Odlučan zahtev vicepremijera Dmitrija Rogozina da moramo „seći krivinu“ i tako pomoći Rusiji da ubrza vreme, urodio je plodom. Istina, njegov zahtev nije ubrzao razvoj naučno-tehničkih dostignuća. Za sada je samo pomerio, po neizbežnim katastrofama već tradicionalni ruski avgust na početak jula. I kao što je već uobičajeno, vertikala vlasti je sebi podređenom narodu, koji će provesti nekoliko dana na krovovima svojih potopljenih kuća, ponudila jasnu i savršeno neprotivrečnu verziju katastrofalne poplave koja ga je zadesila.
Iznenadni potop omanjeg grada Krimsk, koji je zbog neverovatno brzog podizanja nivoa vode usred noći odneo živote više od stotinu (za sada zvanično 162) ljudi, ni u kom slučaju nije prouzrokovan nemarnošću mesnih i federalnih vlasti, već je to isključivo zloćudan ispad neobuzdane prirode. Tim povodom se omiljeni putinski gubernator Krasnodarskog kraja Aleksandar Tkačov obratio javnosti, i narodu vrlo jasno rekao: „Ovo je vreme iskrenog saosećanja, a ne zluradih insinuacija“. To jest, džukele jedne, treba izraziti saučešće i pomoći postradalima, a ne tražiti krivce. Izveštavajući Putina koji tek što je doputovao na mesto nesreće i uzeo učešće na sastanku mesnih vlasti Krimska, Tkačov je odmah počeo da veze priču o tome kako „neki oponenti vlasti i pripadnici opozicije pokušavaju da u javnost proture bajke o…“. I da ga kojim slučajem predsednik nije prekinuo, on bi mu sigurno već objasnio da su uz pomoć svojih kompjutera, a koristeći se parama Stejt departmenta, kišu na Krasnodarski kraj „naklikali“ Navaljni i Mitrohin. A stvar je zapravo u tome što se brzinom cunamija čitavom Rusijom počela širiti vest koja ovaj tragični događaj objašnjava time što je došlo do naglog ispuštanja ogromnih količina vode iz Neberdžajevskog veštačkog jezera.
I zato su naši načelnici odlučili da stupe u borbu s glasinama iz opozicije. Predstavnik hidrometeorološke službe je lako ubedio predsednika da nikakvog ispuštanja vode iz veštačkog jezera u principu nije moglo biti. „Ja znam to jezero Vladimire Vladimiroviču. Tamo ne postoje nikakve ustave, prevodnice ili nešto slično. U tehničkom smislu, Neberdžajevsko jezero je prosto kao obična kada. Postoji samo jedna velika cev kroz koju se preliva višak vode iz jezera. Propusna moć te cevi je maksimum 130 kubnih metara u sekundi, a u ovom slučaju je ona propuštala 60“. A onda se javio rukovodilac Federalne agencije vodnih resursa (Росводресурсы) Matvej Tarasov i objasnio novinarima da „bilo kakvo prelivanje vode preko ruba brane nije zabeleženo“. Komentarišući vesti o namernom ispuštanju viškova vode iz jezera, Tarasov je izjavio da „informacije takve vrste prosto nisu istinite“.
Međutim, samo nekoliko časova posle toga, pomoćnik rukovodioca Istražnog komiteta Ruske Federacije za Krasnodarski kraj Ivan Sengerov, izvavio je za RIA Novosti da su za vreme poslednjih snažnih pljuskova na Kubanju, iz Neberdžajevskog jezera vršena automatska ispuštanja velikih količina vode, no da je još uvek rano tvrditi da je to bio uzrok katastrofalnih poplava. „Čitavih 13 sati su specijalne ustave nekoliko puta automatski ispuštale viškove vode iz akumulacionog jezera“, rekao je Sengerov.
Ispada da su Putina slagali, a da nam je predsednik potom tu istu laž prepričao. Već dugi niz godina me zanima jedno pitanje: zašto naši načelnici, kada nastupi nekakva kritična situacija, nikako ne mogu da se svi zajedno pridržavaju jedne verzije događaja? Setimo se kada je 2000. godine potonula atomska podmornica Kursk i kada su povodom tog nemilog događaja dva admirala, glavnokomandujući flote i načelnik generalštaba, sve sudarajući se stomacima jedan drugom prstom pokazivali tragove koji dokazuju da je našu podmornicu potopio neprijateljski brod. To što je već bila objavljena zvanična verzija po kojoj je naš podvodni raketonosac potonuo usled eksplozije sopstvenog torpeda, ovoj dvojici uopšte nije smetalo. Ili recimo, kako su naši načelnici neusklađeno lagali o razlozima pogibije stotine talaca prilikom terorističkog akta na Dubrovki (Nord-Ost). Pa onda ponovo u Beslanu. I još mnogo puta, praktično povodom svake manje ili veće tragedije.
Mislim da za to postoje dva razloga. Prvi i glavni je taj da svako čuva svoju zadnjicu i pri tome mu je apsolutno svejedno šta će se dogoditi sa zadnjicama drugih, čak i kada su to ljudi koji su prvi izložili svoju verziju događaja glavnom načelniku zemlje. A drugi je taj da se sekretari za štampu, činovnici specijalno obučeni i zaduženi za usaglašavanje i insistiranje na jednoj, zajedničkoj verziji nekog događaja, nalaze na samom dnu piramide putinske vlasti. Načelnici svih nivoa vlasti prosto preziru ove bezprincipijelne udvorice, a čemu su svojim ponašanjem (dozvolite mi da to primetim) ove dame i gospoda umnogome i sami doprineli.
No ipak, najzanimljivije od svega je to da kada danas Putin razgovara s lokalnim načelnicima, njemu niko ne veruje. Ama baš niko. Novinari koji šalju izveštaje sa mesta ove poslednje tragedije tvrde da u Putinovu verziju niko ne veruje. Niko ne veruje da brane nisu podizane i da ispuštanja viškova vode nije bilo. Čak je vrlo verovatno da su ti ljudi na poslednjim izborima glasali za Jedinstvenu Rusiju i za Putina, no sada, u kriznoj situaciji, ispada da oni predsedniku ne veruju. To jest, oni misle da on laže. Tako je vraćanje drske demonstrativne laži (da, svi znaju da su to laži, ali nema toga ko će rizikovati da to kaže) u instrumentarij izvršne vlasti postalo jedno od najočiglednih dostignuća putinske epohe.
Tako se laž kao bumerang vratila na mesto odakle je svojevremeno lansirana. Naslućujem da to akumulaciono jezero o kome se sada govori stvarno nema specijalne ustave za eksterno ispuštanje vode. Jer setimo se kako je pre otprilike deset godina Sergej Šojgu, tada ministar za vanredne situacije, upozoravo Kremlj da garantni rok sovjetske infrastrukture ističe i da nam, ako se hitno ne reaguje, sledi čitav lanac tehnogenih katastrofa. Treba priznati da je sovjetski „hardver“ izdržao duže nego što su to pretpostavljali stručnjaci ministarstva za vanredne situacije. On jeste pravljen da izdrži uslove atomskog rata, no ipak, ni on ne može da služi večno.
Kako god bilo, nije isključeno da Putin ovoga puta govori istinu. No problem je u tome što svi znaju da on uvek laže. Uprkos njegovom bodrom glasu koji se čuje iz „kutija za zombiranje stanovništva“, u kriznoj situaciji njemu niko ne veruje. A to znači da je vlast prestala da bude vlast i da će po svoj prilici morati da počne s primenom nekih drugih sredstava prinude. Ako uspe…
Ежедневный Журнал, 09.07.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 11.07.2012.
