Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ništa u Srbiji nije onako kako izgleda. To smo valjda do sada naučili. Naročito ako izgleda loše. Odmah će nam se pojasniti da ne treba da verujemo sopstvenim čulima, da ne treba da tražimo dokumente, već da verujemo na reč. Ako je problem težak toliko da ugrožava rejting predsednika Vučića i SNS, ili zadire u oblast kojom se predsednik trenutno zanima, onda on nudi reč umesto papira i „preuzima odgovornost“. Za ostalo, tu su potrošni ministri da nas ubede da je sve u redu.

Tako smo ove nedelje prvo dobili informaciju da su nakon razgovora dvojice ministara sa kineskim investitorom i ambasadorom Kine „dogovoreni mehanizmi“ kontrole odobravanja bolovanja, te da će kontrola u smederevskoj železari biti „pilot projekat koji će, ukoliko bude dao dobre rezultate, biti opšte primenjivan“. Kada je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokrenuo postupak nadzora, ministar Lončar nam je objasnio da je reč „samo o striktnijem poštovanju procedura koje već postoje“. Nema tu nikakvog narušavanja tajnosti podataka, nema ni pilot ni šofer projekta, već će postojeće komisije „striktnije proveravati“ bolovanja. Radi se o insistiranju na tome da se zakon poštuje i sprovodi, poentirao je Lončar.

Nakon ovakvog objašnjenja možemo samo da zamolimo Vučića da ne pušta ministre da se sami pravdaju. Neka on izjavi da preuzima odgovornost i za Đorđevića, i za Lončara, i za Politbiro Komunističke partije Kine, i za železaru koju je prethodna vlast upropastila, i da će sve biti po zakonu, i da nema šta da se brine Šabić, bolje bi mu bilo da radi svoj posao umesto što daje političke izjave. Na ovakve radikalske tirade uvreda i praznih reči smo navikli, ali ovo vređanje inteligencije kad god Lončar nešto „obrazlaže“, dodatni je napor koji se teško podnosi.

Jer ako ne laže, ministar zdravlja nam je razgolitio zbog čega je Srbija privlačno odredište samo za investitore koji dobijaju ogromne subvencije, i za one koje Vučić „ako treba na kolenima moli da dođu i investiraju“. U Srbiji se, priznaje Lončar, zakoni sprovode kada investitor pozove ambasadora pa se, ako je to ambasador uticajne zemlje, sastanu sa ministrima ili lično predsednikom i dogovore da se zakon sprovodi.

Kao što se svojevremeno Poreska uprava sa kineskim ambasadorom dogovarala kako da kineski trgovci počnu da izdaju fiskalne račune, prijavljuju radnike i plaćaju poreze. Ili se sastanu i dogovore da država prekrši neke nebitne zakone o zaštiti podataka o ličnosti, kako bi se rešio investitorov problem.

Nema sumnje da će dva ministarstva formalno dokazati Povereniku da ne krše zakon. Možda im ova reakcija upropasti planove za neki novi „pilot projekat“, kao što je bio Vulinov prinudni rad za socijalnu pomoć. Bitno je da se Lončar ne obeshrabri u davanju originalnih objašnjenja.

Poput onog (sa Vučićevom potvrdom da mu veruje) kako se fotografisao sa zemunskim klanom, jer su ga vodili na piće pošto je operisao oca Dušana Spasojevića. Ili onog da je na priču o tome da je kupio stan od supruge člana zemunskog klana „stavljena tačka“, i da ga napadaju zbog dobrih rezultata, i jer nijedan tender nije namešten. A na otkriće nezakonitosti u tenderima – da je sve bilo transparentno i da on neće nikome dozvoliti da krade od zdravstva. A na „otkriće“ da radovi u KC Niš kasne nekoliko godina i da se novac rasipa, da su ga „lagali u oči“.

To je Srbija u kojoj je Lončar ministar (mada to nije najgore što nam se dešava – i Vulin je ministar). Srbija u kojoj ministar zdravlja posle 3,5 godine na funkciji otkriva da „postoji pojava kada krenu sezonski radovi da naprasno veliki broj radnika otvara bolovanje, a da nisu ispunjeni uslovi za bolovanje, već oni idu da rade neke sezonske radove“. Pa onda Srbija odluči da uvede sezonsku primenu propisa o kontroli bolovanja. Kod jednog investitora, za početak. Pa ako se pokaže da je primena propisa dobra stvar, tu ćemo pojavu „opšte primeniti“.

Ili Srbija odluči da uvede neki novi pilot projekat da zaštiti „ljude koji su uložili ogroman novac, koji radnicima daju platu“. Makar i po cenu kršenja propisa. Jer još je 2014. povodom Beograda na vodi Vučić poručio da će „državni organi poštovati zakon, ali da se mora poštovati i tuđ novac“. „Ali“ je suprotni veznik. Zbog čega ili koga su investicije i poštovanje zakona, investicije i pravna država u Srbiji suprotnosti?

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 07.10.2017.


The following two tabs change content below.
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)