Zloupotrebe ingerencija izvršne vlasti isprovocirale su ovih dana milione građana na proteste širom Sjedinjenih Država. Demonstracije su usmerene neposredno protiv aktuelnog predsednika Donalda Trampa, pod sloganom Protiv kraljeva! (No Kings!). Sporovi oko monarhijskog kapaciteta predsedničke vlasti je nešto što u javnim i stručnim debatama u Americi traje još od vremena tzv. očeva osnivača (founding fathers) američkog konstitucionalizma iz sedamdesetih godina 18. veka. Kada je, naime, Aleksandar Hamilton, jedan od njih, upotrebio metaforu o predsedničkoj vlasti kao „vremenski ograničenoj kraljevskoj vlasti“ to je izazvalo negativne komentare kod ostalih ’očeva’ kojima je smetalo da se makar i u metafori i aluziji pominju kraljevski prerogativi u ustavnom poretku SAD. Kao odgovor na aktuelne proteste, Tramp je u svom maniru odgovorio veštački generisanim AI-mimovima u kojima je prikazan sa krunom na glavi, ogrnut plaštom i sa mačem u rukama. U jednom generisanom videu, on kao kralj upravlja vojnom letelicom iz koje ispušta supstancu braon boje na protestante.
Prekoračivanje ustavnih ograničenja predsedničke vlasti je i kod nas u Srbiji jedan od glavnih uzročnika i neprestani katalizator protesta koji traju skoro godinu dana. Iako ovaj način vladanja nije skorog datuma, tek je sa studentskim protestom u potpunosti ogoljena i javno žigosana ova ustavno-pravna anomalija. Predsednička ovlašćenja prekoračivali su i Milošević i Tadić, kao što to i sada čini aktuelni predsednik. Praksa da neposredno izabrani predsednik Republike ima svu vlast i donosi sve odluke, a da impotentni i neharizmatični predsednik vlade snosi svu odgovornost za sprovođenje te vlasti nešto je što se kod nas sve to vreme podrazumevalo. Jedini izabrani predsednici koji su najvećim delom ostali u granicama ustavnih ograničenja bili su Milan Milutinović i Tomislav Nikolić. Jedan je bio paralisan optužnicom Haškog tribunala, za drugog ne znamo tačno čime je sve bio paralisan, zastrašen i na kraju odveden u mrak anonimnosti.
U Americi, razlog protesta su predsedničke izvršne uredbe u faktičkom kapacitetu zakona, kojima Donald Tramp preuzima značajan deo zakonodavne vlasti od Kongresa, takođe ustaljena praksa postavljanja vršilaca dužnosti (acting officials) na značajne pozicije u administraciji bez naknadne potvrde Senata. U prvom Trampovom mandatu, to je bio manir vladanja, a ponovio se i u kratkotrajnom periodu njegovog drugog mandata na vlasti. U odnosu prema sudskoj grani vlasti, Tramp je već ozloglašen po otvorenim pretnjama, uvredama i nipodaštavanjem njenih najviših predstavnika, kao i po nesaradnji koju njegova administracija pokazuje u smislu dostavljanja dokumenata i dokaza predstavnicima sudske vlasti. Izvršna vlast se dakle znatno nadnela i uzdigla nad ostale dve grane vlasti.
Neko bi rekao da postoje ozbiljne paralele između ekskluzivnog prava predsednika Srbije na pristup dokaznom materijalu u slučaju pogibije žene na naplatnoj rampi u Doljevcu i upornom prikrivanju dokaza u slučaju Džefrija Epštajna od strane Trampove javne tužiteljke Pem Bondi. Ili uvreda i omalovažavanja koje kod nas svakodnevno slušamo na najmanji nagoveštaj samostalnog delovanja sudske ili tužilačke vlasti sa onim uraganom pogrda koje Tramp usmerava na sudije i tužioce koji mu nisu po volji. Da ne pominjemo da su i u našim javnim preduzećima v.d. direktori jedna konstanta, a ne izuzetak od pravila. Tehnologija zloupotrebe vlasti kod nas i u SAD pokazuje neočekivane sličnosti. Naš populizam je devedesetih bio avangardan, a sada je samo deo političkog mejnstrima koji se odomaćio čak i u zemlji sa tradicijom konstitucionalizma koja seže u 18. stoleće.
Kao istoričar pozvan sam da ukažem i na dugo trajanje problema sa neodgovornom izvršnom vlašću u našoj prošlosti. Naime, i u vreme monarhijske Jugoslavije imali smo sličan problem sa vladarima (regent/kralj Aleksandar Karađorđević i knez Pavle Karađorđević) koji su često mimo parlamentarnog reda postavljali premijere i ministre u vladama, a zapravo sami efektivno donosili odluke i sprovodili ličnu politiku. Kao i u slučaju Miloševića, Tadića i Vučića sva vlast je bila koncentrisana u nenadležnom, a sva odgovornost u nadležnom faktoru vlasti. Vlade i njihovi bezlični premijeri su bili odgovorni za neuspeh i smenjivani su jedan za drugim, a neustavni i nenadležni subjekt vlasti je ostajao iznad prašine i blata dnevne politike. Pod tim okolnostima je i kralj Aleksandar mogao zavesti lični režim i diktaturu svaljujući krivicu na političke borbe, trzavice i unutrašnju nestabilnost u zemlji kojoj je sam kumovao i za koju je bio najodgovorniji.
Upravo u kontekstu ove pojave dugog trajanja upada u oči manir vladavine aktuelnog predsednika Srbije. Naime, naši prethodni uzurpatori su bili vladari iz senke: donosili su odluke, ali su bili manje-više nevidljivi. Poput predstavnika monarhijske vlasti, Milošević se retko pojavljivao u medijima, njegovo ćutanje je stvaralo predstavu dostojanstva i misterije koja je postojala oko njega. Zaista je izgledalo kao da se dnevnom politikom i donošenjem odluka zanimaju njegovi bledunjavi ministri i predsednici vlada, a da je on iznad svega toga. Vlast je bila njegova, a odgovornost je bila njihova. Danas to više nikome ne izgleda tako jer je aktuelni vladar poremetio suštinu opsene koja je do njegovog predsednikovanja održavala sistem. Poput Trampa koji je u onim mimovima stavio sebi krunu na glavu i naš predsednik kao da se trudi da u svakoj situaciji i na svakom nivou vlasti pokaže da on zapravo donosi odluke: od izbora za mesne zajednice i izgradnje seoskih puteva do pitanja geopolitike, sudske i zakonodavne vlasti.
Nikola Pašić je svojevremeno ćutanjem stvarao oko sebe auru mistike i digniteta koji su imponovali našem (većinski) nepismenom elektoratu. „Zna Baja šta radi“ bio je refleks poverenja koji je srbijanski seljački svet imao za čoveka koji tajnovito ćuti. Aktuelni predsednik Srbije stvara oko sebe potpuno drugačije asocijacije, dok se razmeće cenom jeftinog parizera koga nema u prodaji, uspehom njegove stranke na izborima za organe mesnih zajednica ili spoljnopolitičkim uspesima kojih nema i nisu na vidiku. On se pred kamerama petlja u donošenje sitnih i trivijalnih odluka na nivou lokalnih vlasti. On ne preza da uvede desetine novinara u jedinicu intenzivne nege ili da na licu mesta procenjuje odštetu koje domaćinstvo stradalo u požaru treba da dobije od države. Pod tim okolnostima, više niko nema predstavu da je predsednik države u osnovi neodgovoran faktor, iznad politike i sa vrlo malo istinskih ovlašćenja. Preuzimanje sve vlasti podrazumeva obavezu da se preuzme i sva odgovornost.
E sad, ovaj status odgovornog-neodgovornog političkog faktora možda donese i neku dobrobit za državu i građane. Recimo, čin priželjkivane nacionalizacije ruskog udela u NIS-u mogao bi da oposli (nadležni) premijer Macut. Predsednik Republike se zarekao da to neće uraditi, ali on zapravo i nema ingerencije po tom pitanju – nikakve ingerencije i nikakvu vlast. Ako Đuro počini „izdajstvo“ prema Rusiji, predsednik može da kaže da je to bilo mimo njegove volje, mimo njegovog znanja, a zapravo i izvan njegovih ustavnih nadležnosti. Na kraju krajeva, vidimo i da mnogo moćnije zemlje, ruski pravi saveznici Indija i Kina, prekidaju saradnju sa ruskim naftnim sektorom pod uticajem najnovijih američkih sankcija. Zašto ne bismo to uradili i mi koji Rusiji nismo ni saveznici, ni partneri nego moneta za potkusurivanje u imperijalnoj igri nekadašnje velike sile.
Izvan ove moguće Đurine kombinacije, za naše društvo i državu bilo bi mnogo bolje da imamo izvršnu vlast koja će imati u svakom trenutku i u svim okolnostima precizne ingerencije i jasnu odgovornost. Ako postoji neki format socijalnog učenja (kroz neuspeh), trebalo bi da nas dovede do ukidanja sistema u kojem predsednika biramo na opštim izborima. Taj ogromni legitimitet predsednika Republike je u našem ustavnom sistemu u potpunoj suprotnosti sa ovlašćenjima koja su mu data. Dakle, ili da se daju velika ovlašćenja predsedniku Republike ili da ga biramo u parlamentu, a da sva vlast bude u rukama premijera. Ja bih voleo da bude ovo drugo, da funkcija sa najvećim ovlašćenjima ima i najveću odgovornost i da ne može da se sakriva iza Đure, Ane, ili nekog rendom Janka ili Marka.
Peščanik.net, 25.10.2025.
TRAMPOZOIK
