Šta je to što su predsednik i premijer, ministri, guverner, privrednici, bankari, sindikalisti, imali jedni drugima da kažu što javnost Srbije ne sme da čuje? To je ispalo nekako najvažnije pitanje nakon susreta kojeg je predsednik Tadić najavio poslednjih dana prošle godine, a koji je, uprkos toj najavi pomalo iznenada, održan juče, u Palati “Srbija”. Jer je sastanak (bar je tako bilo najavljeno, da se “ogradimo”, budući da ovaj broj “Novca” u štampu odlazi pre nego što je skup i počeo) bio zatvoren za novinare.
No, ipak je najveće iznenađenje bila kratkoća vremena predviđenog za razgovor: od 12 do 14 sati. Jasno je da se radi o vrlo zauzetim ljudima, za većinu kojih vreme i bukvalno znači novac, ali je dva sata ipak premalo da se zapodene ozbiljna rasprava na „teme i dileme“ koje muče srpsku ekonomiju. Jasno je, takođe, i to da se na jednom takvom skupu, makar bio i kamerni, ne može sve reći. Ali, bilo bi dobro da tog dana niko nigde nije žurio (iako je, naravno, bila neka slava) i da je bilo vremena za ukrštanje argumenata. Zaključci, razume se nisu bili obavezni, ali je trebalo da iz sale svi izađu zadovoljni otvorenošću i iskrenošću “onih drugih”. Za prevazilaženje krize, koja zahvata Srbiju, najbitnije je međusobno razumevanje i poverenje ključnih aktera na društvenoj sceni. A čini se da upravo toga, razumevanja i poverenja, najviše nedostaje. Uz poznavanje činjenica, ali i to je, neretko, rezultat onog prethodnog.
Naziv skupa je postavljen široko: “Srbija protiv ekonomske krize”. Moglo bi se reći – preširoko. Bolje bi bilo da su određene neke uže, konkretnije teme. Jer, ima ih na pretek. Recimo, budžet. Odnosno, tačnije, pretnja, koja se sve više nadvija nad domaćom privredom, da Vlada poveća porez na dodatu vrednost. Izjavu ministarke finansija, Diane Dragutinović, da će PDV biti povećan samo u izuzetnim okolnostima neki su shvatili kao potvrdu informacije (ili špekulacije, svejedno) da će do toga sigurno doći. Jer su i “izuzetne okolnosti” sve verovatnije. Još, naime, poslanici nisu, figurativno govoreći ni spustili ruke posle izglasavanja budžeta za 2009. godinu, a već je počela priča o njegovom rebalansu. I to ni manje ni više nego iz usta guvernera centralne banke. Jelašić je, naravno, mislio na rebalans naniže. Pošto je, naime, krajnje neizvesno da li će novac u državnu kasu priticati onako kako je planirano, naročito na početku godine. Postoji velika verovatnoća da će i proizvodnja i uvoz i izvoz biti manji od planiranih, što automatski znači manje prihode od PDV-a. Jedan od načina, po nekim mišljenjima zapravo jedini preostali način, da se taj manjak nadoknadi jeste da se poreska stopa, koja sada iznosi 18 odsto, poveća. Na 19 ili 20 odsto, to bi se tek videlo. Privrednicima je svejedno, njima se od same pomisli diže kosa na glavi.
Dok im se od kursa ježi koža. Kao što se i guverner Jelašić naježi čim počne priča o kursu nikako ne uspevajući da shvati zašto je u Srbiji jedna od najvažnijih vesti to kakav je devizni kurs bio danas i kakav će biti sutra. Jelašić od svog dolaska na položaj uporno pokušava da domaću javnost natera da računa u dinarima, ali ona to još upornije odbija. Izvesno je da će se ta borba – u kojoj guverner sve više lični na nekog domaćeg Don Kihota – okončati tek kad Srbija uđe u evropsku monetarnu uniju, dakle kad pređe na evro, kad god to bilo.
Šta, međutim, da radimo u međuvremenu? Kako da privrednici ne ležu i ne bude se sa kursnom listom u glavi, a da, s druge strane, i guvernerova čast čuvara nacionalne valute bude sačuvana. Jedini odgovor je – jasna i javna politika. Izvesnost. Da privrednici znaju šta ih čeka u narednih godinu dana, s čim i na šta mogu da računaju. Možda se nekome čini da bi objava da će evro na kraju ove godine vredeti, recimo, 100 dinara, usloviti da cene počnu da se obračunavaju sa kursom 110 dinara za evro. Možda. Ali, možda sad privrednici, u blaženom neznanju, evro računaju po 120 ili 130 dinara.
Sigurnost na ovom planu omogućila bi, između ostalog, i da se privrednici okrenu – proizvodnji. To otvara treće ključno pitanje: finansiranje. Kamatna stopa centralne banke od 17,75 odsto u ovom trenutku deluje recesiono. U svakom slučaju – odmaže proizvodnji. Tačno je da neka naša preduzeća nemaju tržište za svoju robu pa im ni beskamatni zajam ne bi pomogao, ali bi mnogima sigurno kamatna stopa od desetak odsto mnogo značila da poboljšaju svoju konkurentnost.
Naročito na tržištu CEFTA zajednice, dakle u susednim zemljama. Jedine sa kojima Srbija ima pozitivan trgovinski bilans (suficit od blizu dve milijarde dolara), ali ima vrlo loše političke odnose. U tom kontekstu, ne bi bilo loše razmotriti i ovaj najnoviji, trgovinski rat, sa Kosovom. Prema zvaničnim podacima, naša preduzeća su na Kosovo prošle godine plasirala robu u vrednosti od 250 miliona evra, nezvanično ta suma je duplo veća. Trebalo je da na pomenuti skup u “Srbiji” bude pozvan i ministar inostranih poslova, Vuk Jeremić.
Blic, 10.01.2009.
Peščanik.net, 10.01.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
