Trol, u pravom smislu te reči, jeste neko ko se obraća zajednici kao neko ko je deo te zajednice; samo što on nije njen deo, već joj je suprotstavljen. A ova zajednica poseduje neko zajedničko dobro, i trol mora znati koje je dobro u pitanju, i koje ga stvari unapređuju, a koje uništavaju: jer njegova namera je da ga uništi. (Cambridge University Press, [Aristotle], On Trolling)
Pre nekoliko dana, naš poznati ekonomista, Branko Milanović, podelio je na tviteru tekst Safete Biševac, uz sledeći komentar: „Odlican clanak. Kada studentski pokret, koji je u pocetku bio legitiman, nije uspeo da Vucica pobedi na korupciji i ’evropskim vrednostima’, vratio se na proverene metode samo-destruktivnog srpskog nacionalizma.“
U originalnom tekstu, „Zašto ovakvi protesti ne mogu da pobede Vučića“, objavljenom u listu Danas, Biševac izražava svoju zabrinutost zbog onoga što su mnogi prepoznali kao desni zaokret studentskog pokreta, manifestovan u nacionalističkim govorima na Vidovdanskom protestu. U ovoj zabrinutosti, Biševac nije usamljena. I ovde, na Peščaniku, bilo je kritika pre svega na račun nastupa Mila Lompara i Slobodana Vukosavića, iz pera Mijata Lakićevića. I sâm sam osetio nelagodu povodom tih obraćanja, naročito povodom pominjanja „srpskog integralizma“ – fraze koja je s pravom prepoznata kao drugo ime za projekat Velike Srbije.
A nije ova nelagoda baš ni nova stvar, imali smo tokom ovih protesta dosad svašta, i donbaskog Isusa, i Beogradski sindikat, i još puno toga. Pa ipak, ništa od toga nije bio, niti bi trebalo da bude, dovoljan povod da se od protesta odustane, ili da im se fatalistički prorokuje brz i neslavan kraj. Ovo su masovni protesti koji zapravo predstavljaju celu Srbiju, i očekivano je da će na njima biti i simbola i ideja koji izražavaju stavove dobrog dela njenih građana. Na ovim protestima se društvo praktično gradi iznova, iz ruina autoritarizma. Ponovo učimo da razgovaramo jedni sa drugima, i normalno je da tu bude mucanja, nerazumevanja, pa i korišćenja reči i simbola koje nam je nametnuo onaj protiv kojeg se borimo. Pravi put nije razočarenje, već istrajnost u zajedničkoj borbi protiv autoritarizma i za obnavljanje pluralizma i demokratije.
I zapravo, i Lakićević i Biševac u svojim tekstovima komuniciraju upravo tu nameru. Lakićević primećuje da je na vidovdanskom protestu bilo i drugačijih poruka i da je u toku „borba za dušu“ studentskog pokreta, od koje nikako ne treba odustati, a Biševac završava svoj tekst konstatacijom da je režimska represija nad studentima i građanima vratila pažnju antirežimske javnosti na ono što je zaista važno – solidarnost u borbi za demokratiju i vladavinu prava. Ton oba teksta je blago zabrinut, ali suštinski optimističan i ispunjen nadom u uspeh studentskog pokreta i šireg antirežimskog fronta. Pritom, i ovo je jako važno, oba teksta su zapravo dobronamerne unutrašnje kritike: iako nisu studenti, jasno je da su i Lakićević i Biševac saborci studentskog pokreta, ljudi koji i sami sve vreme učestvuju u protestima i blokadama, i koji sa iskrenom dobrom namerom kritikuje neke odluke studentskog pokreta. Mislim da je jako važno da postoje glasovi koji su spremni da povremeno iznose ovakve kritike, istovremeno signalizirajući svoju nepoljuljanu spremnost da nastave da učestvuju u zajedničkom poduhvatu borbe protiv uzurpatorskog režima. Baš zato što su ovo pluralistički protesti, protesti koji odražavaju heterogenost i složenost celog društva, moramo stalno da se dogovaramo u hodu i da komuniciramo jedni sa drugima.
Međutim, u ovo društvo dobronamernih kritičara umešao se onda i neko ko mu suštinski ne pripada. Kao u sceni iz nekog filma, prikrao se i uključio u razgovor ljudi koji pripadaju antirežimskom frontu, i krenuo glasno da odobrava neke od stvari koje oni izgovaraju, prividno im dajući za pravo, a zapravo šaljući jednu sasvim drugačiju poruku: studentski protesti su osuđeni na propast, omanuli su u svemu što su dosad pokušali i sada su ih preuzeli „samo-destruktivni“ srpski nacionalisti. Ništa od svega ovoga ne postoji kod Biševac, koju Milanović afirmativno retvituje, ali čiju poruku zapravo suštinski izopačava i pretvara u propagandno oružje protiv studentskog pokreta i građanskih protesta.
Naime, za razliku od Biševac, Lakićevića, i mnogih drugih aktivnih učesnika protesta koji su kritikovali neke aspekte vidovdanskog protesta, Milanović nije ni učesnik, ni saveznik, a koliko je meni poznato, ni podržavalac, ni potpisnik podrške (unapred se izvinjavam ako grešim), niti je neko ko je svoj sasvim zaslužen naučni i akademski ugled u bilo kom trenutku založio za uspeh aktuelne borbe protiv uzurpatorskog, kriminalnog režima Aleksandra Vučića.1 Njegova kritika nije ni „unutrašnja“, niti dobronamerna, iako se time što se nakačinje na tekst Safete Biševac trudi da za sebe zaradi čitalačku dobru volju kakvu takve kritike zaslužuju. Naprotiv, Milanović je već neko vreme poznat kao osoba koja se u svojim istupima upadljivo suzdržava od kritike Vučićevog kriminalnog režima, a ponekad postupke ovog režima implicitno i opravdava.
Šta onda radi Branko Milanović ako, za razliku od Biševac i Lakićevića, ne pokušava da svojom dobronamernom kritikom unapredi zajedničko dobro aktuelnih antirežimskih protesta? Naravno, kao i svaki trol, on pokušava da ovo zajedničko dobro uništi. To čini nadovezujući se na neke realne i razumljive brige i strahove učesnika protesta, na argumente koji bi, ako bi bili izgovoreni među prijateljima i saborcima, bili plodotvorni doprinos diskusiji o daljem planu borbe, a onda ih iskrivljavajući i spinujući dok ne postanu povod za sukob među samim učesnicima protesta i lažna slika za spoljne posmatrače o onome što se zaista dešava u Srbiji. Jer trol„uništava jednu raspravu osporavajući ono što je nesporna istina, ili zloupotrebljavajući ono što se smatra dostojnim poštovanja; ili proizvodeći strah oko malog problema, kao da je on veliki, ili tretirajući nešto što je neophodno, kao malo i nebitno; ili vređajući sagovornike dok istovremeno tvrdi da im je prijatelj“.2
U ovome, Milanović nije usamljen. Istu vrstu trolovanja, pre nekoliko dana smo imali prilike da vidimo i od FAZ-ovog novinara Mihaela Martensa koji je napisao tekst o „tamnoj strani studentskog pokreta“ i „velikosrpskom nacionalizmu“ koji je navodno već preuzeo ovaj pokret. Desna skretanja, kao i mnogi problemi u studentskom pokretu, naravno, postoje – čudno bi bilo da je drugačije imajući u vidu širinu i heterogenost ovog pokreta i celog antirežimskog fronta. Važno je pričati o ovim problemima i rešavati ih u hodu, ali da bismo bili u stanju to da radimo, moramo biti u stanju da razlikujemo dobronamerne kritičare od trolova.
Peščanik.net, 05.07.2025.
NADSTREŠNICA
________________
- Sve stvari, koje je, uzgred, jedan Milo Lompar bio spreman da učini, i uz sve probleme koje imam sa njegovim nastupom, ne mogu to da ne primetim i ne uvažim.
- Cambridge University Press, [Aristotle], On Trolling, 2016.
