ljudi šetaju ulicom u Prištini koja je ukrašena američkim zastavama

Priština, foto: Akos Stiller

Premijer Hašim Tači je u nedoumici. Najveće i najunosnije preduzeće u njegovoj zemlji, državna telekomunikaciona kompanija, sada se prodaje. Nadmetanje potencijalnih kupaca je napeto. Sužavanje broja ponuđača nije mnogo pomoglo.

Jedna ponuda dolazi od fonda bivše državne sekretarke Madlen Olbrajt. Za drugu ponudu lobira Džejms Perdju, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan. Oboje ovde uživaju ugled heroja zbog svojih uloga 1999. u intervenciji koja je odvojila Kosovo od Srbije i stvorila jednu od najnovijih država sveta.

Na sastanku sa Perdjuom u oktobru, kosovski premijer je objasnio da se nalazi u „teškoj situaciji“ pošto mora da bira između dva kupca, prema zapisniku do koga je došao kosovski list Zeri, „jer koji god kupac da pobedi, dva miliona ljudi će smatrati da je Tači izdao onog drugog“.

Toliko se mnogo bivših američkih zvaničnika vratilo na Kosovo – želeći da učestvuju u poslovima sa ugljem, telekomunikacijama, ili da budu lobisti za druge unosne državne poslove – da ih je teško držati na međusobnom odstojanju.

Među njima su i Vesli Klark, penzionisani general i bivši vrhovni komandant NATO snaga u Evropi, koji je rukovodio vojnom akcijom bombardovanja protiv srpskog autokrate Slobodana Miloševića, i Mark Tavlarajds, izvršni direktor Saveta za nacionalnu bezbednost u Klintonovoj administraciji.

Stejt department ne zabranjuje bivšim diplomatama da lobiraju u ime država u kojima su prethodno služili ili da se u njih vrate zbog profita, osim jednog pravila koje važi za sve državne službenike, a to je jednogodišnja zabrana za sve federalne visoke službenike da kontaktiraju sa agencijama u kojima su ranije službovali i doživotna zabrana da u tim poslovima budu savetnici.

Kosovo nije jedina zemlja u koju su se bivši zvaničnici vratili zbog privatnog biznisa – Irak je još jedan primer – ali je Kosovo ekstreman slučaj, a možda i etički sumnjiv, zbog velikog uticaja koji Amerika tamo uživa. Priština, kosovska prestonica, možda je jedini grad na svetu gde se ulica Boba Dola seče sa bulevarom Bila Klintona.

Diplomatski eksperti kažu da je praksa da se bivši zvaničnici iz poslovnih razloga vraćaju u zemlje gde su službovali češća nego što se javno priznaje. U privatnim razgovorima, bivši zvaničnici priznaju mogućnost sukoba interesa, pa čak i svoj mogući uticaj na američku spoljnu politiku, budući da se ljudi koji su izgradili karijere u državnoj službi sada sve češće okreću unosnim poslovima u privatnom sektoru.

Kada smo ih pitali da ovo prokomentarišu, neki bivši zvaničnici kažu da će njihovi poslovi sa vladom Kosova pomoći kosovskim građanima da izgrade uspešniju privredu. „Zaposlićemo ljude, obučićemo ih i pomoći ovoj zemlji da raste i razvija se kao demokratija“, rekao je general Klark, danas direktor kanadske energetske kompanije Envidity, koja planira da eksploatiše kosovski lignit i proizvodi sintetičko gorivo.

Lorens Lesig, profesor prava i direktor Centra za etiku Edmond J. Safra na Harvardu, ocenio je da bi ova „naplata duga“ bivših zvaničnika mogla da ugrozi ugled SAD, jer bi zasenila humanitarnu prirodu vojne intervencije 1999, čiji je cilj bio da zaustavi srpske zločine nad kosovskim Albancima.

Nakon osamostavljivanja, Kosovo je bilo međunarodni protektorat kojim su upravljale hiljade zvaničnika iz drugih zemalja i Ujedinjenih nacija, služeći kao državni predstavnici i privatni partneri. Četiri godine „nadzirane nezavisnosti“ završile su se u septembru. Ostalo je oko 6.000 pripadnika mirovne misije.

Bliske veze graditelja države sa državom koju su izgradili omogućavaju ovim zvaničnicima laku promenu uloge. Iako je Kosovo jedna od najsiromašnijih država u Evropi, postoji potencijal za zaradu, pogotovo jer vlada privatizuje glavna državna preduzeća.

Albright Capital Management, kompanija koju je osnovala gđa Olbrajt, našla se u najužem izboru za 75 odsto vlasništva nad kosovskim državnim telekomom, PTK. Očekuje se da će cena biti između 400 i 800 miliona dolara.

Neki od članova uprave sestrinske kompanije Albright Stonebridge Group već su mali akcionari u jedinom konkurentu PTK-a, privatnoj kompaniji IPKO, što bi moglo da ugrozi tržišnu konkurentnost ako konzorcijum Medlin Olbrajt pobedi na tenderu.

G. Perdju, bivši američki izaslanik, lobirao je kod najviših kosovskih zvaničnika za konkurentsku firmu Twelve Hornbeams S.a.r.l /Avicenna Capital LLC.

Zapisnik sa premijerovog sastanka sa g. Perdjuom novinarima je dostavio neko iz ovog konzorcijuma ko nije bio zadovoljan kako se odvija tender. Izbor g. Perdjua za njihovog emisara bio je „od ključnog značaja“, stoji u zapisniku, jer ga kosovska elita „poznaje i voli zbog uloge koju je odigrao tokom rata.“

Kad je zapisnik objavljen, Perdju se povukao iz lobiranja u korist konzorcijuma i nije želeo da nam da izjavu. Ipak postoji mogućnost da nijedna od ovih američkih kompanija ne pobedi na tenderu, a konačna odluka očekuje se u januaru.

Gđa Olbrajt odgovorila je na poziv za razgovor pisanim saopštenjem. Pozivajući se na zabranu iznošenja detalja dok traje proces tendera, Nelson Olivera, generalni direktor firme Albright Capital Management, u saopštenju navodi: „Ozbiljno shvatamo svoje obaveze – pravne i etičke, u ovoj i svim drugim potencijalnim investicijama… Verujemo da će transparentna, dobro sprovedena privatizacija državnog telekoma znatno pomoći privredi i narodu Kosova.“

Kosovska vlada negira da je bilo koji strani diplomata uživao specijalne pogodnosti. „Nadam se da će zaraditi na Kosovu, kao i da će Kosovo zaraditi iz njihovih investicija“, rekao je zamenik ministra spoljnih poslova Kosova, Petrit Selimi, „Kosovska vlada neće izabrati neku kompaniju samo zato što je američka.“

Telekomunikacije su na Kosovu nezgodan posao. Jedan atentator je 2007. pokušao – prvo puškom a zatim zoljom – da ubije Antona Berišu, šefa telekomunikacione regulatorne agencije. On je preživeo oba napada, koji su se odigrali nedugo nakon što je dao dozvolu za rad drugom mobilnom operateru na Kosovu, slovenačkoj firmi IPKO. Godinu dana kasnije, postao je ambasador u Sloveniji.

Godine 2004, gđa Olbrajt postala je specijalna savetnica predsednika upravnog odbora IPKO, Akana Ismailija, koji je sada ambasador u SAD.

Ovaj telekomunikacioni posao samo je jedan od mnogih za koji se Amerikanci laktaju. Najveći infrastrukturni projekat u postjugoslovenskoj istoriji Kosova, autoput od sto kilometara koji povezuje Prištinu sa albanskom granicom, dobila je 2010. godine kompanija Bechtel iz San Franciska, zajedno sa turskom kompanijom Enka.

U to vreme, premijer je procenio da je ovaj posao vredan milijardu dolara.

Bechtelu je u sklapanju ugovora pomogao Mark Tavlarajds, koji je u vreme vojne intervencije na Kosovu bio izvršni direktor Saveta za nacionalnu bezbednost. Prema izveštaju o lobiranju predatom američkoj vladi, Tavlarajds je zastupao Bechtel na Kosovu radeći za vašingtonsku lobističku firmu Van Scoyoc Associates.

Tavlarajds sada radi za Podesta Group, koja je 1. januara sa kosovskom vladom potpisala ugovor od 50.000 dolara mesečno za savetovanje na polju komunikacija i jačanje kosovskih veza sa američkom vladom. Podesta Group je osnovao Džon Podesta, Klintonov šef kabineta u drugom mandatu. Podesta je firmu napustio 1993. Sada je u vlasništvu njegovog brata Entonija.

G. Tavlarajds je odbio da govori za naš list, pozivajući se na praksu njegove firme da sa medijima ne razgovara o klijentima.

Što se tiče generala Klarka, on je rekao da je „uvredljivo“ insinuirati da postoji ikakav sukob interesa između privatnog biznisa i njegovih nekadašnjih dužnosti. „Moj posao je legalan, transparentan i pomaže kosovskom narodu“, kaže on, „Iskoristićemo resurs koji kosovski narod nije koristio i investirati stotine miliona dolara.“

I za vojna lica važi jednogodišnja zabrana da posle penzionisanja kontaktiraju sa svojom službom o zvaničnim pitanjima i doživotna zabrana da sa njom kontaktiraju o konkretnim pitanjima na kojima su bili angažovani, kaže Pentagon.

Aktivističke grupe upozoravaju da postoji mogućnost da će kosovska vlada poslove sa bivšim američkim zvaničnicima shvatiti kao prečicu ka sadašnjoj američkoj administraciji. Takođe izražavaju zabrinutost da uticaj bivših zvaničnika smanjuje konkurentnost i ide na štetu potrošača.

Pojavljivanje nekih kompanija sa insajderskim vezama obeshrabruje konkurenciju „jer konkurentske firme znaju da je igra nameštena“, kaže Avni Zogiani, kosovski novinar i šef antikorupcijske nevladine organizacije Cohu u Prištini, koja je istraživala veze između telekomunikacionog biznisa, kriminala i politike. „Ugledne kompanije više nisu zainteresovane za ulaganja na Kosovu.“

Čak i neki bivši zvaničnici priznaju da im je neugodno zbog ovolike povezanosti privatnog biznisa i diplomatije.

Stiven Šuk, penzionisani general američke vojske i bivši načelnik u glavnom štabu KFOR-a, NATO snage na Kosovu, rekao je da o tome ima „pomešana osećanja“.

G. Šuk, nekadašnji zamenik šefa UNMIK-a, vratio se na Kosovo kao privatni konsultant bivšeg premijera Ramuša Haradinaja, koga je prošlog meseca oslobodio sud za ratne zločine u Hagu. On kaže da radi za g. Haradinaja jer veruje u njegov program, i da su mu jedina nadoknada životni troškovi na Kosovu, oko 2.600 dolara mesečno.

„Ima mnogo bivših diplomata koji dolaze i odlaze, a sada zastupaju privatne interese“, kaže on. „Da sam ja velika korporacija i da želim da budem konkurentan, i ja bih sarađivao sa ljudima koji mi u tome mogu pomoći… Ali s druge strane, to deluje pomalo neukusno. Danas oslobađate neko mesto, a već sutra pokušavate da dobijete energetski tender.“

Matthew Brunwasser, The New York Times, 11.12.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.12.2012.

TEMA – KOSOVO