Slučaj Mladenović protiv Srbije
Pune 22 godine srpsko pravosuđe nije presudilo da li je dvadesetjednogodišnjeg mladića Dejana Mladenovića policajac Desimir Miketić hladnokrvno ubio, ili je pucao u njega u nužnoj odbrani. Konačnu presudu uskoro bi trebalo da donese Apelacioni sud, ali se tačan datum odlučivanja i izricanja ne može pretpostaviti, budući da je, uz brojna ranija otezanja, sednica ovog suda dva puta odlagana. Vrhovni sud Srbije do sada je dva puta odlučivao da su veća Okružnog suda u Beogradu, koja su oslobađala Miketića krivice, pogrešno utvrđivala činjenično stanje, odnosno načinila niz bitnih povreda postupka, a Evropski sud za ljudska prava u Strazburu zaključio je, između ostalog, da je došlo do povrede procesne obaveze prema članu 2. Evropske konvencije, zbog nedelotvornosti istrage. Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnositeljki predstavke Miljani Mladenović, majci ubijenog Dejana, isplati iznos od četiri hiljade evra na ime naknade nematerijalne štete, i pet hiljada evra na ime troškova.
Neke od okolnosti tragičnog događaja koje je utvrdio Sud su: “U tuči dve grupe mladića 30. jula 1991. godine u sina podnositeljke predstavke (u daljem tekstu: „A“), starog 21 godinu, pucao je sa fatalnim ishodom policajac koji nije bio na dužnosti (u daljem tekstu: „B“) i koji je očigledno želeo da pomogne svom bratu kao jednom od učesnika u navedenom događaju. Neodređenog dana posle toga, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu optužilo je „B“ za ubistvo, kao i jedan broj drugih lica za nekoliko odnosnih krivičnih dela. Rešenje o sprovođenju istrage doneto je 5. avgusta 1991. godine. Optužbe protiv „B“ su, međutim, otpale 30. decembra 1991. godine, a 13. januara 1992. godine istražni sudija Okružnog suda u Beogradu odlučio je da obustavi istragu. Za vreme navedene istrage lično su saslušani svi okrivljeni, kao i nekoliko svedoka, uključujući i brata „A“. Istražni sudija je zatim pribavio relevantne lekarske i balističke izveštaje kao i izjavu drugog veštaka. Urađen je i izveštaj o obdukciji. Podnositeljka predstavke je 4. februara 1992. godine podigla optužnicu protiv „B“ kod Okružnog suda i time preuzela krivično gonjenje u ovom predmetu u svojstvu supsidijarnog tužioca.”
Državni repertoar falsifikata
Kako je konstatovala Kancelarija zastupnika Srbije, “predstavka je podneta zbog nerazumno dugog trajanja predmetnog krivičnog postupka ranije pred Okružnim, a sada pred Višim sudom u Beogradu, ali je Sud smatrao da se suštinski pritužbe odnose na nedelotvornu istragu, pa je predmet i razmatrao u svetlu povrede člana 2. Konvencije u procesnom smislu.”
“Sud je primetio da je ‘posle ratifikacije Konvencije od strane Tužene države, 20. aprila 2004. godine, Vrhovni sud ukinuo presudu Okružnog suda, konstatujući da je njegovo obrazloženje skoro isključivo uzelo u obzir dokaze u korist optuženog i da je ostale dokaze ignorisalo ili pogrešno protumačilo. Vrhovni sud je stoga naložio Okružnom sudu temeljno ponovno razmatranje predmeta i činjenica. Sud je takođe ukazao da je postojala mogućnost da javni tužilac preuzme krivično gonjenje po službenoj dužnosti sve do zaključenja glavnog pretresa (iako je podnositeljka predstavke već preuzela krivično gonjenje), na osnovu članova 64. stav 2. i 379. Zakonika o krivičnom postupku”, konstatuje zastupnik Srbije.
Postupak protiv Miketića produžavan je zbog brojnih sumnjivih proceduralnih tazloga: Okružni sud je 2002. godine doneo istovetnu presudu u ponovljenom postupku. Vrhovni sud je 2004. ovu presudu ponovo ukinuo, naložio još jedno suđenje i konstatovao da je Okružni sud uzeo u obzir isključivo oslobađajuće dokaze, odnosno da je ignorisao ili pogrešno interpretirao sve one izvedene dokaze koji nisu išli u prilog oslobađajućoj presudi. Okružni sud, međutim, nije započeo ponovljeni postupak sve do 2009. godine.
Repertoar podmetanja i falsifikovanja ukazivao je na to da je tuženi pod direktnom zaštitom nekog policijskog moćnika. Sud je, naime, pokušao da okonča postupak tako što je pomerio zakazani pretres, o čemu nije obavestio tužiteljku, a onda doneo rešenje da je postupak „okončan“ zbog njenog odsustva na pretresu. Tužiteljka se žalila na ovo rešenje, pa je postupak formalno ponovo aktiviran, ali su pretresi pred sudom neprekidno odlagani. Budući da predsedavajući sudija 2009. godine nije prošao opšti reizbor sudija, predmet je dodeljen novom sudiji i postupak je morao da krene od početka. Do dana donošenja presude u Evropskom sudu za ljudska prava, nije održan niti jedan pretres pred novim sudijom.
Proces otezanja i skandala
Nedelotvornost čitavog postupka koji traje duže od dve decenije, posledica je činjenice da, kako u razgovoru za Peščanik kaže advokat tužiteljke Jovan Pavlica, iza policajca stoji neki moćnik iz policijskog vrha. O tome svedoče često odsustvovanje Miketića sa glavnog pretresa, odnosno zvanična opravdanja da je službeno sprečen, te njegovo službeno angažovanje u inostranstvu, u obezbeđenju Ambasade SRJ u Budimpešti, a docnije i u Misiji UN u Liberiji. Naš sagovornik govori i o pomenutom falsifikatu koji je trebalo da spreči tužiteljku i njenog zastupnika da prisustvuju pretresu:
“Po mom dubokom uverenju, čitav postupak je vođen pod uticajem nekog iz policije i Miketić je uživao punu policijsku zaštitu. Na to ukazuje činjenica da je izostajao sa glavnog pretresa kad god mu se svidelo, najmanje 25 puta. Uvek je dobijao potvrdu da je službeno sprečen, a bio je običan policajac. Ja sam protestovao i rekao da u Srbiji ima na hiljade policajaca, kako to da baš on mora da bude zauzet. Naravno, bez rezultata. U vreme kada je, valjda, iscrpljena lista odlaganja zbog sprečenosti, poslali su ga u Mađarsku, u obezbeđenje Ambasade, a potom je dva puta bio upućivan u inostranstvo kao pripadnik snaga UN u kriznim područjima. Zato se postupak razvlačio.”
Advokat Pavlica i tužilja pokušavali su da ubrzaju postupak, ali dogodio se skandal:
“Pisao sam nekoliko predstavki predsedniku Suda za ubrzanje postupka, tužilja je išla kod njega, jedini njegov odgovor bio je da se postupak vodi po zakonu. Onda dolazi do situacije da se jedan pretres posebnom naredbom telegrafski odlaže. U toj naredbi, na jednom primerku stoji jedan datum, a na primerku koji sam ja dobio – drugi. I, pošto nisam došao, postupak je obustavljen. Jer, kada oštećeni ne dođe, po Zakonu se postupak obustavlja. Uložio sam žalbu, što je sudija uzeo kao zahtev za povraćaj u pređašnje stanje. I nastavio pretres kao da do tada ništa nije ni bilo. Tada sam se predstavkom obratio Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.”
Država i život pojedinca
Kao i u svim predmetima pred Sudom, Vlada Srbije iznela je argumentaciju koja se odnosila na nenadležnost Suda, budući da je delo počinjeno 1991, a istraga obustavljena 1993. godine, dakle u vreme kada tadašnja Savezna Republika Jugoslavija nije bila potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je ovaj argument odbio i naveo da predmet posmatranja nije izvršeno krivično delo, već postupanje države koje se odnosi na kažnjavanje odgovornih lica. To ponašanje je dovelo do toga da krivični postupak i dalje traje i da se posledice o kojima se može raspravljati osećaju i u periodu u kojem je država prihvatila Konvenciju, odnosno pristala da poštuje standarde ljudskih prava. Ovo se posebno odnosi na činjenicu da je nakon 3. marta 2004. godine (datum kada je Državna zajednica Srbija i Crna Gora pristupila Konvenciji) došlo do različitih postupanja državnih institucija, uključujući i ukidanje druge krivične presude od strane Vrhovnog suda, što ukazuje na nedostatke postupka koji su do tada učinjeni, ali i na nastavak postupka i posledice tih istih propusta u značajnom vremenskom periodu od osam godina nakon pristupanja Konvenciji, a da još uvek nije doneta konačna presuda.
Sud je upozorio i na to da je dužnost svake države da zaštiti život pojedinca, kao i da u slučaju kada je nečiji život ugrožen, ili oduzet, identifikuje krivce i sankcioniše njihovo ponašanje. U toj proceduri, zadatak svih državnih organa i institucija koji u njoj učestvuju, jeste da postupaju efikasno, a deluju objektivno i nezavisno od bilo kakvog nedozvoljenog uticaja. Prema tome, činjenica da je okrivljeni bio policajac ni na koji način nije smela da utiče na razvoj pretkrivičnog i krivičnog postupka. Takođe, Sud je potvrdio važan zaključak koji je izveo više puta u prethodnoj praksi, da će postupanje organa i institucija, uključujući i domaće pravosudne organe, ceniti prema tome da li je ono bilo smisleno, odnosno sa realnim izgledima da bude utvrđena odgovornost počinioca. Nije dakle dovoljno da sud i drugi organi „postupaju“, a da se pri tome ne vide nikakvi rezultati tog postupanja.
Srbija ignoriše presudu
Sud u obrazloženju presude izričito navodi da je dugo trajanje krivičnog postupka jednako kršenju obaveza iz Konvencije, odnosno da predstavlja neuspeh države da zaštiti prava svojih građana. Sud ne može „narediti“ državi Srbiji da okonča krivični postupak, a još manje da odredi tok postupka i eventualnu krivicu okrivljenog – Sud je jasno pokazao značaj ovakve presude u odnosu na krivične postupke koji traju dovoljno dugo da bi neefikasnost bila evidentna, a eventualno i objektivnost pravosudnih organa bila dovedena u pitanje. Nepostupanje suda u periodu kada nije bilo pretresa se pri tome izjednačava sa određenim aktivnostima koje se sprovode, ali ne dovode do konkretnih rezultata i pomaka u postupku.
Dakle, nije dovoljno samo učiniti napor da se izvrši neka procesna radnja i konstatovati da državni organi nešto preduzimaju u postupku, nego je neophodno da takvi napori dovode do kretanja postupka ka njegovom okončanju. Jasno je da će se svaki krivični postupak sličan ovome posmatrati isključivo iz perspektive ishoda utvrđivanja krivaca za izvršeno delo; svako odugovlačenje, bez obzira koliko su objektivni razlozi koji su do njega doveli, a posebno svako zastarivanje krivičnog gonjenja ili izvršenja krivičnih sankcija, biće okarakterisano kao povreda. Komitet ministara Saveta Evrope koji je zadužen da prati izvršenje presuda koje donete Sud, nije konstatovao da je Republika Srbija ispunila obaveze iz ove presude Suda.
Čekajući presudu i pravdu
Jovan Pavlica podseća na detalje postupka kojih nema u strazburškoj presudi:
“Posle događaja u kojem je Dejan Mladenović izgubio život, uopšte nije izvršen uviđaj, istražni sudija nije izašao na lice mesta, već je policija izvršila pregled mesta događaja. Tužilac je podneo zahtev za sprovođenje istrage, nakon što je dobio spis od policije. Pokrenuo je postupak protiv policajca Desimira Miketića za kvalifikovano ubistvo i protiv tri lica, dva za ugrožavanje sigurnosti i jednog za učestvovanje u tuči. Svi su saslušani, kao i dva veštaka, balističar i obducent, obojica zaposleni u policiji. Oni su svedočili da se iskaz okrivljenog uklapa sa materijalnim dokazima, što nije bilo tačno; kasnije su svoje mišljenje menjali. Tu počinje cela ujdurma, tužilac odustaje od sprovođenja istrage i policajca nakon mesec dana puštaju iz pritvora. Krivično gonjenje preuzima oštećena, majka stradalog Mladenovića.”
Predmet je dodeljen sudiji Dragiši Slijepčeviću koji je postupak vodio skoro dve godine.
“Kad je postupak došao do kraja, trebalo je da se sasluša još samo jedan svedok, desilo se nešto čudno. Predmet se predaje u rad sudiji Pekoviću koji je tek izabran u tadašnji Okružni sud. Zašto – možemo samo da nagađamo. U svakom slučaju, predsednik Okružnog suda u Beogradu nije po Poslovniku imao prava da promeni sudiju. Sudija Peković više neće da sudi nego što hoće; saslušava ponovo neke svedoke, a svedoci već počinju i da izbegavaju da dolaze u Sud, jer su ranije već saslušani po dva-tri puta. Na kraju, donosi presudu kojom se policajac oslobađa zbog nužne odbrane. Veruje okrivljenom da se branio, sve drugo zanemaruje, oslanja se i na nalaz veštaka. Poziva se i na neke svedoke koji su, navodno, potvrdili sve ovo, što nije stajalo i zbog čega je, između ostalog, ta presuda i ukinuta pred Vrhovnim sudom. VSS je utvrdio čak 11 povreda krivičnog postupka i desetak činjenica koje nisu razjašnjene. Predmet je vraćen u Okružni sud, a sudija Peković izabran je u međuvremenu za sudiju Vrhovnog suda. I sledeći sudija, Marko Cvijović donosi oslobađajuću presudu, a Vrhovni sud je ukida i konstatuje da sudija nije postupio po prethodnoj presudi VSS. Konstatuje nesaglasnost presude i dokaza. Predmet se vraća u Okružni sud, sudija Cvijović 2010. nije izabran za sudiju, pa je predmet dodeljen novom sudiji. I on zaključuje da je policajac Miketić postupao u nužnoj odbrani. Mislim da nije postupio ispravno, nesporno je da je izvršeno ubistvo, samo je pitanje u kojim okolnostima”, tvrdi Jovan Pavlica.
Konačna presuda Apelacionog suda trebalo je da bude doneta u junu ove godine, ali je sednica odlagana dva puta. Nakon 22 godine, ostaje da se sačeka ishod procesa koji je pod lupom Komiteta ministara EU. Ili možda još neko podmetanje iz bogatog državnog arsenala.
Peščanik.net, 12.05.2013.
TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI
