Kada je Dragan Marković Palma o trošku lokalne samouprave organizovao besplatno letovanje za nekoliko stotina medicinskih radnika iz cele Srbije, to mi se samo na trenutak učinilo nalik nacional-socijalističkom državnom projektu Snaga kroz radost (Kraft durch Freude). Naci-projekat je podrazumevao slične populističke forme masovnog besplatnog turizma, gde su krigle piva i ture kupanja i sunčanja išle barabar uz seanse političkog odgoja i indoktrinacije. Kod nas je, međutim, državne turiste zabavljao estradni umetnik Đani, gde se o karakteru indoktrinacije i dugoročnim mentalnim posledicama može naslućivati samo u aluziji. Dakle, jagodinski turizam, bogu hvala (ili Đaniju hvala), ima samo daleki prizvuk KdF turizma i te dve stvari ne treba da nam se prepliću u mislima kao neposredne asocijacije.
E sad, kada je onaj naprednjak iz Kragujevca na nekoj od društvenih mreža napisao „Jedna stranka, jedna zemlja, jedan predsednik“, to je već bilo gotovo dosledno preuzimanje opštepoznate nacističke parole. Parola kojom su se nacisti zaklinjali na vernost fireru je u tom doslovnom kontekstu preneta (teleportovana) i u naš javni prostor. Takav nenamerni gaf se doduše jednom prosečnom članu partije na vlasti oprašta zbog neznanja koje se unapred pretpostavlja. U domenu pravnih kategorija, to je jedna vrsta prezumpcije neznanja i gluposti, koja spada u red neotuđivih građanskih prava gornjeg ešalona stranke na vlasti. U ovom konkretnom slučaju, prezumpcija gluposti se aktivira automatski s obzirom da je pomenuti naprednjak i sam priznao da nije znao za hitlerovski sadržaj njegove parole. Da je znao rekao bi to isto drugačije, ali on ne zna pa se pomenuta prezumpcija podrazumeva bezuslovno.
Stvari su, međutim, postale u izvesnoj meri nelagodne kada su počeli da se otkrivaju detalji režimskog obračuna sa kriminalnom organizacijom Veljka Belivuka, koji je prethodno imao ulogu pretorijanske garde tog istog režima. Naime, to je opet nekako u jednoj bližoj aluziji podsetilo na Noć dugih noževa i obračun sa Ernstom Remom i njegovom paravojnom ekipom. Neko bi mogao prigovoriti da su to isuviše smele istorijske konstrukcije i neprimerene paralele, a i prethodne veze režima sa Veljom Nevoljom još uvek nisu pravosudno (smeh, grohot smeha) verifikovane pa ovakve spekulacije, bogu hvala, ostaju samo na nivou neozbiljne hipotetike.
Takođe, samo bi ponekom zlonamernom „stručnjaku“ analitičaru, besomučno zaduživanje države i građana i advertajzing oko podizanja autoputeva, refleksom ukazivali na gotovo istovetni modus operandi populističkog režima koji je podizao autobanove u Nemačkoj posle 1933. Ali, opet na anegdotskom nivou, neke stvari gotovo prizivaju da ih zlonamerni primete. Recimo ona ponavljana predsednikova skaska o tome kako često uspeva da svojom razdrndanom škodom pobegne obezbeđenju i da na taj način ostvari žuđenu slobodu u kojoj uživaju obični ljudi, koji u realnom životu voze svoje takođe razdrndane šklopocije. Kako saznajemo iz publikacije o Hitlerovim razgovorima za stolom (Hitler’s Table Talk) on je imao sličnu patetičnu sklonost da govori o tome kako često pobegne autom od obezbeđenja da bi piknikovao negde u prirodi sam sa svojim pratiocima. Opet bi se ova literarna podudarnost mogla lako diskreditovati kao slučajno ukrštanje opšteg mesta u naraciji, koje obojica autokrata nemotivisano i nerezonski ponavljaju. Kao i recimo ono slavljenje rada i isticanje primera sopstvenog fizičkog rada (iz vremena pre dolaska na vlast) kod obojice vođa, koji u svojim radnim knjižicama nisu imali, tj. nemaju, ni jedan dan realnog zaposlenja izvan stranačkih apanaža. To su dakako sve nepovezane trice i slučajnosti.
Velike muke je svakom dobronamernom analitičaru zadala izgradnja i otvaranje centra za matične ćelije u Kragujevcu. Nekako i sam naziv, naime Centar izvrsnosti zvuči kao da je inspirisan naci-eugenikom i zloupotrebom naučnog darvinizma. Bivši predsednik Nikolić je ovaj prizvuk pretvorio u artikulisanu formulu kada je naglasio da je centar namenjen da doprinese rađanju srpske dece „sa srpskim genetskim materijalom, sa srpskim kodom, sa srpskom prošlošću i srpskom budućnošću“. Ovde već nema pardona, naime, prezumpcija SNS gluposti ne može da se aktivira. Čovek nije bez formalnog obrazovanja i akademske titule, tako da sve uzajamnosti i prožimanja sa naci-eugenikom, rasnim zakonima u Hitlerovoj Nemačkoj i eksperimentalnom genetikom primenjivanom u konc-logorima ne mogu biti do kraja proizvoljne ili slučajne.
Problem nastaje i sa pronicljivom metaforom Bore Krivokapića o „Sudetskim Srbima“, koju bi glasnogovornici vladajućeg režima svakako proglasili za proizvoljnu i zlonamernu. Međutim, orkestrirani nasrtaji na identitet i državnost Crne Gore nekako ipak prizivaju paralele sa „povratkom“ Austrije u granice Rajha i stavljanje tačke na istoriju ove države, čije je postojanje Hitler smatrao „neprekidnom veleizdajom“. Vrhunac konstruisanja bilo bi možda i ukazivanje na odnos uspostavljen između aktuelnog predsednika Srbije i mađarskog predsednika Orbana. Moji prijatelji iz Budimpešte tvrde da je Orban ipak neprikosnoveni majstor autokratije, a da naš predsednik još uvek kaska za njim poput šegrta. Nalikuje to onom statusu koji je Hitler imao u odnosu na Dučea 20-ih godina prošlog veka. Koštunica bi u toj podeli karata nalikovao na Hindenburga, Đinđić na Štrezemana, mučeni Krivokapić na fon Šušniga. Međutim, jedno su bile 20-e, a drugo 30-e godine tog veka. Hvala bogu, to sve sa nama nema nikakve veze, ili se ipak čini da tu ima isuviše mnogo slučajnih i navodno nemotivisanih sličnosti i preklapanja?
Autor je zaposlen na Institutu za noviju istoriju Srbije.
Peščanik.net, 07.10.2021.
