Sugrađani koji pamte kataklizmične scene iz vremena sankcija pod Miloševićem ne mogu biti spokojni povodom vesti o skorašnjem stupanju na snagu američkog embarga protiv većinski ruske kompanije NIS. Uznemireni predsednik Vučić, koji svojim javnim nastupima proizvodi kolektivnu psihozu i pod normalnim okolnostima, sada je dobrim delom opravdano uplašen. Ukoliko se nešto volšebno ne desi sa vlasničkom strukturom pomenute ruske kompanije, prvi oktobar će označiti sudbinsku prekretnicu za čitavu ekonomiju zemlje.
Nama koji smo prethodni embargo iskusili in vivo, vratile su se slike crvenog i zelenog goriva na ulicama, kanistera i adaptiranih plastičnih flaša koka-kole koje su služile za točenje goriva. U to vreme mi se, kao gimnazijalcu, ukazala prilika da vidim i kako se sistem krijumčarenja goriva odvijao na mikro nivou. Jedan rođak se bavio tim poslom, a ja sam ga zamolio da mu pravim društvo i da mu pomognem oko utovara-istovara na licu mesta. Išli smo razdrndanom ladom na kojoj su bila skinuta zadnja sedišta kako bi stalo što više kanistera sa gorivom. Odredište je bilo Veliko Gradište, neka kuća koja se nalazila na samoj obali Dunava; dvorište kuće je izlazilo na reku.
Došavši tamo, videli smo ljude snabdevene dvogledima. Čitav komšiluk, svi su imali dvoglede kojima su pratili kretanje rumunske vojske i policije, kao i čamaca kojima je gorivo dopremano sa rumunske na srpsku, tj. jugoslovensku stranu. Posle nekog vremena, čamac koji smo čekali je pristao uz blatnjavu obalu Dunava. Rođak je platio vlasniku kuće dogovorenu cenu, a onda smo pretovarili kanistere u vozilo. Bilo je nekoliko stotina litara goriva u nepouzdanom vozilu na kome nisu bile dobre ni kočnice, ni osovina, ni točkovi. Predstavljali smo opasnost za sebe i za sve koji su bili u našoj blizini na putevima kojima smo prošli.
U povratku za Beograd išli smo obilaznim lokalnim putevima dalje od Požarevca, prema obroncima homoljskih planina, kako bi izbegli policijske patrole. Dva puta smo ipak bili zaustavljeni, a policajci su na oba mesta bez pitanja i bez objašnjenja uzeli po jedan kanister goriva za sebe. To je bila neka vrsta neformalne drumarine koju niko nije dovodio u pitanje. Rođak je po dolasku u Beograd u svaki kanister dodavao po malo crvenog laka za nokte što je valjda davalo odgovarajući sjaj i popravljalo „kvalitet“ goriva, a možda je to imalo i neke veze sa razdvajanjem zelenog i crvenog (možda rumunskog i mađarskog) goriva na ulici. Zaboravio sam, nisam bio vozač u to vreme pa nisam razumeo razliku.
Tadašnje „ničim izazvane“ sankcije su bile uvedene od strane nadležnih tela UN, a promovisane od zemalja koje su bile sponzori u to vreme pobedonosnog neoliberalnog poretka. Embargo je delovao protiv Miloševićevog populističkog, pseudosocijalističkog režima koji je bio na svaki način ideološki suprotstavljen tom globalnom svetu. Ovaj današnji embargo, međutim, dolazi kao posledica odluka svetskih sila koje aktuelna vlast u Srbiji smatra ideološki bliskim. Antiliberalni, pseudokonzervativni i populistički režimi Trampa i Putina su ne samo primeri za ugledanje našem režimu, već se ideološka uzajamnost sa srpske strane neprestano i jednostrano ističe.
Predsednik Vučić je po objavljivanju Trampove pobede dao oduška svojim emocijama. Konačno dočekavši populizam na vlasti u Americi, još nedelju dana pre zvanične inauguracije Trampa, on je proročki govorio: „Ovo što nam dolazi biće najveće promene od Drugog svetskog rata na ovamo. Ajde, neka sam i preterao, ali svakako od 1989. godine, od pada Berlinskog zida najveće promene. Ovo je nada za globalni jug. Ovo je nada za normalne ljude širom sveta. Ovo je nada za normalne ljude u Americi. Ovo je nada za normalne ljude u Nemačkoj, Francuskoj, svakoj zemlji sveta.“ Varijacije ovih reči o velikoj dobrobiti koje Tramp donosi „normalnom“ čovečanstvu predsednik je ponavljao i vrteo i u proteklim mesecima dok su u Trampovoj Americi proganjane manjine i migranti, a uzajamno destruktivne carine zavedene najvećem delu čovečanstva.
U tom proizvoljnom odmeravanju taksi na uvoznu robu, Srbiji je određena carina od 35 procenata, jedna od najviših carinskih stopa koje je Trampova administracija ikome na svetu nametnula. Da li se to Srbija i pored sve snishodljive slatkorečivosti predsednika i pored svih Grenelovih napora, ipak ne svrstava u onaj „normalni“ deo čovečanstva kome Tramp donosi nadu i boljitak? Ponižavajući ishod predsednikovog pokloničkog putovanja na Floridu takođe se nekako uklapa u tu sagu o izneverenim nadama „normalnog“ dela čovečanstva. Za naše unutrašnje prilike, ovo je svakako bila jedna od najneprijatnijih situacija u kojoj se neki srpski državnik našao pod reflektorima svetske politike i diplomatije u protekla dva veka državnosti.
Konačno, u slučaju sankcija NIS-u ništa nije pomogla ni ideološka uzajamnost, ni servilno obožavanje lika i dela aktuelnog predsednika Amerike. U razgovoru koji je pre neki dan vodio sa Markom Rubiom, srpski predsednik nije umilostivio američke vlasti, koje će neizostavno početi da primenjuju sankcije protiv NIS-a. Loptica je, dakle, bačena na rusku stranu koja nas još uvek može spasiti energetske katastrofe. Dovoljno je samo da nekih tričavih 11,3 procenata vlasništva u NIS-u proda našoj državi ili Indiji ili bilo kome i mi bismo bili spaseni. Rusi su pre neki dan pokušali smicalicu sa fiktivnom prodajom tih 11,3 procenata Gasproma njegovoj ćerki firmi sa sedištem u Petrogradu. Amerikanci na to nisu naseli tako da je odluka o sankcijama i dalje u najavi za prvi oktobar.
Rusi, osim pomenute smicalice izgleda nemaju nameru da još nešto izvedu. Ne treba podsećati da se i u slučaju Putina radi o ideološkoj uzajamnosti sa aktuelnim režimom kod nas. Etno-nacionalni velikodržavni projekti, antiliberalna retorika, autoritarni stil vladavine, sve to povezuje dva predsednika. Održavajući prijateljske odnose sa Rusijom, predsednik Vučić je u nekoliko navrata doveo u pitanje evropsku budućnost zemlje. Srbija je jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji, takođe Vučić je jedini ili gotovo jedini evropski državnik koji redovno ide u Moskvu. Kod onih prethodnih sankcija uvedenih u maju 1992, ruski ambasador Vonorcov je u Savetu bezbednosti podigao ruku i glasao ZA, ali to je, kako se kod nas kaže, bila neka druga, marionetska, prozapadna, Jeljcinova Rusija.
Današnja Rusija to ne bi nikad napravila, ali izgleda da se ne bi nikad odrekla ni onih tričavih 11,3 procenata vlasništva u NIS-u. Bajatović, od skora počasni konzul Ruske Federacije u Srbiji, kaže da Rusija nema nameru da prodaje svoj deo NIS-a. Ne znamo da li to govori u svojstvu direktora našeg javnog preduzeća i poslanika u našoj skupštini ili kao počasni konzul Rusije, ali u ovim okolnostima to izgleda nije bitno. Čvrsti stav Rusije da se neće odreći vlasništva potvrđuje i predsednik Srbije, koji pritom dodaje da on ne bi nikada pribegao (prisilnoj) nacionalizaciji ruskog udela u NIS-u. Ovo se uzima kao zvaničan stav Srbije, iako dolazi od čoveka koji je svojevremeno mnogo toga časno obećao pa se predomislio, a i inače po pitanju nacionalizacije stranih kompanija nema ama baš nikakvih ovlašćenja, ali recimo da je to danas-sutra i za još nekoliko dana zvanični stav Beograda.
Dakle, oba ideološka uzora i saveznika, dva velika lidera kojima se naš predsednik divi i kojima se dodvoravao, svojom uzajamnom destruktivnošću dovode u pitanje našu energetsku održivost. U isto vreme, mi neposredno zavisimo od protoka nafte koja nam dolazi iz zemlje i režima koji su na mestu broj jedan naših zvaničnih neprijatelja. Naftu nam neprijateljski dotura hrvatski JANAF u većinskom vlasništvu države čijeg predsednika vlade naši tabloidi ali i zvaničnici režima nazivaju ustašom. JANAF naravno ima golem interes za nastavkom saradnje sa Srbijom. Njegovi predstavnici su lobirali za srpske interese u Americi, jer sankcije NIS-u stvaraju probleme i njima, ali sve zajedno, to je jedna skroz luda konstelacija u kojoj se naša aktuelna javna retorika, diplomatija i ekonomska politika nalaze.
Ukoliko se sankcije prema NIS-u primene, Srbija više neće moći da se snabdeva sirovom naftom ni iz Hrvatske jer i Rafinerija Pančevo u sastavu NIS-a podleže sankcijama. Preostaje nabavka gotovih derivata nafte (benzin i dizel) cisternama i rečnim tankerima Dunavom. JANAF bi u tom slučaju povećao izvoz u Mađarsku gde bi MOL prerađivao, a mi nabavljali gotov proizvod. Stručnjaci kažu da je potrebe tržišta Srbije nemoguće zadovoljiti na taj način. Možda se ponovo aktivira krijumčarenje naftinih derivata kao u dobra stara vremena. Mali ljudi će tovariti svoja privatna vozila, plaćati nove drumarine i farbati rumunsko gorivo lakom za nokte, a neki novi Arkani će oposliti i ovu veliku nesreću. Taman da nemaju vremena da po Kosjeriću ili sutra Negotinu plaše pošten narod.
Peščanik.net, 29.09.2025.
