Savet za saradnju sa Haškim tribunalom odlučio je da država od marta dodeljuje značajniju pomoć haškim optuženicima i njihovim porodicama, saopštio je predsednik Saveta Rasim Ljajić. Pod potresnim naslovom U kazamate stiže nada, o tome pišu Večernje novosti, antihaški beogradski medijski stožer. Pomoć će dobijati porodice – ne samo optuženika – nego i zločinaca kojima je presuđeno, što bi trebalo pozdraviti kao konačni obračun sa besmislenom hipokrizijom: država Srbija je, praktično, preuzela brigu o svojim visokim nameštenicima koji su za njen interes, po naredbi državnog vrha, uz podrazumevajuću kreativnost, realizovali masovne zločine. Njihovim porodicama država će obezbeđivati četiri avionske karte za posete robijašima, a sva novostečena prava imaće i oni koji se nisu doborovoljno predali.
Pomoć vrednu 17 miliona dinara država je u 2011. isplatila porodicama 16 haških pacijenata, a prošle godine je oko 16 miliona isplaćeno vojnim i policijskim oficirima prvostepeno osuđenim za zločine na Kosovu, Nebojši Pavkoviću, Sretenu Lukiću, Vladimiru Lazareviću, Momčilu Perišiću. Sami optuženici dobijali su džeparac od 200 evra mesečno (“troškovi boravka u Sheveningenu”), a članovi uže porodice novac za tri povratne avionske karte na relaciji Beograd – Amsterdam i 250 evra svaka dva meseca, na ime “ostalih troškova”. Nada stiže i van kazamata, članovima porodica se, kako pišu Novosti, isplaćuje i razlika između prosečne zarade u državi i njihovih mesečnih prihoda.”I dosad smo pružali lekarsku pomoć odavde svim pritvorenicima koji su to zatražili, i to će se sigurno, uz odobrenje Sekretarijata, nastaviti i ubuduće. Takođe će se nastaviti i sa stavljanjem dokumentacije odbrani na raspolaganje”, rekao je Rasim Ljajić.
Slobodan Stojanović, jedan od advokata koji brani više državljana Srbije u Hagu, izneo je, prema pisanju Novosti, izvesnu dozu racionalnosti u ovo haško ludilo, kazavši da se ne slaže sa idejom da svi optuženi i osuđeni dobijaju državnu pomoć.
“To bi bila diskriminacija zatvorenika koji su u Srbiji, a koji takvu pomoć ne dobijaju. Osim toga, država bi prvo mogla da isplati službene odbrane advokatima koje im duguje već tri godine, pa onda da pređe na nove izdatke”, rekao je Stojanović.
Racionalan je advokatski zahtev da naplati svoje usluge, baš kao i konstatacija koja, u prevodu, znači da bi pomoć države dobijali optuženi za teže zločine nego što su oni kojima se sudi u Srbiji. Važnije je, međutim, da će se značajnija pomoć isplaćivati srpskim robijašima nakon posete ministra pravde Nikole Selakovića, na krilima bunta protiv oslobađajućih presuda hrvatskim generalima Ante Gotovini i Mladenu Markaču. Usledilo je potom odustajanje generala Dragoljuba Ojdanića od žalbe na prvostepenu presudu kojom je za masovne zločine nad kosovskim Albancima osuđen na 15 godina zatvora. Time, veruje se, pokušava da isposluje puštanje na slobodu nakon dve trećine izdržane kazne (za koji mesec), ali, nedvosmisleno, i priznaje ono što se njemu i državi stavlja na teret.
“Izražavam svoje iskreno žaljenje svima koji su patili zbog ishoda ponašanja za koje sam osuđen”, izjavio je Ojdanić, koji je u zatvoru proveo 11 godina. On je naglasio da u potpunosti prihvata sve nalaze iz presude. “Sve što mi preostaje je da odslužim svoju kaznu. Uskoro ću napuniti 72 godine i zdravlje mi se tokom boravka u pritvoru pogoršalo”, istakao je Ojdanić.
Njemu se sudilo zajedno s bivšim predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem, koji je oslobođen svih optužbi, bivšim premijerom Srbije Nikolom Šainovićem i generalima VJ-a Nebojšom Pavkovićem i Vlastimirom Lazarevićem i policijskim generalom Sretenom Lukićem, za zločine nad albanskim civilima na Kosovu počinjene u prvoj polovini 1999. godine.
General Ojdanić je priznao svoju, ali i krivicu države za progon nesrpskog stanovništva, ubistva, paljenje, pljačku, zločine u kojima je učestvovao kao udružen u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Povećanu hašku apanažu treba posmatrati i u tom kontekstu, ako država ne šalje “nadu u kazamate”, a ponajviše porodicama na slobodi, mogli bi i ostali da krenu Ojdanićevim stopama, da se ne bune za kaznu koja im je izrečena za državni zločinački poduhvat – etničko čišćenje Kosova. Ako bi rečenicu “Izražavam svoje iskreno žaljenje svima koji su patili zbog ishoda ponašanja za koje sam osuđen” izgovorili i ostali optuženi, recimo Vladimir Lazarević (“Ko ubije Šiptara mora da ga zakopa”), te državni punitelj hladnjača, odnosno primarnih i sekundarnih masovnih grobnica – Srbija bi mogla da ostane bez bez prve linije odbrane od istine, što može imati teške posledice po njen nepostojeći kredibilitet i budžet. Od toga strahuju svi ljudi na vlasti, nacionalno osveštena opozicija, nepohapšena desnica, brižni pesnici i šlager – pevači, mnogi novinari i urednici, ljudi iz naroda, narod kao takav, blogeri i tviteraši, krhotine poraženih falangi iz Đurđevdanskog glasačkog obračuna.
I nije neki izdatak zbrinuti zlikovce i njihove porodice, a nema novca kojim bi mogao da se plati njihov ubilački, destruktivni učinak u ime večitih nacionalnih interesa. Može samo da se pojača, Srbija to ne propušta – za nju porodice žrtava ne postoje. Kao da joj, uz sve muke, samo one nedostaju.
E-novine, 19.02.2013.
Peščanik.net, 20.02.2013.
