Pre samo godinu dana svet je potresla afera zbog čijih je razmera izgledalo da život ovog puta zaista više nikada neće biti isti. Uprkos dramatičnim naslovima i žučnoj polemici koja je usledila, otkriće dotad sasvim nepoznatog i ne naročito važnog radnika u zamršenoj bezbednosnoj administraciji Sjedinjenih Država još uvek nije izazvalo promene kojima se Edvard Snouden nadao.
Ispostavilo se da građane nije posebno iznenadilo Snoudenovo upozorenje o masovnom i svakodnevnom kršenju jednog od osnovnih ljudskih prava. Svaki prosečan korisnik interneta već odavno zna: tradicionalni koncept prava na privatnost stvar je prošlosti.
Tehnologija nadzora i prisluškivanja do te mere je napredovala da već uveliko nadilazi čak i podrazumevano značenje termina iz korpusa zaštite privatnih podataka o ličnosti. Zakoni, međunarodne konvencije i telekomunikacioni ugovori naprosto su zastareli a njihove odredbe porozne su ne samo za različite „više“ političke i bezbednosne interese iz kojih je država spremna da pregazi dogovor sa sopstvenim građanima – već i za namere samih građana, koji otvorenom razmenom detalja iz privatnog života napuštaju ustaljene konvencije društvenih odnosa.
Polemika, doduše, i dalje traje i proteže se duž linije razgraničenja privatnosti i bezbednosti koja je u pojedinim državama postala posebno sporna usled novog oblika terorističkog rata pokrenutog na prelazu milenijuma.
U Srbiji, međutim, interesa za ovu diskusiju gotovo da i nema. U odnosu na raspoloživu tehnologiju, mnoge od odredbi postojećeg Zakona o zaštiti podataka o ličnosti donetog pre više od pet godina, bile su prevaziđene već u trenutku kada su ga poslanici u skupštini izglasali. Kada je reč o kontroli službi i osoba koje prikupljaju i obrađuju podatke o ličnosti, regulisanju načina skladištenja i ovlašćenja za pristup i korišćenje privatnih podataka – mnoge od odredbi čini se da su i napisane s obzirom na svest da takvu vrstu kontrole u Srbiji nije lako uspostaviti.
Nije samo reč o notornim tajnim službama i nedovoljno javnim procedurama u vršenju vlasti na različitim nivoima. Kršenje privatnosti stvar je svakodnevice.
Kamere u ulazima stambenih zgrada? Snimci saobraćajnih kamera koji osvanu na sajtovima tabloida kao ekskluziva? Kasirka koja u prodavnici zatraži šifru vaše platne kartice? Zamršeni upitnici koje građani popunjavaju prilikom sklapanja raznih ugovora u privatnim ili državnim kompanijama – bez ijednog odgovora na pitanje ko i s kojim pravom raspolaže privatnim podacima o ličnosti, i može li garantovati građanima da te podatke neće zloupotrebiti u komercijalne ili neke druge svrhe?
Nadzor nad četiri operatera mobilne i fiksne telefonije koji je kancelarija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti sprovela pre dve godine, pokazao je da takozvanim zadržanim podacima o telefonskom saobraćaju pristup može da ostvari gotovo bilo ko sa nešto više uverljivog autoriteta, bez ikakvog pravnog osnova.
Policija, tužilaštva, privatni advokati, sudski veštaci sa jedne i telekomunikacioni operateri s druge strane – iako jasno ograničeni odredbom da je pristup zadržanim podacima moguć isključivo uz nalog suda – bez imalo straha od posledica učestvuju u kršenju zakona, za koje čak nije potrebna ni naročito sofisticirana tehnologija koju javnost zamišlja čitajući Snoudenove izveštaje. Poverenik će u jednom od javnih upozorenja navesti primer tužilaštva koje operatorima preti novčanom kaznom a svoje zahteve šalje „otvorenom“ poštom, bez ikakvih oznaka poverljivosti.
Nadzor nad telefonskim operaterima pokazao je da kompanije čak nisu u stanju ni da pruže sve odgovore na pitanja koje su inspektori postavili. No, utvrđeno je da je za godinu dana samo jedan operater registrovao preko 270.000 direktnih ulazaka u zadržane podatke o telefonskim komunikacijama građana. Tajne službe u Srbiji opremljene su tehnologijom koja omogućava onlajn pristup kompletnoj komunikaciji svih telefonskih operatera, što omogućava kontrolu miliona podataka.
Privatnost kao valuta
Mada izričito zaštićeno nizom međunarodnih konvencija kao jedno od osnovnih, neotuđivih ljudskih prava, pravo na privatnost je dinamičan koncept koji ni u jednoj jurisdikciji na svetu nije do kraja definisan. Sama suština ovog ’kameleonskog’ prava koje izvire iz proste potrebe ljudi, stare koliko i ljudska zajednica, da samostalno odlučuju šta će i kome saopštiti o sebi i svom životu – uslovljena je kontekstom raznorodnih interesa svakog pojedinca i čitave zajednice.
„Svi mi imamo različit skup privatnih podataka koje želimo da sačuvamo od neželjenog pogleda, u zavisnosti od toga koju poziciju igramo u društvu“, kaže Đorđe Krivokapić, asistent na Fakultetu organizacionih nauka i direktor za pravne prakse Share Fondacije. Način na koji shvatamo sopstvenu privatnost, koje podatke o sebi smatramo privatnim, direktno je uslovljen našim statusom u društvu i društvenim odnosima u kojima učestvujemo.
Otuda privatnost nije jasno definisana čak ni međunarodnim instrumentima koji je štite – za razliku od nekih drugih opštih vrednosti poput slobode govora, bezbednosti ili efikasnosti potrošačkih transakcija. „Ove tri vrednosti su vrlo detaljno i precizno definisane i kroz međunarodnu i kroz nacionalne regulative, sa čitavim nizom predvidljivih pravnih sredstava koji omogućavaju zaštitu tih vrednosti. Budući tako fluidna i krhka, privatnost se sudara sa sve tri – i vrlo često izvlači deblji kraj“, konstatuje Krivokapić.
Posle terorističkih napada 9/11 ni svet ni lična privatnost više nisu isti, dok je globalna hipertrofija bezbednosnih mera postala najveća pretnja zaštiti podataka o ličnosti. Krilatica o „pravu da se bude ostavljen na miru“ zamenjena je uveravanjem preplašenog građanina da „nema šta da krije“ od države.
Očekivalo bi se da na drugom frontu sukoba, onom koji se tiče efikasnosti potrošačkih transakcija odnosno zadiranja u privatnost iz komercijalnih interesa – bude nešto više hrabrosti. Konačno, reč je o zloupotrebi privatnih podataka na kojoj kompanije zarađuju, a novac je valjda nesporan interes. „To zapravo uopšte nije slučaj“, ističe Đorđe Krivokapić.
Prema njegovim rečima, svetska istraživanja pokazuju da ljudi opažaju internet kao besplatan: „Podaci govore da tek oko 10 posto ljudi koji koriste pametne telefone, misle da su kupili aplikacije koje koriste. U Srbiji bi taj broj verovatno iznosio 0,01 posto. Dakle, čitavu tu ogromnu bazu znanja i informacija, koja je pritom pretraživa, klasifikovana i dostupna – opažamo kao potpuno besplatnu.“
Svaki klik, svaki lajk predstavlja informaciju, koja se istog trenutka pohranjuje na stotinu mesta. Beleži je društvena mreža ili sajt na koji smo izašli, ali i čitav niz drugih kompanija koje od tih internet sajtova preuzimaju podatke. „Podatak o našim sklonostima prema određenim sadržajima na internetu jeste informacija koja može biti obrađena iz raznih perspektiva. I ta informacija ima svoju vrednost koja se izražava novcem.“
Što je podatak specifičniji, on vredi više. Hiljadu osnovnih podataka – ime, prezime, adresa i slično, vredi recimo po par centi; podatak o bračnom ili zdravstvenom stanju te osobe udvostručiće iznos, koji dalje samo raste ukrštanjem sa različitim informacijama o prihodima, potrošačkim navikama, i tako dalje. Svi ti podaci imaju svoj tržišni potencijal, ukazuju na potrebe, a oni koji zarađuju novac ispunjavajući naše potrebe tu vide svoju poslovnu priliku, dodaje Krivokapić.
Na jedan od biznis modela kojima se ove nevoljne transakcije ostvaruju, korisnici interneta odavno su navikli – takozvano personalizovano onlajn reklamiranje za koje se prikupljaju najčešće ključne reči iz elektronske pošte, podaci o vrsti sajtova koje se najčešće posećuju iz internet pretraživača, i slično. Trenutno aktuelan, posrednički biznis model koji se pokazuje kao daleko isplativiji zasnovan je na prikupljanju ogromnih setova podataka koji se zatim preprodaju dalje.
Zahvaljujući tehnološkom razvoju, društvo je na pragu još jedne nove paradigme – „internet of things“, umreženosti raznovrsnih aparata koje koristimo. Drugim rečima, sve manje su potrebni klikovi i lajkovi da bi se prikupljali podaci o ličnosti – na mrežu se priključuju nove generacije pejsmejkera, frižidera, sistema za regulisanje saobraćaja, pa čak i uličnih kanti za đubre.
„Tu leži ključni problem. Mi internet ne plaćamo novcem; mi zapravo svoje ravnopravno učešće u društvu više i ne možemo da platimo novcem – plaćamo ga svojim privatnim podacima“, upozorava Đorđe Krivokapić.
Kada je reč o korisnicima u Srbiji, većina ih se i ne znajući podvrgava američkoj jurisdikciji s obzirom na to da je većina internet alatki u svakodnevnoj upotrebi zapravo proizvod definisan prilično liberalnim pravilima koja važe u SAD.
U okviru srbijanske jurisdikcije novim zakonom o zaštiti potrošača (2011) kršenje prava na privatnost odnosno zloupotreba privatnih podataka definisani su kao oblik „nasrtljivog poslovanja“.
Pravila Evropske Unije o zaštiti podataka već neko vreme se redefinišu i dok predložena rešenja ukazuju na pozitivan pomak veće zaštite privatnosti ličnosti kao potrošača – čini se da bi na trećem frontu sukoba sa slobodom informisanja, odnosno pravom javnosti da zna privatne podatke o pojedinim ličnostima, neravnoteža mogla otići u neželjenom pravcu.
Privatnost i diskriminacija
Narušavanje privatnosti vidljivo je gotovo svakodnevno u domaćim medijima. Detalji policijskih istraga, identitet žrtava ili osumnjičenih objavljuju se na naslovnim stranama tabloida bez imalo obzira prema dostojanstvu, pravu na privatnost pa i osnovnim pravnim procedurama. Težinu uobičajenog kršenja novinarske etike posebno osećaju najranjivije grupe u društvu, osobe koje su diskriminisane i skrajnute na margine zbog svoje rodne, etničke ili seksualne pripadnosti.
Iznošenje podataka o nečijoj etničkoj pripadnosti u Srbiji je takođe deo ambijenta sistemskog kršenja ljudskih prava na koje smo oguglali. Podatak da su nasilnici ili kradljivci pripadnici neke nesrpske zajednice, nevažnu vest iz crne hronike lako pretvara u napis kojim se podstiče etnička mržnja. Kao pripadnici zajednice koja je u Srbiji u najvećem broju slučajeva osuđena da živi ispod svake granice ljudskog dostojanstva, Romima kao da nijedno od prava nije zaštićeno.
Slika o čestom nepoštovanju osnovnih standarda u oblasti zaštite podataka o ličnosti, postaje još gora kada je reč o Romima, kaže pravnik Danilo Ćurčić koji se aktivno bavi zaštitom ljudskih prava.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti u članu 16 propisuje između ostalog da su podaci o nacionalnoj pripadnosti naročito osetljivi. Kao takvi ovi podaci se mogu prikupljati i obrađivati samo uz pismenu saglasnost lica na koja se oni odnose. Sa druge strane, mere socijalnog uključivanja i unapređenja položaja Roma predviđaju sprovođenje brojnih aktivnosti čiji se rezultati pouzdano mogu meriti samo na osnovu pristupa ovim osetljivim podacima. Tako imamo podatke o broju romske dece koja su upisana u prvi razred osnovne škole, broju žena iz neformalnih naselja koje imaju pristup zdravstvenoj zaštiti, broju Roma koji su korisnici nekog od malobrojnih programa stambenog zbrinjavanja i slične. Često se ovi podaci upoređuju sa podacima iz prethodnih godina i na osnovu toga se na neki način izvlači zaključak o postignutim rezultatima, ukazuje Ćurčić.
„Kako se dolazi do ovih podataka i u odnosu na šta se meri progres? Ako znamo da je prikupljanje podataka o nacionalnoj pripadnosti građana uslovljeno davanjem saglasnosti, odnosno da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti i da su ovi podaci posebno zaštićeni, kako je onda uopšte moguće govoriti o bilo kakvim merljivim rezultatima? S druge strane, predviđanje budžetskih sredstava i propisivanje mera koje će se primenjivati da bi se unapredio položaj Roma ne može se valjano sprovesti ako nadležni državni organi ne poseduju ove podatke.“
Danilo Ćurčić upozorava da u postojećim okolnostima svaka opština ima sopstvene podatke koji se predstavljaju različitim zgodama, prosleđuju, obrađuju i koriste u svrhe koje nisu jasno opredeljene i određene.
Vođenje etnički segregiranih podataka jedna je i od preporuka koju Srbiji upućuju različita ugovorna tela UN koja prate primenu ratifikovanih konvencija. Tako je Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava UN još u maju ove godine preporučio Srbiji da „uspostavi sistem prikupljanja statističkih podataka o glavnim faktorima primene ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava obuhvaćenih Paktom, statistički obrađenih po godinama, polu, godištu, za urbanu/ruralnu populaciju, po etničkom poreklu, za socijalno uskraćene i marginalizovane grupe i po drugim relevantnim kriterijumima“.
Drugim rečima, namera i opredeljenje javnih politika čini svu razliku između prikupljanja podataka o ličnosti i njihove zloupotrebe.
Mediji kao stub srama
U proteklih 12 meseci Savetu za štampu podneto je osam žalbi koje se odnose da nepoštovanje privatnosti. Tri su u proceduri, dve nisu prihvaćene, dok je u tri slučaja komisija za žalbe odlučila da je prekršen novinarski kodeks, kaže Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu.
Ona ističe da podnosioci žalbi u više od 90 odsto svih slučajeva navedu da je, po njihovoj oceni, prekršeno više odredbi Kodeksa. „Na žalost, često i jesu u pravu. Tako i u slučaju ovih žalbi, narušavanje privatnosti nije bilo jedini prekršaj.“
Nezavisno samoregulatorno telo koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih i onlajn medija i profesionalne novinare, osnovano je da bi se pratilo poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i onlajn medijima i rešavale žalbe pojedinaca i institucija na sadržaje štampanih medija.
Kršenje novinarskog kodeksa u delu koji se odnosi na privatnost treći je ’prekršaj’ po učestalosti, posle kršenja odeljaka vezanih za istinitost izveštavanja i dužnu novinarsku pažnju, dodaje generalna sekretarka Saveta. Prošle godine je komisija za žalbe u osam slučajeva ocenila da je prekršen Kodeks u delu koji se odnosi na privatnost.
Gordana Novaković ističe da je Savet za štampu do sada dva puta, jednom prošle i jednom ove godine, zatražio od više redakcija da skinu sa svojih portala ili onlajn izdanja tekstove upravo zbog kršenja privatnosti ljudi o kojima su pisali. „Komisija to nije razmatrala kao žalbe u redovnom postupku, zbog specificnosti slučajeva. U jednom je staratelj desetogodišnje devojčice intervenisao zbog tekstova koji su o tragediji u njenoj porodici objavljeni pre više od tri godine, ali ih je ona pronašla kad je počela da koristi Internet. U tekstovima su bili navedeni svi detalji o devojčici – puno ime, selo iz kojeg je, svi detalji o roditeljima… U drugom slučaju smo intervenisali na zahtev čoveka koji je bio žrtva nasilja, a koji je više od godinu dana kasnije i dalje imao problema zbog tekstova u kojima je označen inicijalima, ali uz detalje o tome gde živi i radi. U oba slučaja su sve redakcije kojima smo se obratili prihvatile našu preporuku“, konstatuje generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković.
Iz rezultata neformalne ankete na koju je odgovorio 141 novinar, član NUNS-a, čini se da većina novinara razume razloge za snižavanje praga zaštite privatnosti s rastom odgovornosti koju osoba ima u društvu.
Novinari smatraju da je privatnost univerzalno ljudsko pravo, bez obzira na kulturološke razlike pojedinih zajednica u svetu, čije principe ne ograničava razvoj tehnologije. Svega polovina anketiranih zna da je pravo na privatnost uređeno domaćima zakonima, a podeljena su i mišljenja o tome da li je kršenje privatnosti etičko ili krivično pitanje. Većina, međutim, razume da je zaštita privatnosti značajan standard novinarskog posla i smatra da u radu vodi računa i o svojoj i o tuđoj privatnosti.
Većina misli da privatnost građana Srbije najviše krše domaći akteri – državne institucije, privatne kompanije, mediji – dok sa učešćem inostranih aktera u narušavanju privatnosti pretežno nisu upoznati. Više od polovine anketiranih zna da dozvolu za narušavanje privatnosti može izdati samo sudija, dok nešto više od 20 odsto pogrešno misli da dozvolu za uvid u baze prikupljenih podataka može izdati vlasnik baze. Većina novinara koja je učestvovala u anketi poznaje metode za zaštitu privatnosti na internetu, poput enkripcije, generatora lozinke i sličnih, od kojih neke i koriste. Zanimljivo je da samo deset odsto ispitanih ne zahteva od državnih institucija i privatnih kompanija da poštuju zakonske odredbe kojima se štiti privatnost građana „da ne pomisle da nešto krijem“.
Izradu ove publikacije je finansijski podržala Ambasada Kraljevina Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške.
Pravo Danas
Peščanik.net, 12.10.2014.
Srodni link: Milica Jovanović – Pravo na privatnost (2)
NOVE TEHNOLOGIJE