Istoga dana sreo sam dvojicu poslovnih ljudi, u razmaku od možda sat i po (poltora chasa), prvoga nadomak Hrama, drugog ispred pekare u Njegoševoj, prvi je desetogodišnjak koji se ka Braničevskoj spušta noseći dva svežnja onih najmanjih sveća: izgleda kao žongler koji izlazi na scenu, od ta dva naramka napraviće dva kruga i biće nagrađen aplauzom.

Roba mu nije stisnuta u dva snopa, sveće su pre kao dve lepeze, vlasnik ih u hodu razgleda kao da ih tek sad grubo prebrojava. Vetar kao u Sankt Petersburgu duva sa sviju strana, voskarski trgovac nema rukavice, ali ne ostavlja utisak persone ne znam kako zimogrožljive: hoda sa raskopčanom jaknom.

Neću namerno da se udubljujem u poreklo sveća, recimo da si ih kupio u svrhu grobljanske preprodaje, vidim samo da njihov procenjeni broj u mislima množiš sa maloprodajnom cenom, zaista, koliki bi ti prihod mogle doneti ukoliko budeš suočen sa prosečnom tražnjom, kuda ih nosiš i ko će ih od tebe kupiti? Ožalošćeni ili neka cvećara koja će ih ponuditi uz vence, suze i bukete?

Ne mogu da te zovem proleterom, u korenu te reči je latinska reč proles (potomstvo), proleter je onaj ko nema ničega osim potomstva, ti nemaš potomstvo, ali ti si to potomstvo, baš ti si taj koji definiše klasu, ovo jeste posao u domenu čiste trgovine, ali ti možda skupljaš i staru hartiju sa ocem, ili imaš pribor za pranje šoferšajbni, prolaziš pored mene kao osoba koja ide odlučno za svojim svrhama, good luck, young man!

&

Na vratima pekare stoji desetogodišnjak, ima fruzuru kakvu u starim francuskim ilustracijama imaju deca iz sirotišta, raspoložen je dobro, sa osmehom, sa izvesnom već elegancijom i hinjenom rutinom otvara vrata u nadi da će se customers, pošto utaže glad i dobiju kusur, spomenuti ove feudalne usluge koju u hotelu pruža livrejisani službenik.

Imam jednu pedeseticu, ali držim da ću njome u maloletničkoj glavi možda ostaviti netačan, predobar utisak i o sebi i o prosečnom dobročinitelju. U pekari je gužva, napuštam red i pitam ga bi li imao da mi vrati deset dinara kusur, jer imam pedeset dinara. „Imaću“, kaže hladnokrvno kao da sa većinom klijenata tako i posluje.

Kupim kiflu sa heljdom, izuzetno zdravom biljkom, jamcem vitke dugovečnosti, platim drugom novčanicom i na izlasku pružim portiru pedeseticu. On je uveliko spremio smeđu banku, apoen koji preovladava u njegovom dnevnom prometu, razmenjujemo novčanice jednim pokretom. „Čist račun – duga ljubav“ – kažem kao da smo obavili bog zna kakvu transakciju. „Tako je, care!“ – uzvraća ništa manje ozbiljno.

&

Narednog jutra na radiju ću čuti slogan STOP STARAČKOM ZAPOŠLJAVANJU, dobra dosetka, ali koja kaska za životom, nisam li koliko juče video dvojicu možda i premladih poslovnih ljudi, jednoga koji se okušava u čarobnom svetu trgovine, koji ili ima početni kapital ili se bavi prvobitnom akumulacijom, i drugoga, koji nudi samo uslugu, bez ikakvih prethodnih materijalnih ulaganja.

Prvi me nije ni primetio, drugi me je oslovio sa „care“.

Prema svetu i tropar.

Peščanik.net, 05.02.2014.