Preletanje

Na lokalnim izborima u aprilu 2016. glasao sam za Demokratsku stranku. Nisam to učinio zato što smatram da je DS ponudio naročito dobar program, ljude od integriteta ili ideologiju koja mi je posebno bliska, već iz samo jednog prostog razloga – želeo sam da glasam protiv vlasti, a nisam bio siguran da će iko drugi iz opozicije moći da pređe cenzus. Što se toga tiče, nisam pogrešio. Koalicija oko DS-a je u mojoj opštini Medijana prešla cenzus i dobila čak šest odborničkih mesta u opštinskoj skupštini – sam DS je dobio tri. To, naravno, nije promenilo činjenicu da je opštinsku vlast formirala koalicija oko SNS-a, ali neka bar neko tamo govori i u moje ime i bar malo naruši režimsko jednoglasje.

S obzirom na to kako sam glasao, sada bi trebalo da budem oduševljen što je jedan od ljudi sa liste za koju sam glasao – odbornik DS-a i doskorašnji šef odborničke grupe ove stranke Nebojša Kocić – pre nekoliko dana izabran za novog predsednika opštine Medijana. Ali nisam oduševljen, jer je Kocić izabran na ovo mesto kao kandidat SNS-a. Kocić je naime u periodu između jula i septembra tekuće godine (izveštaji se razlikuju u zavisnosti od toga koga pitate) promenio „tim“ i prešao u vladajuću koaliciju (u tome ga je pratila i odbornica Katarina Delčev – čime je broj odbornika DS-a spao sa tri na jedan). Na sednici skupštine opštine na kojoj je izabran na novu funkciju, Kocić je izjavio da se „zahvaljuje predsedniku Vučiću“ na podršci koju mu je ovaj ukazao i da se nada „da će to poverenje opravdati“. Svaka čast Vučiću, koji je za kratko vreme progutao celu srpsku političku scenu.

Vratimo se još jednom na razloge zbog kojih sam ja, a siguran sam da u tome nisam usamljen, glasao za DS na lokalnim izborima – svi ti razlozi se mogu svesti na jedan – DS je opozicija ovom režimu (a pritom nisu fašisti, libertarijanci ili već nešto treće iz egzotične desničarske faune). Čitateljka će svakako primetiti da je to prilično skroman kriterijum. Kako biste ispunili moja očekivanja, dragi moji demokratski predstavnici, dovoljno je samo da budete opozicija, to jest da kritikujete vlast tamo gde je to potrebno. U sadašnjem stanju srpskog višepartizma, to je sasvim dovoljno da ovaj vaš glasač bude zadovoljan.

Međutim, i taj najskromniji od svih kriterijuma izgleda je previsok za nišku Demokratsku stranku. Oni ne mogu da budu sigurni čak ni da šef njihove odborničke grupe neće prebeći na stranu vlasti kada mu se za to ukaže prilika. Prošlo je pet godina od kada je DS izgubio vlast u gradu (i u republici), pa bi neko pomislio da je proces čišćenja do sada već gotov. Ima vas malo, mnogi su otišli, ali ti koji su ostali su bar koliko-toliko verni, zar ne? Očigledno – ne. Kada će to veliko čišćenje DS-a biti gotovo? Kada ćemo moći sa razumnom izvesnošću da pretpostavimo da će naš glas za DS zaista biti glas za opoziciju, a ne za vlast? Bojim se da je odgovor – nikad. A evo i zašto.

Stranački kadar, kako DS-a tako i većine ostalih stranaka, čine uglavnom ljudi koji su ušli u politiku da bi u njoj gradili karijeru. Ovo samo po sebi ne mora da bude loše – teško je zamisliti savremenu parlamentarnu demokratiju bez profesionalnih političara, odnosno političara od „karijere“. U „normalnim“ uslovima – uslovima u kojima se stranke izborima smenjuju na vlasti – ovakva računica ne predstavlja problem. Ljudi koji su odlučili da se bave politikom u određenoj stranci, lagano napreduju kroz njenu hijerarhiju, ponekad dobijaju, ponekad gube izbore, ali i kada gube, znaju da to nije zauvek, i da će se nova šansa ukazati već uskoro.

Problemi nastaju kada postane neizvesno da će u doglednoj budućnosti biti ikakve smene na vlasti. Uspostavljajući totalnu dominaciju nad političkim i medijskim poljem, SNS ne samo da je porazio opoziciju, nego je ovu doveo u situaciju u kojoj ona više ne može da zaustavi odliv članova pa i funkcionera u stranke na vlasti. Namerno bih izbegao svaki moralistički momenat u ovoj analizi – ostavimo po strani moralnu problematičnost stranačkog „preletanja“, podsmevanje „preletačima“, itd. Moralizam ovde samo zamagljuje razumevanje – nije glavni problem u slabom karakteru pojedinaca koji odlučuju da promene stranku, „kukolju“ koji se uvukao u žito, i tome sličnom. Problem je u tome što sistem političkog organizovanja koji je nekada radio, više ne radi. I ne samo da ne radi, nego aktivno podriva smislenost parlamentarnog sistema.

Zamislite da ste se celog života spremali da radite u firmi koja se bavi proizvodnjom kompjutera – sve što znate, sve za šta ste se pripremali, sve u čemu ste se obučavali prilagođeno je tom poslu. Ali onda vaša firma počinje da propada, da otpušta radnike, da ne isplaćuje plate, da gubi poslove. Istovremeno, druga firma zapošljava upravo radnike vašeg profila, po mnogo boljim uslovima, sa mogućnošću napredovanja, itd. Zar ne biste promenili firmu?

Da, reći ćete, ali stranke nisu firme, one nisu samo konkurenti na tržištu, one su i nosioci različitih vrednosti i ideologija. Preći iz jedne stranke u drugu, nije isto što i preći iz jedne firme u drugu, jer ovo prvo podrazumeva i odustajanje od nekog skupa vrednosti. Možda i jeste tako, ako između stranaka o kojima govorimo postoje baš duboke ideološke razlike. Ali u ovom slučaju one jedva da postoje, a i ono malo što ih ima na nivou visoke politike, na lokalu u potpunosti nestaje.

Ukratko, model partijskog organizovanja u Srbiji je već dugo zasnovan na ličnom interesu. U situaciji u kojoj postoji jak institucionalni okvir koji „kanališe“ lični interes u političku utakmicu (umesto u – nepotizam, korupciju, protivzakonito bogaćenje, itd), takav model još i može da funkcioniše za opštu korist, ali u situaciji u kojoj živimo već pet godina (a verovatno i duže od toga), a to je situacija pregaženih i razorenih institucija, ovaj model dovodi do urušavanja parlamentarizma. Politička konkurencija jednostavno nestaje.

Politika je ozbiljna stvar i ona zahteva ulaganje vremena i truda, a neretko i spremnost da se podnesu lični napadi i surovost političke borbe. Zašto bi iko, vođen racionalnim ličnim interesom uporno ulagao sve ove stvari u tim koji gubi? Ako želi od svoje političke karijere ono što i svi drugi, čime god se bavili, žele od svojih karijera – da mu se ona dugoročno isplati, da preko nje ostvari izvestan nivo blagostanja, da vremenom napreduje u hijerarhiji – onda je jasno da u opoziciji gubi vreme. Ti ciljevi u ovom trenutku izgledaju dostižno samo za pripadnike vladajuće koalicije. Iz ovog razloga, čak iako čelnici opozicionih stranaka iskreno ne nameravaju da sarađuju sa vlašću, oni nemaju načina da privole sopstvene kadrove da ih u tome slede. Godinama su gradili stranačku infrastrukturu kao kompaniju sastavljenu od profesionalaca vođenih ličnim interesom, i sada ti profesionalci, vođeni tim istim ličnim interesom, prelaze u firmu koja im nudi bolje uslove.

Iz ovoga slede dva izvoda, jedan opštiji, drugi konkretniji. Opštiji izvod je sledeći – političko organizovanje se u ovakvim uslovima mora graditi na drugačijim motivacijskim osnovama, osećanjima kojih se „normalna“ parlamentarna politika obično kloni – solidarnosti, željom za pravdom, besom zbog nepravde, pa i izvesnom ideološkom fanatizmu. Lični interes više nije dovoljan. Ovo nije normalna situacija i u njoj ne važe pravila „normalne“ parlamentarne politike. Takođe, kao što nas je naučila istorija radničkog pokreta, kolaboracija sa vlastima ima svoju cenu: onaj ko se u nju upušta mora znati da će nešto izgubiti – nijedan štrajk nikada ne bi uspeo ako bi se isplatilo biti štrajkbreher.

Drugi, konkretniji izvod: ako zbog ovoga što se desilo u niškoj opštini Medijana, niko u gradskom odboru DS-a ne bude snosio nikakve posledice, onda treba da znamo da se ova stranka pomirila sa tim da u Nišu više nikada ne dobije nijedan jedini glas. Što je takođe dobro znati.

Peščanik.net, 12.09.2017.