Beara! Doslo je vreme da mi ti to kažeš!

Ivan Medenica: Mnogo bi veću težinu takav gest imao kada bi ga napravio premijer Koštunica nego predsednik Tadić. Druga stvar je što ja ne verujem da će ga ijedan od njih dvojice napraviti. Ali, da postoji hipotetička mogućnost da mi naručimo šta bi bilo bolje, mislim da bi bilo bolje da to uradi Kostunica, jer bi imalo veću težinu, bio bi veći šok i imalo bi veći uticaj na onaj deo javnosti koji ne veruje da se Srebrenica desila.

Kod nas je fantastično to što intelektualci sebe ozbiljno shvataju samo ako su uz skut dnevne politike. Srpski intelektualac sebe shvata ozbiljno samo ako misli da razume mehanizam tajne policije. Jer, bože moj, kakav si ti to intelektualac ako ne shvataš kako funkcioniše tajna policija? Mene lično uopšte ne interesuje kako funkcioniše tajna policija. Nemam blagu predstavu o tome kako funkcioniše tajna policija, ali mi se čini da znam kakve bih vrednosti želeo da prepoznam u ovom društvu. Mi smo i dalje u istoj vrsti ucene u kakvoj smo bili i tokom ’90-ih godina. Kako sad možeš da postavljaš pitanje zaštite ptičjeg fonda, koji se odstreljuje, prodaje i švercuje u Italiji, kada je pitanje da li će Srbi izaći na izbore na Kosovu ili neće? Znači, uvek postoji neko državotvorno pitanje koje je mnogo važnije od uništavanja prirodnog i kulturnog blaga. Postoji klopka državotvornih problema koja nam ne dozvoljava da rešavamo druga društvena pitanja. Mislim da će, dok se ne budu znale granice ove zemlje, takva situacija opstajati.

Kada bih ja znao da je Mokra gora, zapravo, jedna scenografija primerena ovom političkom trenutku, ali da zato u nekim suterenima, u nekom andergraundu – da ostanemo u Kusturičinim metaforama – neki mozgovi pišu projekat zaštite životinja, kulturnog blaga, polne, seksualne, nacionalne, religiozne ravnopravnosti i tolerancije, koji će se onda kasnije ponuditi u vidu školskih programa, novinarske etike itd., bilo bi mi lakše. Ali, čini mi se da se to ne dešava.

Svetlana Lukić: Prevedeno na politički teren, to je ono – batali sad Koštunicu, o njemu je sve rečeno, znamo ko je čovek. Više brine što nema alternative. Prvo me brine što Tadić kohabitira onoliko i što nema alternative ni Tadiću, koji se u stvari namešta na Koštuničino mesto.

Ivan Medenica: Kad smo poslednji put razgovarali, Boris Tadić je bio relativno nova pojava na našoj političkoj sceni. Tada mi se činilo da on radi jednu veoma korisnu i pozitivnu stvar, a to je da unosi drugačiji temperament u naš politički život – da se zaista vidi njegov profesionalni bekgraund, da se vidi da je on psiholog, da veoma relaksira probleme i svodi ih u njihovu realnu dimenziju. To sam ja tada prepoznavao kao pozitivno. Ali, to je bilo tada. U međuvremenu, desilo se da osim forme njegovog političkog nastupa, koja je prihvatljiva, mi nismo uspeli da prepoznamo suštinu njegovog političkog nastupa. On zaista deluje kao eksponent određene marketinške kampanje za predsedničke izbore. Ja ne želim da mi predsednik zemlje deluje kao pevač grupe “Idoli”, jer su članovi te grupe u njegovoj marketinškoj kampanji. Vi stalno imate utisak o dobrom marketinškom pakovanju.

Razgovetnija je politika premijera Koštunice. Što je politička opcija radikalnija i netolerantnija, to je jasnija. Znači, najjasniji su radikali. A najnejasnije su uvek demokratske opcije, jer uvek imaju potrebu da koketuju sa populizmom. A oni koji su na demokratskoj lestvici najizričitiji u promovisanju suštinskih društvenih vrednosti, oni se raspadaju. Znači, GSS više ne postoji. To je zaista veoma ozbiljan politički pad ove sredine, to što takva partija više ne može da postoji. Ne znam, možda slušaoci i učesnici Peščanika treba da prihvate da se naše shvatanje društva nikad neće ostvariti. Možda i ne treba. Naša funkcija i jeste da budemo egzorcisti, a ne da se naši projekti u stvarnosti realizuju. Ne treba da očekujemo da će se jednom pojaviti politička opcija koja će nas učiniti srećnima.

Svetlana Lukić: Ne mora manjinska opcija da pobedi, ali to što radi Boris Tadić moramo da imenujemo na pravi način tj. da mi ne znamo šta je njegova politika. Ta politika je nepostojeća. On nije reagovao na mnoge stvari na koje je morao da reaguje. On stalno govori – stabilnost, stabilnost… Pa i na groblju je stabilno.

Svetlana Vuković: I tu dolazimo do onog užasnog podatka da 70 posto dece nije išlo na Zapad. I dolazimo do toga da mi, kada tamo odemo, vidimo da ono po čemu smo ovde potpuno egzotični, da je to tamo pretežni oblik mišljenja već 200 godina.

Svetlana Lukić: Nismo mi izmislili ljudska prava.

Ivan Medenica: Da. Vi ovde treba da utrošite veoma puno energije da ljude ubedite da nije lepo podrigivati u javnosti. Kad otvorite novine, zaista se susrećete sa podrigivanjem u javnosti. Ja sam bio skandalizovan pismom koje je, kao reakciju na intervju Bebe Popovića, dao Nebojša Čović. Pretpostavljam da ima veoma puno problematičnih stvari u tome što je gospodin Beba Popović radio i da mnoge stvari jesu za kritiku i za osudu. Ali ne mogu da prihvatim način javnog obraćanja, iz pisma Čovićevog, u kome se govori da se ovaj prvo oseti, a onda čuje. Da li to znači da on smrdi ili se suviše parfemiše, to nisam shvatio. Da treba da intervenišu ljudi u belim mantilima, da nema školu… Ogromna količina stravičnih uvreda. Istina o odgovornosti Bebe Popovića se neće utvrditi jer ćemo stalno imati sukobljavanje ostrašćenih intepretacija, koje ne vode razrešenju. I verovatno Čović smatra da je on to veoma muški odgovorio i da ga je sad pokosio. Nije ga pokosio. Bila je to samo lekcija iz prostakluka.

A onda sam u Ninu pročitao odgovor Vasilija Krestića predsedniku SANU, Hajdinu. Nisam upućen u tu polemiku. Pročitao sam samo završne delove tog odgovora, čoveka čije političke opcije ne prihvatam. To je bilo veoma kulturno pismo. Dolazite u situaciju da kažete – aha, evo, Vasilije Krestić ume da polemiše. Jednostavno, pristojan čovek.

Svetlana Lukić: Ministru policije Jočiću dosadna je priča o okolnostima pod kojima je Dejan Milenković Bagzi uhapšen, ili se predao, ne znam više razliku. U novom srpskom pravopisu – biti uhapšen i predati se – postali su sinonimi. Međutim, Miloš Vasić je na svu sreću radoznaliji nego ministar policije Jočić. Evo njegove priče o Dejanu Milenkoviću Bagziju.

Miloš Vasić: Taj slučaj Bagzi, naime taj potpuno legalno, sa sudskim nalogom uhvaćen razgovor – i to ne jedan, to je gomila razgovora, šest-sedam sati – to je vrlo zanimljiv indikator naše situacije u pravosuđu i bezbednosti. Okružno javno tužilaštvo se, naravno, za to veoma zainteresovalo. Međutim, iz pitanja koja su bila dostavljena nadležnoj policijskoj upravi na tu temu, vidi se da njih više zanima, zapravo, Boro Banjac i odakle je to sve procurelo, a manje ih zanima da li je to otkrivanje službene tajne, a ponajmanje od svega – od čega sam ja užasnut – njih zanima suština same stvari, a to je da se, ljudi, pakuje lažni svedok.

Bagzi se pojaviti neće sigurno u narednih 20 dana, koliko sam ja od naše dopisnice iz Atine, Sonje Seizove, shvatio kako funkcioniše procedura ekstradicije u Grčkoj. Ima da čekamo 20 dana da Bagzi ispriča svoju priču na tu temu. Međutim, iza kulisa tog, ja bih rekao, tužnog cirkusa pojavljuje se jedan puno veći i puno značajniji, možda čak i epohalni sukob. To je pritajeni, potmuli sukob za očuvanje monopola DB-a, tj. BIA na sredstva za tzv. tehničke mere, prisluškivanje telefona i ostalog. Ispalo je da su Specijalno tužilaštvo i Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala bili u jednom trenutku u stanju da nezavisno od BIA, da li namerno, da li slučajno, dođu u posed – potpuno legalno – podataka koji su od velikog značaja, a da to tamo nije bilo primećeno. I to je ono na čemu su i Specijalno tužilaštvo i, bogami, prethodna ekipa MUP-a i prethodna direkcija BIA insistirali, a to je i ono na čemu insistiraju naši zapadni saveznici i donatori pomoći za reformu policije i tehničku opremu – da normalne policijske agencije, kao što su kriminalistička policija, Specijalno tužilaštvo, javna tužilaštva, SUP-ovi, konačno počnu da raspolažu svojom vlastitom opremom, koju će, naravno po sudskom ovlašćenju, koristiti u najnormalnijim poslovima suzbijanja kriminaliteta. Dakle, da više ne moraju da zavise od BIA. Tog trenutka kad oni steknu te kapacitete i ljudstvo i obuče se, BIA tj. Državna bezbednost biće depolitizovana. To je, zapravo, pravi problem. Nismo tu problem ni ja, ni Boro Banjac, ni Bagzi, ni Biljana Kajganić.

To je sve deo šire kampanje za relativizaciju krivice za ubistvo Zorana Đinđića. Nekakve Legijine blesave detonacije se pojavljuju, kao ono: “Objava istine Srbiji”. Kad Legija kaže, to kao da je napisano munjom u kamenu. To je katastrofa. To je ono – progledaće Srbi. Pa kad se ispostavi da su to jadne i bedne lagarije, kad se to dokaže, onda ćemo da idemo na novog. Sad će da dođe Bagzi, pa će Bagzi da ispriča. I to će ići tako do pravosnažne presude, koliko ja shvatam.

Sad mogu da zamislim onog dremljivog Koštunicu, koji stavi pred sebe nekog Radeta Bulatovića i nekog Dragana Jočića i kaže – a šta smo mi ono onomad govorili? Pa onda njihovo objašnjenje – znate, oni su mnogo pokvareni, pa nismo mogli da otkrijemo da su vas prisluškivali. A onda, on pita – a da niste vi možda nesposobni? To je vrlo neudoban položaj za čoveka koji je obećavao svašta. A obećavao je svašta, jer je to tada bila, što kažu drugovi komunisti, partijska linija: nas sve prisluškuju. I sad ne možemo da pronađemo da su nas sve prisluškivali. To su intrigantska, piljarska posla balkansko-cicvarićevskog tipa. Zbog toga je apsolutno neophodno i ukinuti taj monopol na tehničke mere DB-a, dati policajcima da slušaju kog treba po sudskom nalogu i ćao. Ceo problem se na kraju svodi na tu potpuno blesavu fascinaciju tajnim službama, dosijeima, prisluškivanjima. To su budalaštine. Tako se ne dobijaju izbori. Tako se ne vrši vlast. Tako se ne vodi država. To su, kažem, piljarska posla.

Stvarno sam, kao novinar i građanin i glasač, bio voljan da im dam šansu. Hajde, brate, pustimo ljude malo. I znam da sam imao polemike s kolegama o tome. Neka ih, u njih je nož, u njih je kolač. Kako budu sekli, tako će im biti. Gledam budalaštine koje Vlada radi sa Darvinom, kompjuterima. Alo, ljudi, gde smo? Na šta smo mi došli? Ali, oni to moraju, zato što je to pitanje ideološke matrice i dogme. Ta dogma mora da se sprovede na neki način. Pa onda, kad vide da ne ide, onda se oni uvrede. Ta uvređenost je potpuno u skladu sa Koštuničinim temperamentom i habitusom i to je dominantna crta Vlade. Neko im se zameri, oni se uvrede i nadure kao razmaženo dete. Zašto? Zato što oni očito o sebi misle da su po definiciji bezgrešni. I mora stalno da se dokazuje da su oni prethodni bili korumpirani. To oni njihovi magarci po Skupštini i dan-danas ponavljaju. Pa jeste li dokazali jedan jedini slučaj korupcije? Ali ne. To je ušlo u dogmu. I ako je ušlo u dogmu, to ima da se ponavlja. Pri tom im, naravno, terciraju radikali i socijalisti i besprincipijelna ekipa iz G17, koja je od besprincipijelnosti napravila politiku, pa su tako i prošli na izborima. Ne može se čovek istovremeno udvarati Tomi Nikoliću i Ivici Dačiću i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To ne ide. Ne može čovek da pravi koaliciju u Novom Sadu s Majom Gojković. Ja sam mislio da je DSS puno disciplinovanija stranka unutar sebe, ali izgleda da nije, čak se i to raspada. Oni moraju da sednu, da se smisle i da konačno počnu da vode konzistentnu politiku u nacionalnom, odnosno državnom interesu, u kojoj, nažalost, ja se plašim, kosovski kompleks neće igrati neku ulogu, jer je ta stvar gotova i završena. Meni je isto tako veoma žao, ali me barem nije strah da pogledam toj činjenici u oči, kao što nije i nekim drugim ljudima, recimo i Borisu Tadiću, na moje prijatno iznenađenje.

Treba videti o čemu je tu reč. Kakvi polovni automobili? Da li Zastava možda nešto proizvodi? Ono što je Zastava u stanju da proizvede ovog trenutka ne ispunjava ni jedan jedini evropski standard. Onda oni meni pričaju o automobilu dostojnog čoveka. Šta, je l’ “jugić” dostojan čoveka? To su nekakve priče izgubljene u svemiru. Pustite se ljudi ideologije, pustite se vaših kabinetskih razmišljanja iz vremena kad je DSS bio mala, pravednička, ranohrišćanska sekta koja živi u katakombama, i svi su veoma pošteni, bave se teologijom i veju ovejanu suštinu, a tamo gore neke druge jedu lavovi. Njih nisu jeli lavovi, nas jesu. Sad tu dolazi da mi popuje da je to najpametnije na svetu. Njihova osnovna crta je – ja sam pošten. To je isto kao – ja sam patriota. Biti pošten i patriota jeste nešto što se kod normalnog čoveka podrazumeva. Pustite me s normalnim stvarima koje se podrazumevaju. Dajte, bre, izmislite nešto novo, istaknite se nečim. Nikako da se istaknu nečim, osim budalaštinama. Mi možemo pokojnom Zoranu Đinđiću zamerati da je odluke donosio naprečac, da je bio smandrljator – bio je, bog mu dao rajsko naselje, ali je bio kreativan smandrljator. Što je Zoran smandrljao – to je funkcionisalo. Bilo je izuzetaka, svako greši, ali u principu jeste. Čoveku je bilo jasno da ovde mora nešto da se radi. Ne, ovima je jasno da što mi manje radimo, manje ćemo pogrešiti, pa će dogma o tome da smo mi bezgrešni biti jača.

Narod voli kad se nova metla koristi. Ja bih isto više voleo. Gde je Boris? Eno ga u Herceg-Novom. Gde je sad? Eno ga u Americi. Išao tamo, išao amo, radio ovo i ono, onda oklevao. Ovaj njegov poziv kosovskim Srbima je prvi njegov državnički gest posle mnogo meseci. Ne znam, pričao je s tatom, pričao je s čika Dobricom, sa čika Pajom. Mlad je čovek, treba da se konsultuje, to je u redu. Ali mora malo živahnije da se ponese.

Svetlana Lukić: Objašnjenje koje stalno slušam, pre svega od predsednika Vlade, na pitanje zašto neće da hapsi neke ljude i da ih isporuči u Hag – zato što vodi računa o stabilnosti države.

Miloš Vasić: On je vodio računa o stabilnosti države i kad je zadržao Nebojšu Pavkovića kao načelnika Generalštaba, pa evo šta mu se desilo i s Nebojšom i s Generalštabom. Kakva crna stabilnost države? Kakve to veze ima? Mislite da oficiri i vojska SCG mnogo mare šta će biti s Lazarevićem i Pavkovićem? Zabole ih. Ali percepcija našeg premijera je da su ova dvojica veoma važna. Zašto? Jer su njemu i patrijarhu Pavlu veoma važna.

Svetlana Lukić: Kao što je sasvim izvesno da ako ti nećeš da doneseš odluku, neko će da je donese.

Miloš Vasić: Ta će odluka pasti s neba i na kraju će ispasti – eto, morali smo. I to će biti ona odvratna, mizerna priča o đeneralu Nediću, koji je sad nacionalni heroj, jer da nije bilo njega, došao bi neko drugi. To je ono od čega se meni povraća još od 1985/86, kad je slučaj đenerala Nedića počeo da se kolportira okolo kao uzor nacionalne odgovornosti, da upotrebim DSS-ovski termin. Ljudi imamo Dansku, u kojoj nije bilo ni jednog jedinog kvislinga. Ni jedan jedini Danac nije hteo da radi s Nemcima. Nisu imali đenerala Nedića ni Dražu Mihajlovića.

Svetlana Lukić: Bilo bi zanimljivo… čak više nije ni zanimljivo, da imamo u rezervi još jedan život, pa bi možda bilo zgodno da provedemo ovaj čekajući da neko donese odluku…

Miloš Vasić: Jeste, ja verujem u seobu duša, da ću se u idućem životu pretvoriti u moju mačku, da ću sedeti ispod toplog radijatora i lepo će me hraniti i maziti, ja ću da gledam televiziju i da uživam u mom idućem mačjem životu. To bi bilo veoma lepo. Ja bih to veoma voleo. I ovako zavidim mojoj mački kako lepo živi. Ne mora da se bavi Koštunicom, mada je sumnjičim da se, kad nas nema kod kuće, internetom dopisuje s drugim mačkama. Međutim, ja imam samo jedan život, nažalost. Ja sam, što se kaže, hrišćanin agnostik. Čak ne agnostik, više sam hrišćanin, samo tako. Tako sam se izjasnio na popisu – samo hrišćanin i ništa drugo. Verujem u poslednji informativni razgovor gore, pa šta ispadne.

Svetlana Lukić: Pomoću čega onda preživljavaš ovo vreme?

Miloš Vasić: Upravo iz inata. Ako sam onog izdržao 15 godina, odnosno trpim ga od 1984. godine, 16 godina, izdržaću i ove magarce. Mene iz mog života, iz mog stava, iz mog rada, iz moje zemlje neće najuriti. Ako me Sloba Milošević nije najurio, ni njegovi zlikovci, dripci, neće, bogami, ni ovi. Uostalom, ako ćemo govoriti pošteno, u odnosu na Slobu Miloševića, oni kao politički taktičari… ja im ne bih dao da me brane od Paje Patka.

Svetlana Lukić: Ja sad, posle svega, sanjam da izađem odavde.

Miloš Vasić: Ja, bogami, neću i neću nikada. Imao sam sjajne ponude svojevremeno i odbio sam. I neću. Eto, neću. U ovoj zemlji ima čitava gomila ljudi s kojima se ja veoma rado družim, koji su mi inspiracija u životu, od kojih bi me bilo sramota da odem, jer bih se osećao da sam ih ostavio. Kao što sam se ja osećao osiromašenim kad je gomila ljudi otišla odavde. Neću to da učinim drugome. Ono što bi rekao moj prijatelj Nenad Čanak – pamet u glavu, dupe uza zid, metak u cev i vidi šta ćeš! Da odstupim pred dripcima, zlikovcima, hohštaplerima i džeparošima, na pamet mi ne pada, koje god fele bili i kakvi god bili. Meni je bilo jasno u početku, 1991. godine, da su Crvene beretke šljam, da je Arkan šljam. Znao sam tačno s kim imam posla i o čemu se radi. I sad, neko mi tu izvodi priče ovakve i onakve. Ljudi, biti načelnik DB-a za vreme Slobe Miloševića, to je zločin samo po sebi. Tu nema šta da se razgovara. I da smo mi to sve u noći između 5. i 6. oktobra ukantali, kao što su postojala iskušenja, danas niko više ne bi pričao ni o kakvom Jovici Stanišiću, ni o kakvom Radetu Markoviću, ni o kakvom Miloradu Vučeliću i uopšte o kompletnoj ekipi hohštaplera i lopova. Ni o Slobi Miloševiću. Da li se neko seća Čaušeskua i njegove ekipe? Šta bi? Ništa, naravno. Ja sam protiv prolivanja krvi, ali kada neko pruža otpor hapšenju, proba da beži, dešava se… Ne znam, ponekad se nađem stvarno u dilemi – ja koji sam apsolutno nenasilna osoba i čovek koji je protiv svakog uzimanja života – pomislim da je možda trebalo da tog 5. oktobra uveče ili po podne stvar krene krivim putem, pa bi nam danas bilo mnogo lakše. Samo bih molio da to upamte neki koji su sad počeli da se kurče i da nešto viču po televiziji. Pa ima “crveni orkestar” podrške Legiji i Dući Spasojeviću, i Miletu Lukoviću Kumu i tom šljamu, to sve svira li svira već mesecima. Čekaj, polako.

Ali ta njihova strategija, linija odbrane jeste fenomenalna. Prvo, kao – pa nisu ga oni ubili. To je prva linija odbrane. Drugo, trebalo ga je ubiti. Treće, oni su heroji što su ga ubili. E, pa nemoj to tako braniti. Ili je Zvezdan pucao ili nije pucao. Nemoj mi izmišljati drugog strelca, treću pušku, osmi metak, kao što rade ovi mafijaški konsiljeri i advokati. Ali ono što me nervira – to moram da kažem – kad jedan Legija odvali tu svoju budalaštinu da je on prodavao 600 kila državnog heroina po nalogu ljudi iz DS-a, pa se posle ispostavi da MUP osnuje komisiju mešanu – MUP, BIA i svi ostali – pa se ispostavi da je heroin uredno ispraćen. Negde usput, ali to je bilo pre ove zaplene, 10,6 kila je isparilo – hajde dobro. Ali, kad se ispostavi da je to lepo, uredno ispraćeno i spaljeno kako treba i sve… Legija jeste muljao heroin, ali to je bio Dućin heroin, a ne državni, da se razumemo, njih dvojica su ortaci. E, onda se ta cela priča zamulja. Izveštaj MUP-a koji je bio gotov, mislim 29. juna, na njemu se sedi. A za to vreme je trajala predizborna kampanja u kojoj protivnike optužuju da su narko-dileri. Na osnovu čega? Na osnovu Legijinog iskaza. Pa kad “Glas” objavi taj izveštaj, onda ministar kaže – e, još nije vreme… da mi malo sačekamo. I da “Danas” i “Vreme” nisu objavili taj izveštaj, ja ne verujem da bi do dana današnjeg bio objavljen. E, oprostite, molim vas, ako se očajnička odbrana jednog zlikovca, narko-dilera i ubice, uzima kao politički argument u predizbornim kampanjama, a istina o toj stvari, službeno uglavljena istina o toj stvari, skriva se, pa s čim mi ovde imamo posla? To je jadno. To je bedno. To je mizerno. To je jeftino. Što me najviše vređa u toj celoj stvari jeste jeftinoća. To je ono – kad već pravite svinjarije, pravite ih na fin, sofisticiran način. Da se ubijemo šest meseci da vas uhvatimo. A ne ovo, gde je na prvi pogled očigledno.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik.

 
Emisija Peščanik, 15.10.2004.

Peščanik.net, 15.10.2004.