Ko želi da zna kakvo je stanje u Evropi na kraju 2012, trebalo bi da pogleda njene glavne gradove. U Parizu se predsednik Francuske suočava sa ekonomskim slomom Grande Nation. Ekonomski problemi Londona su veliki kao oni Madrida. U Rimu tehnokratski premijer razmišlja da li da se kandiduje na sledećim izborima. Šefovima vlada i država „periferije“ puna su usta štednje i reformi. Od Atine do Dablina, od Den Haaga do Madrida, svi se bore sa posledicama krize.
Evropska unija saterana je u ćošak. Poverenje u zajednicu se ubrzano smanjuje – što ne treba da nas čudi. Briselske institucije su se u poslednjih dvanaest meseci zapetljale u raznorazne planove, kojima se doduše ne rešava kriza, ali se zato osigurava sopstvena moć. A uz to se čini da 27 lidera nemaju ni volje ni moći da donose zajedničke odluke. U petoj godini krize, koja je izbila prvo u finansijskom sektoru pretvorivši se u ekonomsku krizu i krizu državnih finansija, i posle miliona izgubljenih radnih mesta i sedam smena vlada u Evropi – nezavršeni zadaci i dalje se gomilaju.
Evropska unija nije zaključila budžet za 2012, ni za 2013. Nije postignut dogovor o budžetu za period 2014-2020. Herman Van Rompuju je rečeno da za sada odustane od razvijanja smele vizije o ispravljanju nedostataka monetarne unije. Od obećanja u vezi sa regulisanjem bankarskih poslova od 1. januara 2013. neće biti ništa.
Za sada je propao i pokušaj da Grčka ponovo stane na noge. Danas su grčki dugovi veći, a njeno stanovništvo siromašnije nego na početku helenske drame. Nemačka vlada više ne isključuje novi oprost dugova. Atina još uvek nema poreski sistem, a ispunjavanje uslova štednje diktiranih od strane zemalja kreditora ima malo veze sa demokratijom.
Krivac za sve ovo je mešavina gubitka poverenja u Evropu i jačanja nacionalnih interesa. Tačno je da je EU od samog početka bila savez nacionalnih egoista, koje je povezivao samo zajednički interes poput jedinstvenog tržišta. Do pre nekoliko godina bilo je prilično lako zadovoljiti interese pojedinačnih zemalja, tako da je svaka od njih imala neke koristi od zajednice. U krizi, kada je gotovo svakoj zemlji dogorelo do nokata, pregovori postaju sve teži. Berlin strahuje da će na kraju samo on snositi troškove. Zemlje juga osećaju se zloupotrebljenima kao tržišta za plasman robe. Francuska se plaši pritiska od moćnog komšije. Holandija bi se osećala sigurnije ukoliko bi Atina ponovo uvela drahmu.
Ono što dodatno otežava stvari je poremećaj političke ravnoteže u Evropi. Nemačko-francusko neslaganje u velikoj meri je doprinelo zastoju u odlučivanju, tako da postoji realna opasnost da će početkom 2013. Evrogrupa, nakon najavljenog povlačenja Žan-Klod Junkera, ostati bez predsednika, jer Angela Merkel i Fransoa Oland nisu postigli dogovor o budućem predsedniku.
Ista sudbina preti još jednom od prestižnih projekata evrozone – bankarskoj uniji. Trebalo bi da sredinom decembra lideri evrozone postignu dogovor o zakonskim osnovama centralnog bankarskog nadzora. Da bi se to dogodilo, potrebno je da o ovom pitanju prvo svoje stavove usaglase Merkel i Oland. U ovom trenutku to nije izgledno. „Problem je Berlin“, kaže Pariz. Berlin tvrdoglavo ćuti. Kao rasprava među razmaženim đacima prvacima. Nije dobro što isto mišljenje dele i američke rejting agencije, koje su odreagovale negativnim ocenama. Mudi je upravo snizio kreditni rejting EFSF-a.
Evropljanima ostaje da pređu još nekoliko metara do kraja ove 2012. Mogli bi konačno da se dogovore o bužetu za 2012. i 2013. i o bankarskoj uniji. Ciljevi bankarske unije su bliža saradnja zemalja evrozone, preuzimanje zajedničke odgovornosti za nacionalne banke i zaštita poreskih obveznika od budućih spasavanja banaka. Ove odluke bi bile jasan dokaz zalaganja za zajednicu i izlaska iz senki nacionalnih država.
Cerstin Gammelin, Süddeutsche Zeitung, 03.12.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.12.2012.
