Predsednik bez šminke

U Srbiji se za vladare uvek nađu nekakvi izgovori. Bolji su u prirodi nego na ekranu. Nekada se govorilo „eh, kada bi Tito znao za ovo“, nego, eto, ne zna, pa zato stvari idu loše. O Miloševiću se govorilo da je za sve kriva njegova žena. On je dobar, a još je i bolestan. Ima „visok šećer“, a taj visok šećer je dobio jer se žrtvuje za srpski narod. Dinkić za Tadića kaže da je tako dobar da ni „cvet ne bi zgazio“. Ako poneki cvetić i zgazi, najčešće se krivica baca na preterani marketing. Neko ga je prešminkao. Ne misli on tako, već mu to što priča šapuće Šaper. A mora se, dešava se, pragmatična politika svašta traži od vođe koji pravi proevropsku vladu.

Postavlja se pitanje – kako neko može stalno da se šminka? Ima li momenata kada je bez šminke? Ako je Boris Tadić stalno pod šminkom, onda mu je šminka priroda. Nema sakrivene prirode koja je dobra, nego je to što vidite i čujete prirodna šminka. Kako se prepoznaje da je šminka isto što i priroda? Šminka u politici mora da bude funkcionalna. Ako se pređe granica funkcionalnosti, to jest ako šminka prestane da služi nekom cilju, onda to znači da je progovorila priroda i da je pred nama čisto lice bez i trunke šminke.

Pravljenje vlade je pragmatična stvar, pa je šminka potrebna samo u onoj meri u kojoj je potrebno obaviti pristojne razgovore s partijom koja je upropastila zemlju tokom devedesetih godina. Shvatamo za toliko. Znamo da treba da se nude i kule i bregovi. To je već uobičajena stvar kod podele plena, to jest kada se pravi vlast. Ali izgleda da se ne radi o tome o čemu smo mislili. Predsednik ne obavlja tu uobičajenu i pragmatičnu stvar. Kada kaže „stegnite ruku onima s kojima ste se sukobljavali 90-ih godina i nađite zajedničko rešenje za bolju budućnost“, stvar je samo malo preglumljena. Ali kada kaže da su „DS i SPS suočeni sa činjenicom da lideri tih stranaka nisu među njima i da obe imaju svoj bol, ali da moraju u budućnosti da pokažu spremnost i nađu bolju šansu za svakog građanina Srbije“, to ne može biti šminka, nešto funkcionalno i pragmatično, nego namera da se sačuva i obodri ono što je bila suština 90-ih godina.

Tadić neće da ta prošlost bude mrtva. Pretrajaće tako što će se Milošević izjednačiti sa Đinđićem.

Ovo nije Šaper, već sam Tadić. Za stvaranje vlade sa SPS-om nije potrebno iskazati poštovanje prema Slobodanu Miloševiću. Još manje se za taj posao traži da se smrt diktatora i masovnog ubice izjednači sa ubistvom prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića. Posle ove spontanosti, više nema mesta Tadićevoj rečenici u kojoj on konstatuje da je dobijena „istorijska pobeda“.

Građani na izborima jesu rekli da neće devedesete i za to su glasali. Oni su se odrekli srpskog nacionalnog programa koji muči i uništava ovu zemlju već dva veka. Ali sada Tadić ima problem. Ne zato što će praviti koaliciju s jednom malom strankom preostalom od Miloševića, nego zato što on sa glavnom temom tih devedesetih nije raskrstio.

Izgleda da se ne radi samo o famoznoj matematici, koja ga tera u jednu neobičnu koaliciju, da bi spasao proevropsku vladu. Matematika mu dobro dođe da spase srpski nacionalizam od poraza koji se dogodio na majskim izborima.

Peščanik.net, 08.06.2008.